Шест заповести ЕУ религије

Šest zapovesti EU religije

12 marta 2018

Piše: Momir Bulatović

Šta je u stvari Žan-Klod Junker, prvi čovjek Evropske komisije, poručio liderima i građanstvu regiona koji oni zovu Zapadni Balkan? Analitičari su dobili malo novog materijala za rad, a pristojan svijet se još jednom zapitao u kakvoj to predstavi, voljno ili nevoljno, svi učestvujemo?

Prvi čovjek briselske birokratije je govorom svog tijela i opštim utiskom koji (zbog političke korektnosti) ne smije biti istinito nazvan, nedvosmisleno pokazao dubinu agonije u kojoj je EU. To je moralo biti jasno i najupornijim evrounijatima sa ovih prostora. Svaka bahatost je odvratna, a posebno ona u kojoj se jedna strana koja je na ogromnoj udaljenosti od savršene, sa visine obraća drugoj i propisuje uslove, postupke i rokove da nekoga propusti u svoje redove. Među „povlaštene i blažene“!

Ovom posjetom i njenim rezultatima je religijski pristup Evropskoj uniji na ovim prostorima dobio dodatni uzgon. Zašto religijski? Pa EU je predstavljena kao raj, njeni čelnici kao sveci/presuditelji, a narod mora biti strpljiv i vjerujući. Dogme su važnije od činjenica, a istina nije ono što se vidi sopstvenim očima.

Ali ovdje se ne radi o religiji.

Integracije su nužnost koju nalaže savremena tehnologija i razvoj svjetskog tržišta. Misli se na visok stepen ukupne međusobne saradnje, komplementarnost privreda, zajedničku izgradnju infrastrukture, usaglašen pristup tržištima i podjelu rada na duži rok i na svestranu korist. Integracije obično imaju ekonomski aspekt u prvom planu, ali suštinski one zahtijevaju ubrzani proces unifikacije, ne samo pravne regulative, već ukupnog sistema vrijednosti, zaključno sa kulturnim i duhovnim.

Nije, naravno, slučajno da je ekonomija u prvom planu, jer se njom ne samo započinju, već i završavaju brojni integracioni procesi. Naime, kada se prednosti procesa udruživanja iskažu rezultatima koji podižu opšti nivo blagostanja i životni standard većine, to je najbolji podsticaj za njihov nastavak i ubrzanje. Važi i obrnuto, uz napomenu da ovaj proces, po pravilu, teče sporije, jer ga koče dostignuti nivoi zajedništva.

Kada je krajem 2012. godine na skupu u Sava centru ondašnji ruski ambasador u Beogradu izrekao da je Evroazijska unija (savez) realna alternativa Evropskoj uniji, nekima je to zazvučalo kao prijetnja. Revnosni evrounijatski novinari su od svega napravili nemuštu polurečenicu i napali njenog autora, ne objašnjavajući zašto iznošenje druge mogućnosti treba primati sa strahom.

To što regionalni zvaničnici ne traže alternativu (makar ne javno) ne znači da nje nema. Ali prije nego li ona bude pokazana, mora se konstatovati kako stvarno funkcioniše Evropska unija.

Integracija unutar Evropske unije, kao i u okviru NATO-a i NAFTA (sporazum o slobodnoj trgovini između SAD, Meksika i Kanade) ima sljedeće osnovne rezultate:

  • Ustanovljava se praksa funkcionisanja koja obezbjeđuje dominaciju jednog centra moći ili interesa.
  • Rješenja sa vrha se nameću svim članicama, nezavisno od toga da li, zbog njihovih posebnosti, ona mogu proizvesti negativne posljedice.
  • Formiraju se nadnacionalne institucije čije se odluke moraju bespogovorno sprovoditi.
  • Način odlučivanja unutar tih institucija nije transparentan, ali uvijek i svuda rezultira ostvarenjem volje najmoćnije članice integracije.
  • Realni problemi funkcionisanja integracije ne rješavaju se tradicionalim postupcima i sredstvima. Iznad njih se stavljaju principi integracije koji se izdižu na nivo nedodirljivosti, usljed čega se gomilaju neriješeni sukobi između članica.
  • Uspostavlja se apsolutni primat slobode kretanja (spekulativnog) kapitala i ne obazire se na efekte koje on stvara u odnosu na realnu ekonomiju. Ratovi valuta, odnosno spekulativni napadi na pojedine valute, dovode do iskrivljivanja međusobnih obračuna i gigantskih prelivanja dohotka među državama članicama.

Na ovakvim institucionalnim temeljima, a posebno nakon ekonomskih posljedica konstrukcione greške evra, kao jedinstvene evropske valute, EU je morala da dospe u krizu funkcionisanja koja prerasta u krizu opstanka. Stoga, za zainteresovane posmatrače kojima se Junker obraćao, Evropska unija bi morala ne samo da ima alternativu, nego i odgovor na prethodno pitanje — ima li ona uopšte budućnost?

(Sputnik)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. namcor says:

    I zašto bi ikog čudila činjenica, da EU fond za "promociju EU" višestruko prevazilazi fondove za pomoć državama-članicama! EU je najobičnija piramidalna šema. Oni koji uđu (ali se i povuku, kao Britanci sada) na vreme, mogu da zarade....a platiće oni koji budu ulazili na kraju....

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *