Симоњан: Одавно овде нисам странац

Tweet

НОВА књига путописа и есеја Бабкена Симоњана, јерменског песника, преводиоца, есејисте и почасног конзула Србије у Јеревану – повод је да велики пријатељ нашег народа поново борави у Београду. Али, то је само један од његових уметничких планова, јер он већ годинама прикупља материјал за књигу „Јермени у Србији“ (од 13. века до данас), ради на другом, допуњеном издању „Антологије српске поезије“ на јерменском, а у току је и стварање „Антологије јерменске поезије“ на српском језику. И то није све: поводом двеста година првог Вуковог рјечника, који се појавио 1818. године у јерменској штампарији у Бечу, Симоњан припрема и мали, џепни српско-јерменски речник са 3.000 речи, истовремено сам радећи и на капиталном, академском речнику са тридесетак хиљада речи!

У Србију је први пут дошао давне 1982. године и од тада не броји посете. Упознао је земљу „уздуж и попреко“, ипак, у његовом срцу Косово заузима посебно место.

– Све с чим сам се ту срео је божанствено, али издвајам три ствари: фреску Симониде у Грачаници, Богородицу Љевишку у Призрену и сусрет с патријархом Павлом – каже Бабкен Симоњан. – Симониду сам први пут видео 1993. године и у мени је, чини ми се, истог тренутка настала песма „Симонида“… Годину дана касније позван сам у Пећ, на Сајам књига православних народа. Уручена ми је награда „Свети Сава“ за књигу путописа „Кроз балканску историју“, а гостољубиви домаћини су ме питали шта бих још желео да видим.

Јерменски уметник пожелео је да посети Богородицу Љевишку и да се сретне с почившим патријархом Павлом. Са узбуђењем је ишчекивао да у порти призренског манастира угледа стих Хафизове песме, исписан на арапском језику: „Зеница мога ока гнездо је лепоти твојој“:

– Управо је то за мене Косово… Тада је настала и моја песма „Натпис на зиду Богородице Љевишке“. После два дана видео сам се и са патријархом. У сусрету с тим благим, божанственим човеком, осетио сам се узвишено. Као да нисам на земљи већ на небесима. Говорио је о Јерменској апостолској цркви, геноциду над мојим народом, нашој сличној, крвавој историји. На крају ме је питао зашто сам дошао у Србију, у та нехумана, ратна времена. Одговорио сам: „Овде осећам неку топлину. Србија је одавно за мене престала да буде иностранство“. Благосиљао ме је и пожелео срећан пут.

Историјско и културно наслеђе два страдалничка и сапатничка народа, српског и јерменског, за Симоњана су вечна инспирација.

– И даље откривам себи нове ауторе и дела. Готово сваки дан пожелим да осетим чар српске писане речи. Тај откуцај је стално у мојим грудима…

ЊЕГОШ

НАШ саговорник већ четири деценије преводи дела српских аутора, Вукове и друге приповетке, знамените песнике, а цео један циклус (тридесет песама) посветио је Србији. Објавио је четири књиге о збивањима на овим просторима, пета ће (на јерменском) обухватити његове есеје, песме, путописе и преводе српске књижевности.

– Последње што сам превео је чувена Његошева песма „Ноћ скупља вијека“. За мене су то најлепши стихови на српском језику, поред Костићеве „Santa Maria della Salute“.

Tweet