Simbolika kairskih zidova

Simbolika kairskih zidova

16 marta 2014

Bosko JaksicPiše: Boško Jakšić

Događaji Francuske revolucije 1789. suviše su blizu da bi se na pravi način interpretirali, čuvena je izjava koju je 1972. dao tadašnji kineski premijer Ču Enlaj.

Ako su revolucije nepredvidive, ako mogu da traju mnogo duže od datuma koji je formalno označio njihov kraj, šta onda reći za rušenje režima Hosnija Mubaraka 2011. i potonje događaje koji su Egiptu doneli još krvi, nemira i neizvesnosti?

Odlazim na Tahrir. Pre tri godine, opremljen notesom i hemijskom, nisam mogao da se odbranim. Čim bi primetili novinara, ljudi su me okružili u želji da se njihovo mišljenje čuje. Svako je imao šta da kaže. Ostavljao sam ih u živoj debati da bih izveštavao o probuđenoj snazi – i nadi – naroda. O pobeđenom strahu.

Od januarskih dana 2011. Egiptom su prohujale četiri vlasti: Mubarakova na zalasku, generali iz Vrhovnog saveta oružanih snaga, islamisti Muslimanske braće, konačno privremena vlada tehnokrata koja je pod budnim okom armije.

Održana su tri ustavna referenduma, barem toliko rundi parlamentarnih izbora na kojima su redovno pobeđivali islamisti – čiji su rezultati poništavani – sve do prvog slobodno izabranog predsednika, islamiste Muhameda Morsija koji je prošlog leta srušen u vojnom udaru.

Vlada je šest puta menjana, ali sve te promene nisu uspele da ispune pre svega osnovne ekonomske, da se ne pominju zahtevi Revolucije 25. januara o socijalnoj pravdi.

„Čuveni poklič revolucije bio je: Hleb, sloboda i socijalna pravda”, kaže mi 22-godišnji student Karim Abdu. „Prvo i treće su nam i dalje uskraćeni.”

Koliko god kratke, svaka epoha ostavila je neki trag – ili ožiljak – na licu Egipta i ovog grada od preko 18 miliona stanovnika. Utisci su iznenađujući.

Revolucionari i islamisti su potcenili tradicionalno najveću moć – armiju i policiju.

Mašinerija te moći brzo se aktivirala i strpljivo odigrala političku igru. Pametnije, pokazuje se sada, od drugih aktera: liberalne i sekularne opozicije ili popularnih i dobro organizovanih islamista iz Muslimanske braće.

Novi kabinet premijera Ibrahima Mahlaba, čoveka Mubarakove ere, šalje neku vrstu signala egipatske budućnosti: opasnog miksa autoritarnosti i državne korupcije s vidljivim primesama starog režima kome samo nedostaje Mubarak kome se sudi.

Feldmaršal Abdul Fateh al Sisi, ministar obrane, očekivani je kandidat i pobednik predsedničkih izbora koji bi mogli da se održe i u maju. Kako? Zašto? Na osnovu čega?

Potencijalni protivkandidati se jedan za drugim povlače. Nisam sreo taksistu, uličnog prodavca, slučajnog sagovornika koji nije hvalio budućeg „reisa”.

Nesnalaženje sa slobodom kao propuštenom šansom 2011? Potreba za faraonskom tradicijom koja je jedini garant bezbednosti?

Posmatram murale mladića i devojaka po zidovima, onih koji su zajedno s više od 800 drugih poginuli tokom revolucije. Ili kasnije odvedeni u zatvor. Šta bi s njihovim idealima?

Godinu dana posle Tahrira, uoči prvih slobodnih predsedničkih izbora, epicentar egipatskog Arapskog proleća okovao se barijerama, barikadama, žičanim zaprekama, tenkovima i militarizovanim okolnim kvartovima.

Prolazim Kasr al Ainijem, jednom od glavnih gradskih arterija u blizini Tahrira. Vojska je tu pre dve godine podigla betonski zid. Demonstranti su polovinu zida u Ulici Šeika Rehana srušili.

Ujutru su autobusi dovozili hiljade zaposlenih koji su morali da se pentraju kako bi prešli preko zida od oko metar visine, pre nego što su se posle druge rampe spuštali ka Tahriru. Sada je taj put potpuno blokiran visokim zidom.

Slikam žičane zapreke, plave oklopne transportere i policajce koji pored sebe drže punu opremu za suprotstavljanje demonstrantima. Iako skriven u uglu, pristupa mi pripadnik Mohabarata, tajne službe koja je bila stub i Mubarakovog režima.

Uvode me u zgradu, ljubazno nude čaj, fotokopiraju dokumenta. Nešto arapskog mi pomaže. Proverili su da su sporne fotografije izbrisane.

Napuštam uglađene policajce s kravatama. Shvatam da su zidovi preda mnom svojevrsna metafora egipatske stvarnosti.

Euforija obaranja Mubarakovog režima brzo je počela da splašnjava jer se pokazalo da revolucija, kao i sve druge Arapskog proleća, nije u stanju da brzo ispuni očekivanja koja su eksplodirala posle decenija autoritarne i korumpirane vlasti.

Egipat se tada dramatično podelio. Liberalni urbani krugovi su smatrali da im je revolucija ukradena. Zabrinuti sekularisti i hrišćanski Kopti strahovali su od prevlasti islamista.

Pristalice Muslimanske braće zazirali su od armije.
Sada mogu da ustanovim da sam 2011. bio žrtva naivnosti. Sopstvene, ali i velikog broja Egipćana.

Braća 2012–13. zaista nisu ponudila nikakvo rešenje za dramatično posustalu egipatsku ekonomiju. Pretnjama o „islamističkim plažama” oterali su turiste iz industrije koja je zemlji donosila 17 odsto prihoda koji je danas najmanje 40 odsto manji nego 2013. Uplašili su Zapad.

Obračun s pristalicama prvog slobodno izabranog predsednika prošlog leta bio je brutalan linč islamista: ubijeno je najmanje 1.500 ljudi. Gotovo dvostruko nego tokom Arapskog proleća.

Ekonomska situacija nije danas nimalo povoljnija. Sudstvo i mediji skloni su poltronstvu. Reforme koje se tiču ublažavanja dramatičnih socijalnih razlika ili suzbijanja korupcije i siromaštva nisu ni počele.

Ali, armiju vole. Ne samo zbog odbijanja Mubarakovih naređenja da pre tri godine pucaju u narod, već i zbog tradicije u zemlji kojom su od obaranja monarhije 1952. upravljala trojica vojnika: Gamal Abdel Naser, Anvar el Sadat i Mubarak. Povratak starom.

No, revolucija 2011. je ostavila legat: mnogi su pobedili strah. Povratio se deo zagubljenog ponosa najveće zemlje arapskog sveta. Srušene su neke granice i stereotipovi.

Zidovi su zatrpani grafitima jer su Egipćani pod novostečene slobode ubrzo uvrstili i tu vrstu stvaralaštva: politizirane poruke. Usred zone oko Kasr al Ainija caruju grafiti kao instrument socijalnih promena. Koriste ih i da bi se premostili nasleđene društvene razlike, političke, socijalne, verske.

Američki univerzitet ograđen je žicom. Ali, odmah tu, pored murala koje je naslikao jedan od ovdašnjih umetnika, napolje su izbačene stolice i stolovi gde, uz jako zaslađen čaj, možete na miru da se pitate: zašto sve te barikade tu još stoje? Da li vlast očekuje nove potrese?

Muslimanska braća ne mire se s vojnim udarom, suđenjem Morsiju, hapšenjem svojih lidera i još 21.000 aktivista. „On će se vratiti”, ponavljaju i otkako su promenili taktiku. Okupljaju se u manjim grupama na raznim lokacijama. Izbegavaju velike skupove kada su bili lake mete.

Pozdravljaju se sa četiri prsta, čuveni Rabaa pozdrav, podsećanje na trg Rabaa al Adavija gde su doživeli masakr.

Podizanje i rušenje zidova postali su moćni simboli vojske i policije s jedne i sada skrivene islamističke opozicije s druge strane. Kairske „zone” podelile su grad na „normalan” i „nenormalan”.

Ču Enlaj je nesumnjivo glas kineske mudrosti i odnosa prema vremenu. Nisam Kinez da bih izdržao takav izazov. Moji utisci stari su tek tri godine.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *