Шест пута „уа” за радничку класу

Šest puta „ua” za radničku klasu

21 februara 2015

zoran-cirjakovic-3-th 57Piše: Zoran Ćirjaković

Razbijanje slatkih iluzija uvek je tužno. Svako ko veruje da levičarski bauk danas kruži Srbijom trebalo je da dođe na skup „Protiv mera štednje i privatizacije – solidarnost sa narodom Grčke”, koji je u nedelju na Trgu republike u Beogradu organizovalo 17 levičarskih organizacija i udruženja okupljenih u „Levi samit Srbije”.

Sve sa novinarima i poslovičnim šetačima pasa, čekačima autobusa i slučajnim prolaznicima, po divnom danu na skupu samoproglašene „srpske Sirize” okupilo se pedesetak ljudi. Jedno od šest „ua”, koje su govornici pokušali da izmame iz deprimirajuće malobrojne i anemične publike, bilo je kada je jedna od aktivistkinja pročitala da „u Srbiji ne postoji nijedna partija bilo u vlasti bilo u opoziciji koja zastupa radničku klasu”.

To je, nažalost, tačno. Ali izgleda da takva snaga ne postoji ni van stranaka koje nam neoliberalizam nude pod različitim, neretko levičarskim etiketama. Broj prisutnih bio je desetak puta manji od broja ljudi koji su na različitim „fejsbuk” grupama objavili da dolaze. Postavlja se pitanje: Ima li naša ponižena radnička klasa razloga da veruje levičarskim „aktivistima” čiji se angažman svodi na lajkovanje na „Fejsbuku” i šest „ua” za neprijatelje pravednije i jednakije budućnosti Srbije?

Koliko smo, čak i u ostatku Evrope, daleko od bilo kakve levičarske alternative neoliberalizmu, demonstrirao je prethodnih dana i Aleksis Cipras. Svakim danom, novi grčki premijer je odustajao od ponekog zahteva koji daje osnovu da se njegova politika nazove alternativnom. Štaviše, rešenje koje danas nudi u skladu je sa neoliberalnom logikom – kada se pojavi teško rešiv problem, treba izmisliti nov „egzotičan finansijski instrument” koji maskira njegovo postojanje i odlaže bolno suočavanje sa posledicama.

Nažalost, kao i mnogo manje radikalni francuski predsednik Fransoa Oland, i Cipras se brzo sudario s preprekama koje nameće činjenica da je neoliberalizam – sa izuzetkom Kube i Severne Koreje – kolonizovao celu planetu. Zato se svaki političar koji pokuša da sprovodi malo levičarskiju politiku, što podrazumeva ignorisanje razmera i prirode globalne hegemonije neoliberalizma, brzo suoči sa još većim problemima od onih koje pokušava da reši.

Ono što ipak daje nadu nije mera u kojoj je Cipras kao premijer ostao pravi, „radikalni” levičar, već činjenica da je čak i njegov malo humaniji „neoliberalizam lajt”, i bez kravate, izazvao toliko veliku paniku u zapadnim centrima finansijske, političke i medijske moći.

Veličina ocrnjivanja i stepen satanizacije u velikim zapadnim medijima postali su dobra mera validnosti alternativa koje nam se nude. Ako je suditi po Si-En-Enu i ostalim neformalnim glasilima naših neoliberalnih gospodara, moderni, islamom inspirisani pokreti i partije jedini su danas u stanju da artikulišu stvarnu ekonomsku, političku i društvenu alternativu.

S jedne strane, snažno oslonjeni na ideje zajedništva, jednakosti i solidarnosti, oni u muslimanskom svetu, ali i na Zapadu, pokrivaju prostor koji je nekada bio rezervisan za danas bezidejnu levicu. S druge strane, oni jedini pružaju organizovan otpor i uspevaju ne samo da kontrolišu ogromne teritorije, već i da na njima oživotvore principe koji ne predstavljaju puku modifikaciju neoliberalnog recepta.

Zato jedini bauk koji danas kruži Srbijom, Evropom i svetom jeste bauk Islamske države. Idejno bankrotiranim levičarima je mnogo teže nego samouverenim neoliberalima da prepoznaju da nije Cipras već Abu Bakr el Bagdadi konačno pokazao da Margaret Tačer, proročica „kraja istorije”, nije bila u pravu kada je tvrdila da alternativa neoliberalizmu više nije moguća.

Pored mešavine neverice, straha i gađenja koju bude zastrašujuće slike brutalnosti, Islamska država daje nadu da će se jednog dana ponovo pojaviti i neki levičarski bauk. Možda bi jedna takva, validna leva alternativa neoliberalizmu konačno naterala čak i lenje srpske „radikalne levičare” da shvate da se do promena, pa i do revolucije o kojoj vole da govore, neće stići lajkovanjem i fejvovanjem.

Za početak, potrebno je da se, bar po sunčanom februarskom danu, nekako nateraju da pre dva ustanu iz kreveta. Makar da, umesto mame, usput prošetaju psa. Velike promene često kreću od malih stvari.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *