ШЕСТ ДОКАЗА да Русија побеђује у новом Хладном рату

ŠEST DOKAZA da Rusija pobeđuje u novom Hladnom ratu

24 novembra 2018

Stiven Koen, profesor emeritus ruskih studija i politikologije na Njujorškom univerzitetu i Prinstonu, i Džon Bačelor nastavljaju svoje (uobičajene) nedeljne diskusije o novom američko-ruskom Hladnom ratu.

Na petu godišnjicu početka ukrajinske krize iz novembra 2013. godine i vašingtonskog „kažnjavanja“ Rusije pokušajem „izolacije“ iz svetskih poslova – što je politika koju je najpre proklamovao predsednik Barak Obama 2014. godine, da bi se ona nastavljala sve do danas, pre svega u formi ekonomskih sankcija – Koen analizira sledeće faktore:

1. Tokom prethodnog Hladnog rata sa Sovjetskim Savezom nije bilo pokušaja „izolacije“ Rusije u inostranstvu, umesto toga cilj je bio „obuzdati“ je unutar svog „bloka“ istočnoevropskih zemalja i takmičiti se sa njome u onome što se nazivalo „Trećim svetom“.

2. Ideja „izolovanja“ države veličine Rusije, sa njenom evroazijskom lokacijom, resursima i dugom istorijom velike sile je spektakularno naivna. Ona reflektuje slabost i siromaštvo međunarodnog razmišljanja Vašingtona u poslednjim decenijama, da i ne govorimo o Kongresu i medijima glavnog toka.

3. Razmotrimo realne rezultate. Teško da je Rusija izolovana. Od 2014, Moskva je možda najaktivnija diplomatska prestonica od svih današnjih velikih sila. Skovala je rastuća vojna, politička i ekonomska partnerstva sa, primera radi, Kinom, Iranom, Turskom, Sirijom, Saudijskom Arabijom, Indijom i nekolicinom drugih istočnoazijskih zemalja, pa čak i sa nekoliko evropskih vlada, uprkos sankcijama EU. Štaviše, Moskva je arhitekta i glavni realizator tri važna mirovna procesa koji su danas u toku: onom vezanom za Siriju, Srbiju (tj. Kosovo), čak i Avganistan. Drugim rečima, može li se bilo koji drugi nacionalni lider 21. veka meriti sa diplomatskim dostignućima ruskog predsednika Vladimira Putina i njegovog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova? Bivši američki predsednici Buš i Obama ili odlazeća nemačka kancelarka Angela Merkel svakako ne mogu. Niti može neki britanski ili francuski lider.

4. Mnogo se priča o Putinovom navodno malignom „nacionalizmu“ u vezi sa svim ovim. Ali to je neznalačko i licemerno objašnjenje. Podsetimo se francuskog predsednika Emanuela Makrona koji se nedavno usprotivio Trampu zbog njegovog deklarisanog nacionalizma. Isti Makron koji je nastojao da sebe (prilično neuverljivo) predstavi kao drugog Šarla de Gola, koji je i sam bio veliki i zakleti nacionalistički lider 20. veka – što je dokazivao od svog otpora nacističkoj okupaciji i osnovanja Pete Republike, pa do odbijanja da francusku vojsku stavi pod komandu NATO. Nacionalizam, pod različitim imenima, je dugo bio glavna politička snaga u većini zemalja, bilo u liberalno-prosvećenoj ili reakcionarno-desničarskoj formi. Rusija i SAD nisu izuzeci.

5. Putinov uspeh u obnavljanju uloge Rusije u svetskim poslovima se obično pripisuje njegovoj „agresivnoj“ politici, ali se on bolje može razumeti kao realizacija onoga što je u Moskvi okarakterisano kao „filozofija ruske spoljne politike“ od Putinovog dolaska na vlast 2000. godine. Ona podrazumeva tri ključne zapovesti. Prvi cilj spoljne politike je zaštita ruskog suvereniteta, za koji se kaže da je bio izgubljen prilikom katastrofalnog postsovjetskog perioda iz devedesetih. Na drugom mestu je neka vrsta nacionalizma pod parolom „Rusija na prvom mestu“, odnosno patriotizma koji nalaže da se unapredi blagostanje građana Ruske Federacije. Treća zapovest je ekumenska: biti partner svakoj vladi koja želi da bude partner Rusije. Ova „filozofija“ naravno predstavlja diskontinuitet sa sovjetskom školom, koja je bila najvećim delom ideologizovana, makar u svojim proklamovanim ciljevima.

6. Imajući u vidu neposobnost Vašingtona da „izoluje Rusiju“, diplomatske uspehe Rusije u proteklim godinama, kao i gorke plodove američke militarističke spoljne politike svrgavanja „nepodobnih režima“ (koja je mnogo starija od Trampa), možda je vreme da Vašington krene da uči od Moskve umesto što zahteva da se Moskva prilagodi razmišljanju Vašingtona o međunarodnim odnosima. U suprotnom, izvesnije je da će Vašington nastaviti da izoluje samog sebe.

(Prevod Vojislav Gavrilović / Srbin info)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *