Serija grešaka

Tweet

Piše: Čedomir Antić

Srpska javnost polako zaboravlja Severno Kosovo. Većina nije ni primetila kada je vlada pre tri godine prihvatila da Evropskoj uniji bude prepuštena sudbina suvereniteta Srbije nad Kosovom i Metohijom. Niko se nije obazirao na izbore koje su Srbi na Severu Kosova bojkotovali, ali je Vlada Srbije neformalno podržala izlazak Srba na Jugu. Tačijeva vlast i grupa lokalnih Srba saradnika albanskog nacionalnog pokreta uspeli su da pobede tako što je srpska vlada prvo propustila da izvede više makar malo više od trećine srpskih birača, a onda njena lista od te jedne trećine nije dobila dovoljno glasova. Zatim smo dali albanskim šovinistima da između srpskih sela podignu granicu svoje paradržave. Pre nekoliko sedmica srpska vlada predala je albanskoj državi sudsku i policijsku vlast na Severu Kosova.

Tim povodom dao sam izjavu za jedan radio. Novinarka me je pitala: da li je to kraj Miloševićevog ratnog nasleđa? Druge, inače kvalitetne, nedeljne novine bliske Demokratskoj stranci, izračunale su da bi – da se upravo stranke koje danas vode Srbiju, nisu inatile – zarade u Srbiji bile gotovo 100% više, kao i da bi svaki zaposleni građanin bio bogatiji za oko 100,000 evra.

Ipak, da li je sve tako? Da li je Slobodan Milošević propustio prilike koje bi Srbiju i Srbe učinile slobodnijim, bogatijim i srećnijim nego što su danas?

Slobodan Milošević je bio autoritaran političar. Nije imao program ni ideju. Požare je gasio benzinom. U svojoj borbi za vlast bio je spreman na svako zlo, ali je, kada bi mu se isplatili, povlačio i neke ispravne poteze. Želeo je vlast po svaku cenu, pa je na posletku ostao i njena žrtva. Kad god čujem da bi Jugoslavija da nije bilo Slobodana Miloševića još uvek postojala, posebno kad to izjavi slovenački ratni ministar, ja se nasmejem. To je jedina odbrana od dubokog i bezumnog, licemernog bezobrazluka onih koji je iznose. Milošević, koji je želeo opstanak nedemokratske (kakva je i bila sve vreme posle Drugog svetskog rata) Jugosavije, skrivio je njenu propast? Biće da su je onda branili Franjo Tuđman, Stjepan Mesić i Milan Kučan?! Evo, Đukanovićev režim nije ništa bolji od Miloševićevog, pa se ipak srpski krajevi RCG ne otcepljuju, već se naprotiv bore za slobodnu, demokratsku Crnu Goru, normalnu zemlju – koja zna ko joj je sestra… Teza o ratovima koje je bilo moguće izbeći, takođe je besmislena. Ako je Tuđman izjavio da rata ne bi bilo da ga Hrvatska „nije htijela“… Ako je Izetbegović izjavio da bi žrtvovao mir za suverenu Bosnu (a SR BiH to nije bila)… O čemu onda tačno govorimo? Nedavno je jadni Čedomir Jovanović negde izneo mišljenje kako bi smo dali sve za zahteve koje je devedesetih postavljao Rugova?! Rugova je, podsetimo, tražio međunarodni protektorat nad Kosovom kao prelazni period do nezavisnosti i sprovođenja „narodne volje“ albanske nacionalne manjine izražene na nezakonitom referendumu iz 1992. godine. Nije hteo da bude u Srbiji ili SRJ, opoziciju je poistovećivao sa Miloševićevim režimom. Jer, i jedni i drugi su imali veliku manu: bili su Srbi.

Milošević je bio talac i socijalističkog jugoslovenstva. U zemlji nije sprovodio potrebne reforme. Srpstvo je za njega bilo sredstvo, umesto da mu je očuvanje narodne slobode bio cilj… Istina je da je narodna prava branio u strahu od nacije, a ne zbog ljubavi prema njoj. Izbore je besomučno falsifikovao, i pošto za razliku od sadašnjeg crnogorskog režima nije imao dovoljno međunarodne podrške, te krađe su delovale odvratno i provokativno baš kao što DPS-ovska današnja tiranija deluje čudovišno. Nije modernizovao državu, nije stvorio dobru vojsku, prepustio se dinosaurusima iz JNA i bićima iz kriminalnog podzemlja. Ipak, nije on počinjao ratove. Vodio ih je kao i drugi. Njegove vojske su činile zločine, ali i da nisu, isto bi bilo. Oni koji danas u SAD i SR Nemačkoj govore o zločinima, mogu da pitaju svoje vlade: zašto ih nisu sprečile? Sebe mogu da zapitaju da li najmanje 8,500 srpskih civilnih žrtava zaslužuje kaznu koja je četiri puta niža od one dosuđene u Beogradu za jedno jedino ubistvo. A toliko je svima njima dosudio „predobri“ i „prepošteni“ Haški „sud“…

Kad govorimo o standardu… Ekonomisti su saglasni da su tri faktora dovela do pada naše privrede tokom proteklih četvrt veka. Prvi i najvažniji bio je raspad Jugoslavije – zajedničke planske ekonomije i kontrolisanog tržišta. SFRJ bi se raspala svakako, osim da SAD i SR Nemačka nisu dozvolile da SKJ i JNA (dakle Milošević) uspostave diktaturu nad celom državom, što svakako ne bi bilo neko valjano i dugoročno rešenje. Drugi razlog je raspad Istočnog bloka, zemalja SEV – idealnog tržišta za nekonkurentnu Srbiju. Konačno, tu su i sankcije i ratovi. Rast standarda sedamdesetih i krajem osamdesetih bio je veštački. Milošević je samo nastojao da opravda njegov neumitni pad. Srbija i danas ima viši standard od Bugarske ili Makedonije, koje ne samo da nisu ratovale nego su od 1990-ih imale koristi.

Problem je što Bugarska danas ima niže prosečne zarade, daleko je manje zadužena, a izvozi dvostruko više od Srbije. Ove činjenice, međutim, ne brinu sve te narikače za Brozom i Antom Markovićem. Plate su važne – nikako zarade. Troškarenje i razbacivanje je bitno… Sve drugo su „okolnosti“ i to nesrećne.

(Napredni klub)

Tweet