Šešeljizam u Hrvatskoj

Vojislav Šešelj, srpski političar, pravnik, politikolog i politički ekstremista, konačno je stekao međunarodni značaj. Ovaj čovek doživeo je čudnu sudbinu. Sticajem bizarnih okolnosti u Srbiji je bio najpopularniji kada je iseljavao hrvatsku porodicu iz Zemuna, kada je tukao sagovornika posle emisije i posle tvrdio da se ovaj okliznuo na koru od banane… Kada se posle jedne saradnje sa Miloševićem (koja je omogućila lošu ratnu politiku i najveću inflaciju u istoriji ljudskog roda) spremao za drugu koja je omogućila rat kada je Albancima i NATO najviše odgovarao i novi poraz… Tada je Šešelj na izborima, koje su Miloševićevi socijalisti na kraju pokrali, dobio gotovo dva miliona glasova. Nije narod podržao Šešelja (samo) zato što mu se dopadao njegov program – u to mirno vreme uglavnom ekonomsko-populistički. Šešelja su kao očigledan treći izbor preporučivali socijalistički marketinški moguli – kako bi oslabili opoziciju, i iskvarena vođstva posvađanih članica tadašnje opozicione koalicije koji su bili spremni da žrtvuju Srbiju kako bi propala njihova konkurencija.Danas kada je pobedio Haški tribunal. Kada je javno difamirao i ponizio grupu pravnih amatera, karijernih kukavica, korumpiranih tipova ili prosto šovinista i kada ga SAD i EU vraćaju u Srbiju na način na koji već decenijama izvoze sve svoje važnije probleme i nedoumice… Šešelj u Srbiji nema veliku podršku. Pošto većinu birača u Srbiji, kao uostalom i u drugim demokratskim državama čini neobrazovan i nezanteresovan svet, naravno da bi Šešelj uz dobru medijsku i materijalnu podršku za kratko vreme stekao značajan broj pristalica. Međutim, takvu mu podršku može dati samo vlast, vlast danas čine njegovi najveći neprijatelji. Vlast u Srbiji danas vrše njegovi otpadnici, značajno zavisni od SAD i EU. SAD i EU za sada žele samo nekakvu protivtežu svojim izuzetno popularnim poslušnicima. Zato održavaju DS-ovu vlast u AP Vojovodini, zato izdržavaju deo opozicionara u tzv. „Drugoj Srbiji“ (nevladinog sektora)… Za veću nestablnost nisu spremni ni zainteresovani.

Iz spomenutih razloga Šešelj se u Srbiju vratio kao pobednik bez trijumfa, vladar bez zemlje i političar bez birača. Kada je bio najpravedniji u životu i kada je kandidatura njegove žene trebalo da apeluje na solidarnost sa haškom žrtvom i štrajkačem glađu, završio je ispod cenzusa. U nekoj katoličkoj zemlji Latinske Amerike nepolitična žena ili udovica političkog mučenika dobila bi podršku dovoljnu da sama promeni ustav. U Srbiji, koju već decenijama blate kao pravoslavni Iran, međutim nije bilo tako.

Šešelja je sada dočekalo nekoliko hiljada pristalica. Na prvom mitingu ga je pozdravilo desetak hiljada građana. Ankete kažu da bi možda prešao cenzus od 5% na izborima. Dočekale su ga ćutnja elektronskih medija, nečasna podmetanja najtiražnijih novina koje su u rukama vladajuće stranke ili stranaca.

Međutim, Šešeljev povratak probudio je jednu tešku patologiju. Hrvatski narod je dobar i loš koliko i drugi narodi. Ja nisam fašista pa da tražim „defekt kulture“ kod Hrvata koji su razni nacisti sa prestižnih katedri u desetak neprijateljskih država „pronašli“ u srpskom narodu. Hrvatska elita međutim zaslužuje uglavnom, samo prezir. Identitetski problemi i klerikalizam bez koga ne bi bilo moguće stvaranje nacije čije vođe su pre samo devedeset godina u Jugoslaviji pretendovale na polovinu današnjih zemalja, doveli su do krajnje radikalizacije hrvatske elite. Elita je decenijama sistematski razluđivala narod: odatle napad na Ćirilicu, lekar koji neće da leči srpske starce, opšte obožavanje ološa koji je vršio ratne zločine, trajna mržnja prema Srbiji… Šešelja su u posebnoj izjavi napali presednik republike, premijer, ministarka spoljnih poslova… Sabor je doneo nekakav dokument o njemu… A na pritisak hrvatskih poslanika, među kojima ima i onih koji podržavaju ideologiju „oca domovne“ Ante Starčevića (koji je tvrdio da „pasijem nakotu /Srbima, prim Č A/ treba sijekirom u glavu“), doveo je do osude Evropskog parlamenta. Naravno da nije problem kada neko osudi izjave jednog ekstremnog političara. Ovde, međutim, zahtevaju pismenu osudu od srpske vlade. Srbija je prihvatila razaranje Jugoslavije, priznala je nedemokratski uspostavljene granice Hrvatske, ne zahteva ispunjenje obaveza koje je Hrvatska prihvatila – Erdutskog sporazuma, ne brine o 30.000 stanova koje Hrvatska duguje, ne ljuti se zbog kršenja prava srpskog naroda koja je Zagreb garantovao, prihvata zabranu izručenja državljana Hrvatske i postupanja po srpskim optužnicama za ratne zločine, sama je u 90% slučajeva sudila srpske zločince… I sada, posle svih izvinjenja, treba da se izvinjavamo i ograđujemo od čoveka koji se vratio iz Haga kao marginalac, ali i kao pobednik i zamislite PRAVEDNIK !?

Naravno, pošto je Šešelj duhovna hrana svim ekstremistima u Hrvatskoj smesta su mu dali prostor na jednoj televiziji. Dok je grdio i izobličavao levičare Josipovića i Pusićku iz studija su mu vikali „To Vojo !“, posle su se svađali kao i svi šovinisti. Međutim, da bi „hrvatska bila poslednja“ Šešelja su na posletku isključili sa linka a ostavili su neku policijsku spodobu da mu preti preko telefona. Hrvatska je dokazala da ima najlepše uniforme… Te uniforme su oljudile poneku zver. Eto, moguće je da se očovečiti i gas (smrad). Takva jedna ljudina rekla je Šešelju (mada je veza već bila prekinuta) da su hrvatske vlasti bile milostive prema srpskim zločincima i da su im omogućile „traktorijadu“, a sledeći put navodno neće… Dakle hrvatska uniforma i mucava, sipljiva smradina u njoj, jasno su, bez bilo kakve sankcije, bez ograde hrvatske države, najveće etničko čišćenje u regionu zbog koga se vode nekakvi sudski procesi, nazvala veselom zabavom i smotrom traktora koji će u sledećm ratu postati genocid.

Josipovićeva i Gotovinina zemlja…. Europa.