SEPARATIZAM U VOJVODINI Ako je neko zaboravio, i hrvatsko osamostaljenje počelo je jednom deklaracijom

SEPARATIZAM U VOJVODINI Ako je neko zaboravio, i hrvatsko osamostaljenje počelo je jednom deklaracijom

17 aprila 2013

Đorđe-IvkovićPiše: Đorđe Ivković

Naravno,  „Predlog deklaracije o zaštiti ustavnih i zakonskih prava Autonomne Pokrajine Vojvodine“ je duboko zlonameran akt. Da je Deklaracija objavljena u bilo koje drugo vreme, njen karakter ne bi bio ništa manje destruktivan. Tempirano vreme ove separatističke  „obznane“ čini je sasvim providnom. Kosmetska agonija je duboko ušla u terminalu fazu, mi smo na redu, poručuju drhtavim glasovima vojvođanski polu – političari, polu – lideri, evrofilni poluproizvodi, polu – neoaustrougari šćućureni u Banovini.

Nije njima lako – iz Bona i Brisela ih pritiskaju da Srbiju počnu da drobe sa severa, ali oni znaju da nemaju iza sebe kritičnu masu  „Vojvođana“, pogotovo ne ornih za herojsko pregnuće stvaranja države Vojvodine. Vreme im nije saveznik. Znaju da su kompromitovani, uhvaćeni sa rukom u tegli s medom. U budućnosti mogu računati sa još više afera i kolebljivom podrškom birača. Za njih je najmanje loš izlaz u  „suštinskoj autonomiji“, koja podrazumeva (i) političku kontrolu policije.

Primer Borisa Tadića

Tu se pak kao budući klip u točku naziru manjinske stranke sa svojim sve otvorenijim iredentističkim politikama i sa neuporedivo većom podrškom Zapada nego što će je Pajtićeva frakcija DS ikada imati. Pajtiću se krv ledi u žilama od prisećanja kako je od velikih mentora Tadić lako da lakše ne može pušten niz vodu. Takođe, svestan je da se Vojvodina nekada zvala Vojvodstvo srbsko, te mu se po genetskom zapisu može dogoditi narod ako pretera sa separatizmom.

Tito beše pregolema gromada za Pajtića, pa ipak je u sefu iznad nathasne držao trideset kila zlata i nebrojeno drugo blago, da mu se nađe odmah pri ruci ako krene nešto po zlu pa moradne najvećom brzinom u zbeg. Manjinske stranke, Mađari sa severa pokrajine ponajviše, znaju da svoje projekte ne mogu ostvariti bez autošovinističkog dela Srba. Bonsko – Briselski projektanti balkanskih identiteta i  „sistema vrednosti“ se kruto birokratski drže uhodane pedesetletne  „agende“ pomeranja narodne pameti. Tako, prenapregnuta  „autonomistička“ koalicija u medveđem zagrljaju pleše kroz  „institucije“ kud ih frula iz Brisela vodi, ali strogo paze da ne izađu na ulicu, među narod.

Srpski miting protiv  „Deklaracije“ je nesumljivo iznuđen. U ovom vremenu drugim sredstvom odbrane Srbi nisu raspolagali. Miting je, međutim, više razočarao nego što je doneo pozitivnih stvari. Na patriotskoj strani medijskog poprišta komentari su prilično i retki i  „kiseli“. No i tako loše pa ako hoćete i sebično osmišljeni miting pogodio je u bolesni živac vojvođanske separatiste. Ako manemo  „Slobodnu Vojvodinu“ i njenog mnogoimenog patetičnog i razbarušenog pamfletistu, čiji uradci izgledaju kao da su pisani u četiri sata ujutru u kafani  „Tri tiganja“ kraj seoskog vašarišta, dobar indikator stanja svesti u separatista je  „Auonomija. Info“, trenutno najžešćeg vojvođanera Dinka Gruhonjića.

Alhemičar Dinko Gruhonjić

Za nedelju dana iz Dinkove alhemičarske laboratorije vojvođanskog duha naštancovano je preko pedeset napisa koji se bave deklaracijom vlade Vojvodine i mitingom SNS. To je više nego što su svi drugi elektronski mediji zajedno objavili na ovu temu. Miting su sagledali iz svih uglova sopstvenog jednoumlja. Sve što su pisali toliki autori svodi se na jednu rečenicu: Autobusima su došli fašisti iz Srbije da po receptu jogurt revolucije izazovu haos u Vojvodini. Još se dodaje da je miting propao  „jer su Vojvođani svesni“.

Naravno, u svemu ima jako malo istine i previše kontrdiktornosti. Uredništvu  „Autonomije“ su za hvalu studenti koji su se izjasnili protiv mitinga, a za svaku osudu njihove kolege koje su odlučile da javno podrže miting. Ovi, politički nekorektni studenti nemaju pravo na svoje mišljenje. Takvi su za  „disciplinsku odgovornost“, a da li će imati problema sa svojim ideološki ostrašćenim profesorima tek će se videti. Možete pročitati i da su  „zahtevi za srpskom autonomijom na Kosovu izazvali iste zahteve po prvi put Saveza vojvođanskih Mađara“. Projekat mađarske  „trostepene autonomije“ postoji međutim već petnaest godina, i neko ko pretenduje da se bavi ovom problematikom morao bi to znati.

Posebno iritira papagajsko ponavljanje da su ratovi u SFRJ izazvani  „antibirokratskom revolucijom“ 1988. Zar je moguće da svim dičnim intelektualcima pre 1988 postoji crna rupa u pamćenju?

Hrvatska deklaracija i Maspok

Zaista je počelo Deklaracijom. Pun naziv je  „Deklaracija o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika“. Ova deklaracija, po čijem je duhu Pajtić sročio svoj finansijsko – politički plagijat, je objavljena 1967. iz pera elitnih hrvatskih intelektualaca na čelu sa Miroslavom Krležom i Franjom Tuđmanom. Možda jezik koji su proglasili hrvatskim i sadrži po nešto hrvatsko, ali jugoslovensko zlo je na ubrzanju dobilo hrvatskom jezičkom deklaracijom. A šta je drugo današnja borba za ćirilicu nego isto u pretežno srpskom okruženju? Zatim je naišlo  „Hrvatsko proljeće“ sa prvom u buketu hrvatskih ruža Savkom Dabčević – Kučar i veličanjem svega ustaškog. Niko se ne seća svih onih silnih blago rečeno nacionalističkih mitinga po Hrvatskoj?

Niko se ne seća Hrkaća, atentata na ambasadora Rolovića, upada ustaša u Dalmaciju? Niko se ne seća da se Tito žalio da ga seljaci po Zagorju mrko gledaju… da je za vreme Tita u Hrvatskoj pohađanje katoličke“vjeronauka” bilo sasvim normalna stvar, da je od 1972. u zagrebačkoj katedrali redovno slavljen spomen dan Alojzija Stepinca, a da je propovedi držao nadbiskup (kasnije kardinal) Franjo Kuharić; da su Hrvati od 1974. godine dobili pravo da posle državne himne izvode himnu Hrvatske  „Lijepa naša“; da je na njihovim verskim skupovima, poput onog u Mariji Bistrici, bilo na desetine i stotine hiljada ljudi… Za to vreme, Titova vlast u Srbiji je zabranjivala svako ozbiljnije versko okupljanje, a srpski episkopi bili su na robiji (poput mitropolita crnogorsko–primorskog Arsenija Bradvarevića i vladike hvostanskog Varnave Nastića). Srpska Crkva bačena je u zapećak, pomen Nikolaja Velimirovića, zatočenika Dahaua, zabranjen je, kao i unošenje njegovih dela u SFRJ (1978.).

Niko se ne seća da su ustavom iz 1974 svi zahtevi  „maspokovaca“ uslišeni. Nakon toga krvavi raspad države beše neminovan.  „Mudre vojvođanerske glave“ se  „ne sećaju“ svega jer su nemoralni ljudi istih zlih namera kao i maspokovci.

Lični interesi

Srpska sabornost se nameće kao ultimativni zahtev za opstanak u skoro pogibeljnoj situaciji. Organizatori mitinga na žalost nisu imali snage da se uzdignu iznad sopstvenog trenutnog političkog interesa. Njima se žuri sa izborima dok su još u punoj potenciji, uskoro neće biti tako slavno. Zato su na miting okupili sve svoje koalicione partnere, kakvi god da su.

Umesto da na mitingu vidimo sve najbolje što srpska Vojvodina ima, pojavili su se čudni ljudi još čudnijih organizacija. Pa, mi znamo da se ne sme dozvoliti stvaranje veštačke nacije Vojvođana. Ali kako će da nas u tom uverenju učvrsti Nikola Ćirović iz narodnog udruženja  „Drina – Dinara – Dunav“, koji je trenutno na listi romske narodnosti kojom rukovodi familija Gulan? Sam je novokomponovani Srbo – Rom. Uz to dvadeset godina nesmetano radi u pokrajinskoj birokratiji, donedavno i kao potpredsednik Skupštine AP Vojvodine u koaliciji sa onima koji stvaraju veštačku naciju Vojvođani.

Ako smo nešto na teži način naučili to je da ne treba da verujemo u vratolomna lična prosvetljenja političara. Iza takvih dramoletskih preobražaja redovno stoji prekomponovani lični interes. O bizarnom udruženju  „Bunjevačkih Mađara“ i g. Bajiću neozbiljno je trošiti reči.

Šta i da bude izbora

Ako se svemu doda da je SRS u takvom šoku da trenutno ne može da se orijentiše u vremenu i prostoru, pa više ide na ruku LSV i separatistima nego što služi interesima sopstvenog naroda, nazire se da do srpske sabornosti nećemo doći ni lako ni brzo.

Sada smo u fazi skupljanja potpisa za nove izbore. Čak i da vojvođanska vlast prihvati vanredene izbore, izborni sistem je tako napravljen da ne ide na ruku većinskom narodu. Koalicija oko DS će izgubiti, ali SNS sa svojim trabantima ne može da dobije izbore.

I šta sledi? Posle pata – pakt? I naravno, novi Ustav, po meri Bona i Brisela.

(Srpski kulturni klub)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *