Симулација Вучића

Simulacija Vučića

1 oktobra 2018

Piše: Zoran Ćirjaković

Moj prijatelj, filozof koji je pročitao (i prečitao) Bodrijara, Deridu i Fukoa, odgledao je ulazak „ukućana“ u Zadrugu 2 i konstantovao da je reč o „simulakrumu“, prividu koji se sasvim raspršio manje od 24 sata kasnije i ogolio kolektivno, zadrugarsko ja – koje ujedinjuje Slučajne Srbe i one koji to nisu. Nažalost, bojim se da zavodljive ikone postmodernizma i poststrukturalizma nisu najbolji saveznici za bolje razumevanje ovdašnjih simulacija, koje odavno ne stanuju samo na zemljištu medijskog mogula koji s ponosom ističe da je pelcovan od „izliva opere u mozak“.



U činjenici da živimo okruženi manje ili više lošim simulacijama – novinarstva, demokratije, stranačkog sistema, državnosti, suvereniteta, levice, Prajda, javnog servisa, ombudsmana, evropizacije, tolerancije… – malo je toga „post“. Reč je o proizvodima blago apdejtovanog neokolonijalizma, karikaturama i bledim kopijama koje ovde proizvodi spoj zapadne moći i autokolonijalnog slepila, koje insistira na potpunovom potčinjavnju našeg, drugačije evropskog društva tuđoj istoriji.

Nema potrebe da tu gledamo u tuđe dvorište niti da tražimo balvane u tuđim očima. Koliko god da drugi misle loše o nama, Slučajni Srbi misle još gore. Oni našu različitost uporno i na jako kretaivne i, nažalost, uverljive načine predstavljaju kao inferiornost, patologiju, bolest i nenormalnost. U najboljem slučaju nezrelost, kako tvrdi Lazara Marinković, mlada zvezda srpskog homonacionalizma, jedinog našeg nacionalizma koga vole ambasadori „Skat“ i Kif.

TRI INSPIRATIVNE SIMULCIJE

Ako, ipak, potražimo i neke druge nezapadne balvane shvatićemo da se autorasizam, iako jako redak u našem balkanskom okruženju, odavno ugnjezdio u Rusiji, Egiptu, Turskoj, Iranu, Indiji, čak i na malenom, karipskom Trinidadu. Na svim tim nezapadnim prostorima pokazalo se i da je autokolonijalni um, bio velik i moćan ili mali i slabašan, spreman da ide dalje od zapadnog prezira i podsmeha. Ovde oboženi Radomir Konstantinović je pisao filosofske splačine kakve je najveći od svih slučajnih Indusa, nobelovac V.S. Najpol, izrekao na jedan kreativniji način.

Željko Mitrović je, pak, na jedan jako uverljiv i zabavan način u Šimanovcima ogolio drugi najveći problem naše tranzicije – kad na silu i na brzinu serijski presađujete i kalemite nešto što se ovde nije razvijalo i što možda ni ne može da postoji, možete dobiti samo seriju manje ili više transparentnih, smešnih i patetičnih simulacija. Nažalost, za brojne Konstantinovićeve sledbenike problem je u nama. Za njih je neokolonijalizam samo zdrav „geopolitički impuls“ a istorija Zapada je jedina istorija, koju mi, mukice genocidne, nismo u stanju da pratimo.

Septembar je mesec suočavanja sa tri inspirativne simulacije. Posle eskapističke Zadruge i homokolonijalnog Prajda, stigla su i antirežimska 24 minuta. Ova tri medijska posela simbolizuju tri važna oslonca Vučićeve vladavine – snažnu zapadnu podršku (Prajd), inteligentni populizam koji, za razliku od Trampovog, vodi računa o ovdašnjoj „korpi nepopravljivih bednika“ (Zadruga) i vešto dozirano sivilo, ambivalenciju sa kojom ne umeju da se nose antirežimski katastrofičari, gorda deca naše kulture koja umeju da barataju samo jezikom crno-belih slika (24 minuta).

Čak i jedno jako cinično televizijsko ja, ono koje je konačno spalilo i poslednju postistorijsku i demokratsku iluziju, ponekad poželi da napusti Mitrovićev eskapistički imaginarijum i proviri u neveselu stvarnost. Beg u (hiper)realno uključuje prelazak sa SBB-ovog trećeg na peti kanal jednom nedeljno. Pitanje je šta je tu zanimljivije – ono čega nema ili oni kojih ima?

Sećate li se još one pametnice Olje i njenih utisaka? E, ona je u NIN-u odavno zasela na mesto koje su antivučićevski, valjda pismeni i kulturni kerberi napravili očistivši skoro sve one koji drugačije misle. Nema više ni B92. Ubio ga Veran Matić, a jedan bogati Grk je platio za ponoćnu sahranu. Na nacionalnim frekvencijama je ostao samo Kesić, odličan povod da se malo zabavimo i prisetimo pletore pažljivo biranih, uglavnom benignih antirežimskih zombija – koji su se i ovog septembra vratili u televizijski život u emisiji probuđenoj iz dugačkog letnjeg sna.

Režimu je Kesić, retko talentovani klovn, posebno važan. Njegova emisija obezbeđuje uverljivost dve važne simulacije. Prvo, mnogo politički jeftinije od Olje Bećković, čija je hrabrost i ubitačnost predstavljala nesumnjivu pretnju režimu, Kesić bez bilo kakvih rizika simulira pravo novinarstvo. Drugo, njegova popularna emisija stvara moćnu i uverljivu iluziju otvorenosti. Ali da je Kesić ono što veruje da jeste, na programu televizije koja je pod punom, mada nekako dobrovoljnom, kontrolom režima – ne bismo gledali njegovih 24 minuta. Nešto se ne sećam – da li mu je Olja bila gošća? Za emisiju 24 minuta u Vučićevoj Srbiji važi isto što i za drugo čedo Marka Dražića, glavnog Kesićevog rent-a-mozga – samo postojanje Njuz neta je više njuznetično od svega što možete pročitati na Njuz netu.

Kesićeva emisija je jedna jako uspešna i vešta parodija medijskih sloboda, ali i odlična ilustracija onoga šta su one predstavljale u upokojenoj Tadićevoj Srbiji. Vučić je samo sklonio DS-ovske magle i do krajnosti ogolio ono što pojam medijskih sloboda ovde stvarno znači. I u ovom slučaju, uverljiva simulacija, napravljena uz Kesićevo i Dražićevo saučesništvo, samo je lepa i smešna slika jedne ružne i tužne autokolonijalne stvarnosti. Da ne bude zabune, ovo nije osuda Dražića i Kesića, dve narcisoidne dvorske lude – teško je ne isflekati se u našoj tužnoj političkoj priči. Reč je isključivo o nazivanju njihove uloge pravim imenom.

Ipak, Kesić nije samo jedna politički jeftina dvorska luda. On u Vučićevoj Srbija ima istu onu ulogu koju je Brankica imala u Tadićevoj. Ona je apolitičnom delu prozapadnog Beograda ogadila Kosovo, dok Kesić treba da im ogadi srpstvo. Da, radi jasnoće, citiram ovde monstruoznu misao profesora Rastislava Dinića – dok je Brankica kosovske Srbe efikasno uokvirila kao „zveri srpske“, Kesić u isti ram gurka sve one Srbe koji (još) veruju da nisu slučajni.

Ono što je ovde neophodno istaći, čvrsto verujem da ni Brankica nekada ni Kesić danas nisu „plaćenici“, u smislu da za pare rade nešto u šta ne veruju. Čak mislim da najverovatnije nisu ni sasvim svesni šta čine. Ali to što je neko korisni idiot, ponekad ne samo u prenosnom smislu, ne znači da ga treba poštedeti od neprijatne slike u ogledalu i ne suočiti sa posledicama sopstvenih reči – i moćnih slika kojima ih ilustruju. Ono što je verujem šlag na Vučićevoj torti, Kesić je jedan od onih koji su ovde izvikali Sašu Jankovića, istovremeno najgoreg među lošima i ne-Vučića iz Vučićevih najluđih snova. I Kesić i Dražić spadaju u red neukaljanih javnih ličnosti koje su se „navukle“ na verovatno najgoreg političara u modernoj srpskoj istoriji.

Prvi i, čini mi se, glavni razlog, da parafraziram Branka Miljkovića, jeste – navukli su se jer su navlačenju bili skloni. Svi Srbi – i slučajni i „pravi“, i veliki i mali, i Prvi i Drugi, i zabavni i dosadni, i turbo obrazovani i nepismeni – skloni su da dele isti „softver uma“, mentalitet koji usmerava mnoge postupke i izbore koje smatramao ličnim. On nas tera i da olako izvikujemo spasioce, preziremo ambivalenciju i volimo crno-beli svet. Zato su i Kesić, Dražić i ekipa „kreativaca“ bili skloni da tako lako padnu čak i na na jednog jako lošeg i karikaturalnog ne-Vučića.

COOL ELITE I „OLAKO OBEĆANA BRZINA“

Janković nije ni prva ni poslednja simulacija liberalizma, jeftina moralna karikatura koja je zavela urbane elite. Kao i Čedomir Jovanović i Saša Radulović pre njega, Janković je uočio prazan prostor na političkoj sceni i rešio da ga zauzme. To što je po svom shvatanju politike, habitusu i maniru Janković mnogo bliži SRS-u nego onome što su naše urbane babe sanjale, ovde odavno nije prepreka. Uostalom, jedino što je uzor ovog lažnog i netalentovanog Don Kihota, doživotni lider LDP-a ikada bio jeste mladi, „homofobični“ nacionalista – sve kasnije su bile ideološke maske koje skrivaju vlastoljublje nabildovane i istetovirane hrpe moralnog vakuuma i pohlepe. Činjenica da su naše cool elite pale na Jovanovića i Jankovića ilustruje i da slabost prema „olako obećanoj brzini“ ovde nije rezervisana samo za „krezube“ Miloševićeve ili Vučićeve pristalice.

Prepreka da prvo stotinak „navučenih“ javnih ličnosti a zatim i stotine hiljada prevarenih građana na vreme shvate ko je Saša Janković, da prvi olako ne protraće svoj integritet a drugi svoj glas, vezana je za simulaciju nezavisnog novinarstva. Ona se temelji na, s jedne strane, neobičnom shvatanju novinarstva i samorazumevanju koje dele takozvani nezavisni novinari i, s druge, činjenici da režim ovde nije jedini koji proizvodi snažnu i sasvim racionalnu potrebu za autocenzurom – koja je uvek ništa drugo do internalizovana cenzura.

Siguran sam da nisam jedini kome su se, direktno ili preko zajedničkih prijatelja i poznanika, obraćali bivši Jankovićevi saradnici i kolege – nestranački, vredni i stručni ljudi sa ličnim i profesionalnim integritetom, koji su goreli od želje da kažu da slika koju Janković stvara o sebi uz pomoć zaslepljenih opozicionih medija ne odgovara stvarnosti. Oni su argumentovano iznosili tvrdnje da je reč o na sve spremnom, izuzetno primitivnom i autoritarnom čoveku, i ilustrovali kako je godinama (zlo)upotrebljavao svoju funkciju kako bi lanisrao političku karijeru. Ne verujem da bi neko od njih želeo da govori pod svojim imenom, ali za novinare Vremena i Danasa to ne bi smelo da bude problem.

Problem je nešto drugo. Citiraću Teofila Pančića, žreca ovdašnje simulacije nezavisnog novinarstva, koji je 2016. godine u Saši Jankoviću video „foto-robot kvalitetnog kandidata, i racionalno političko ponašanje – pod uslovom da vam je stvarni cilj slabljenje, krunjenje i rušenje Vučićevog ličnog režima, a ne vlastito što bolje pozicioniranje unutar njega – nalaže da stanete iza njega [Jankovića]. Svako ko se nad tim pravi gluv i blesav ili čak otvoreno odbija da to učini pod uvredljivo tupavim izgovorima (kao predsednik ostataka LDP), ili je nepopravljivi diletant ili radi za onog čoveka koji je, što reče Draža Petrović, predsednik i predsedniku Srbije“.

Pančić je jedan od egzemplarnih krivaca što danas imamo ne samo ostatke „nazavisnih medija“ već i ostatke opozicije. Nažalost, nije reč samo o tome da je idejno i etički očistio nedeljnik Vreme, najurivši Grujičića i Bazdulja. Suprostaviti se svetom Teofilu, i pletori „građanskih“ moćnika (čiji je stav verno izrazio tekstom o Jankoviću baziranom na neimenovanim izvorima) 2016. godine bi bilo lično, novinarsko i političko samoubistvo. Ne treba gubiti iz vida da je ova „liberalna“ kamarila u stanju da uništi egzistenciju novinara – i da je to već činila. Svako ko se tu ne samocenzuriše suočiće se s činjenicom da je Slučajna Srbija slika u ogledalu Vučićeve i da ne dopušta da neko čiste savesti služi interesu javnosti bez rizika da bude dezavuisan i, na kraju, ispadne budala.

Sasavim nezavisno od Vučićevog uspona, u Vremenu i ostalim antirežimskim glasilima nestalo je izveštavanja, vrednog, neglamuroznog i često nezahvalnog rada na preispitivanju zabluda. Zamenili su ga uglavnom netalentovani masturbatori, novinari koji u svojim tekstovima manje ili više vešto simuliraju izveštavanje. Bankrot uređivačke politike koju slede ilustruje činjenica da muškarac koji je prethodne nedelje pljunuo (ili pišucnuo) najdalje u pravcu Vučića – dobija naslovnu stranu Vremena. Uz takve medisjke neprijatelje Vučić može sebi da priušti čak i „nezavisno sudstvo“, koje dere Dragana J. Vučićevića i saborce.

Nažalost, antirežimski medijski umovi spasenje Srbije vezuju isključivo za demokratskog „Vučića“, koga su učitali u lik Saše Jankovića. Ne bih se iznenadio da se jednog dana pokaže da je iza tabloidnih naslova o „Prangiji“ stajao Beba Popović, zli genije pragmatičnih pro-EU snaga u Srbiji, koje znaju da Vučić danas „nema alternativu“. Nekako ne verujem da je bilo moguće naći bolju „prangiju“ za samoubistvo opozicije niti da je to jednom Bebi moglo da promakne. Ono što mu je verovatno promaklo jeste ovdašnja simulacija „prave levice“, koja sanja o giljotini kada ne sanja o parama Roze Luksemburg štiftunga, marksističke verzije Soroševe Fondoncije za otvoreno društvo.

„ROZIN KAPITAL“

Nažalost, pusti su to snovi. Dve fondacije su ovde povezane pupčanom vrpcom. Usamljen i suočen sa svetom, čak ni sam Soroš više ne veruje u otvoreno društvo pa su neki od njegovih starih beogradskih klijenata prešli kod „Roze“ – koja izgleda veruje da su Srbi i marksizam kao ulje i voda pa svojim „revolucionarnim“ parama uglavnom celiva naše „liberalne antifašiste“, etnocentrične baštinike autorasizma Radomira Konstantinovića. Čekajući „Rozin“ revolucionarni kapital naši „pravi levičari“ su se podelili u dve frakcije. Jedna se zabavlja u (anti)političkim igraonicama za večne adolescente, kakva je „zadruga“ Oktobar, koja je, kako i priliči mlađanim društvenim kapitalistima, smeštena u ulici Strahinjića bana, silinkonskoj dolini naše antiradničke tranzicije.

Drugu čini Jovo Bakić, nestereotipni profesor sociologije iz čijeg sirovog imidža i ljutitih medijskih nastupa proviruje čvrsta ruka i žandarski alter-ego, što ga čini vodećim kandidatom iz senke na stalno otvorenom konkursu za (pravog) ne-Vučića. Na veliku žalost naših večno mladih marksovaca, Bakićevo srce nije samo na levoj strani. Ovaj penzionisani mason je ponosni trilateralac, član verovatno najkontrarevolucionarnije organizacije u Srbiji.

Ipak, Bakić bi da hapsi našu „mafijašku“ političku klasu. Ali čak i kada bi otišao korak dalje, pojavili bi se isti takvi. U senci dve moćne naddeterminacije – zapadnog mešanja, vođenog jednim jako skeptičnim odnosom prema Srbima i Srbiji, i našeg kulturalnog obrasca – ovde ne može da postoji ništa suštinski drugačije. Dok strahuje od mnogo lošijeg, sve čemu u Srbija može da se nada je nešto malo bolje – tačnije da će priželjkivana simulacija Vučića biti malo manje ili malo drugačije vučićevska.

Što reče Slavoj Žižek kada je govorio o, za mnoge neočekivano neuspešnim i frustrirajućim, istočnoevropskim tranzicijama – „to je to“. Ova stranačka scena i ovakva demokratija nisu odraz neke naše navodne kulturalne patologije, nenormalnosti ili nezrelosti. Ne bih rekao ni da je reč o bodrijarovskom simulakrumu. One su slika i prilika onoga šta demokratija i stranke znače i predstavljaju u našem nezapadnom kontekstu – deformisanom različitim posledicama činjenice da za Zapad mala Srbija predstavlja jednu od najviših evropskih vrednosti.

Dok sam nedavno razmišljao o izjavi profesora Bakića da „još ne postoji reč koja dobro opisuje našu situaciju“ ali da je najbliža odrednica „katastrofa“, setio sam se i slike Stevana Dojčinovića, kako sa saborkinjama iz KRIK-a „testira 30 vrsta piva“ u nekom zapadnom „Muzeju piva“. Zapitao sam se gde ovde počinje katastrofa: kada veliki Vučićev neprijatelj može da testira samo 20 vrsta piva ili kada broj različitih vrsta piva koje su mu na raspolaganju padne ispod deset?

Jeste sociologija nauka, ali Bakić je Balkanac, jedan od nas, pa mu nije lako da govori kao naučnik. Preterivanje je naš najslađi greh. Mi volimo da tvrdimo da nam je najstrašnije, da smo na dnu, da nigde nema i da ne može biti gore – neretko dan pre nego što nam postane mnogo strašnije. Ipak, da pomognem samouverenom profesoru koji se, izgleda, nije suočio ni sa stanjima bliskim katastrofi. Kada je ljudima na raspolaganju samo jedna vrsta jeftinog piva, i kada im je flaša tog piva mesecima jedini izvor kalorija koje će uneti tokom dana – ta jeziva svakodnevica kojih milijardu ljudi koji žive na ovoj planeti, jeste nešto čemu je najbliža odrednica katastrofa.

U istom rovu sa Bakićem i Dojčinovićem leži još jedan junak antirežimskog slepila – Nemanja Rujević, novinar Angelinog Dojče velea i, izgleda, nedovoljno Angelinog Vremena. Rujević je u tekstu „U predvorju Bangladeša“ analizirao radnička prava i doveo u istu ravan minimalnu zaradu u Srbiji i Bangladešu. Na našu sreću, minimalna zarada u Bangladešu je 4,5 manja nego u Srbiji, što je, prema profesoru Branku Milanoviću, našem najvećem ekonomisti, razlika u životnom standardu stanovnika Beograda i Beča. Beč, Bangladeš, Beograd, sve to počinje na B, a biće i da u Rujevićevom Bonu ne radi Gugl.

Sučavanje sa realnošću i izbor reči su jako važni, ako želite da promenite zemlju u kojoj živite (Bakić) ili ste živeli (Rujević). Koliko god da je bilo maloumno nazivati Miloševićev režim fašističkim i nacističkim, još je imbecilnije to reći za Vučićev. Oni koji ovde simuliraju antifašizam bi trebalo da nam odgovore kako to da je jedna Miloševićeva ministarka danas tolerantnija i otvorenija od velike nade Demokartske stranke?

Realnost ume da zbuni i šokira, ali nesupeh da se sa njom suočimo govori samo jedno – da je problem u nama. Priznajem, nije lako. Ne samo najbolji Miloševićev politički đak već vođa koji je odavno prevazišao sve svoje nacionalističke ili šovinističke učitelje, Vučić je suočio neprijatelje sa brojnim rebusima. Zadržaću se na poslednjem – kako je moguće ovde državnim parama snimiti jedan „antisrspki film“ dok scenario, u najpozitivnijem smislu reči, najvećeg Srbina među filmskim radnicima biva proskribovan?

Novi Vučić danas citira Konstantinovića, govori Latinkine i Dubravkine „evropske“ reči i pregovara sa Tačijem o sudbini srca Srbije. Bojim se da je ovde zato bilo moguće o državnom trošku snimiti film o hladnjači ali ne i o trgovini organima, koja u sećanje birača vraća užas Žute kuće. Zato je Vojnov, kao ne samo ponosni i mudri nacionalista već i vrhunski ketman, subverzivniji od svih autokolonijalnih Slučajnih Srba, koji su prethodnih dana lili krokodilske suze na njegovom Tviter i Fejsbuk profilu.

Put do male Srbije – obavezne stanice na putu ka članstvu u EU, o kome sanjaju svi Slučajni Srbi, bili oni postrojeni iza Vučića ili priželjkivali predsednikovu ružnu smrt – može se popločavati čak i pričama o albanskim leševima iz hladnjače, ali nikako sećanjem na organe izvađene iz leševa srpskih civila u Žutoj kući. Evropski put kojim je beskompromisni vođa krenuo prosto zahteva postojanje brojnih simulacija, sa kojima baštinici crno-belih slika iz Slučajne Srbije izgleda ne mogu da se izbore, ali koje lideri EU sasvim razumeju i kojima redovno apaludiraju.

Možda je najveća ironija u svemu oveme da je jedino što su antirežimske medijske i idejne ikone Slučajne Srbije u stanju da ponude građanima – simulacija Vučića. Čekajući tog pobedonosnog ne-Vučića, možemo da biramo između dva Vučićeva čeda – „simulakruma“ koji potpisuje Željko Mitrović i onoga koji kreiraju Marko Dražić i Zoran Kesić. Ne znam još šta će moj postmodernistički prijatelj reći o ovom zaključku, ali nekako – toliko su različiti a tako isti.

(Standard)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *