Sistematsko uništavanje Srbije

Sistematsko uništavanje Srbije

9 januara 2014

pol-marina-ragusPiše: Marina Raguš

Dvadesetosmog decembra prošle (2013) godine, na konferenciji za novinare u Vladi Srbije, predstavljeni su rezultati akcije „Grom 1“ Biroa za koordinaciju rada službi bezbednosti. Prvi potpredsednik Vlade Srbije i šef Biroa, izjavio je „da će u akcijama „Grom” i „Grom 1” biti procesuirano najmanje 500 osoba“. Narkodilerima je, šef Biroa poručio „da im pakao tek predstoji“. Za Srbiju u kojoj porodice već dugi niz godina ne mogu da se izbore sa sve većim problemom kakav je zavisnost od psihoaktivnih supstanci, bila je ovo značajna vest. Niko ko Srbiju želi da vidi kao uređenu pravnu državu, jakih institucija i zakona podjednako primenjivih za sve, ne može da kaže ni jednu lošu reč za svaku akciju koja za cilj ima prethodno napisano. Međutim, za blanko euforiju, takođe nema mesta. Iskustvo uči da mnoge medijski najavljivane akcije „oslobađanja“ Srbije od kriminala, korupcije i svih drugih raznih zloupotreba završe sa „nedovoljno“ jakim materijalnim dokazima spram „nespretno“ sačinjenih tužbenih zahteva. Na kraju, glavni protagonisti sistem(at)skog uništenja Srbije, ipak, završe na nekim egzotičnim of-šor lokacijama. Da li će tako biti ovaj put? To ne možemo da znamo, ali strepnje su izvesne… Ne možemo, dakle unapred da prejudiciramo „neslavni kraj“ medijskih „akcija“: niti imamo na uvid optužnice, niti možemo da pretpostavimo kako će izgledati tok izvođenja dokaza. Verujemo da će u javnom interesu i interesu pravde oni koji su u mnjenju već prepoznatljivi prema „borbi protiv kriminala i korupcije“ insistirati na javnosti svih postupaka. U suprotnom, prostor za dileme i sumnje biće neograničen.

Tokom iste konferencije za novinare, prvi potpredsednik Vlade odgovarajući na pitanja koja se odnose na sporne privatizacije, rekao je da je među predmetima spornih privatizacija za koje je završen predistražni postupak i predmet „Sartida“, u okviru kojeg je policija podnela krivičnu prijavu protiv četiri osobe među kojima je i Nemanja Kolesar, šef kabineta nekadašnjeg srpskog premijera Zorana Đinđića. Prejudicirajući pitanje novinara: da li se među imenima nalazi i Aleksandar Vlahović (nekadašnji ministar za privredu i privatizaciju) koji se dovodio u vezu s privatizacijom „Sartida“ prvi potpredsednik je rekao: „ Nema Aleksandra Vlahovića, ako je neko hteo to da pita-nema nikakvih dokaza i ne možete da gonite nekoga zato što ste čuli ili što su novine pisale“. S obzirom da su (neka od) čestih imena koja su se, takođe, godinama unazad povezivala sa spornim privatizacijama: Milan Beko, Dragan Đurić, Mlađan Dinkić, Vuk Hamović i Vojin Lazarević, potpredsednik Vlade rekao je da ne može ni za jedno od pomenutih lica da kaže „da nema odgovornosti“, ali da će se u narednim danima već čuti a za neke će tužilaštvo doneti odluku u narednom periodu. „Ali nijedno ime ne mogu da isključim. Protiv jednog lica je već podignuta optužnica, a za ostala ne mogu da garantujem da neće biti“, rekao je prvi potpredsednik. S pozicija zaštite pravne države, ispravno-svako je nevin dok se ne dokaže suprotno. Međutim, šta ćemo onda s „medijskim isleđivanjima, hapšenjima i utvrđivanjima krivice“ za one za koje sada nema dokaza? Ili, kako je moguće da je Savet za borbu protiv korupcje insinuirao vezu između Aleksandra Vlahovića, tada ministra privrede i privatizacije i izbora privilegovanog kupca za Sartid, a sada nema dokaza. Ukoliko se, kako se u poslednjim mesecima insistira kako sa zvanične strane tako i sa strane nevladinog sektora da se u ispitivanju spornih (neki bi rekli pljačkaških) privatizacija sledi reč i delo pokojne Verice Barać, predsednice Saveta za borbu protiv korupcije, onda bi konačni rezultati istrage trebalo na optuženičku klupu da dovedu mnoge koje i danas prepoznajemo na značajnim mestima u Srbiji. S obzirom, da događaji prestižu jedan drugog ovde ćemo se pozabaviti upravo izveštajima Saveta za borbu protiv korupcije i događajima koji su poslednja dva meseca prošle (2013) godine učinila politički „vrućim.“

„Danas će čitavoj javnosti da bude jasnija pozadina napada na predsednika Tomislava Nikolića jer će biti obelodanjena ogromna afera u odnosu na koju će sve prethodne izgledati smešne. Stigli su materijali iz kojih će se pokazati da iza napada nekih ljudi na predsednika Srbije i njegov kabinet stoje najniže pobude. Sada će da dođe sve na svoje mesto. Konferenciju za novinare održaće ključni ljudi koji su doneli materijalne dokaze, biće obelodanjeno da je već sve predato policiji i da će danas biti predato specijalnom tužiocu. To je jedna jako dobro državna akcija pročišćavanja samih finansijskih temelja ove države kako bi mogli da počnemo da funkcionišemo kao pravna država. Ako se sve ovo što je oteto od naroda vrati, ova država duže vreme neće imati problema sa finansijama“, rekao je Oliver Antić, savetnik predsednika Srbije, početkom decembra prošle godine. Tog istog dana, (petog decembra) Antikorupcijska liga Balkana, nevladina organizacija koja „slijedi ideju antikorupcijske borbe Verice Barać i sličnih antikorupcijskih liga i sličnih antikorupcijskih aktivista, brojnih zviždača i boraca protiv korupcije na Balkanu“ izašla je u javnost s „Aferama nad aferama“- slučaj „Mobtel“ star koliko i sama privatizacija ovog preduzeća koja je nekoliko puta bila medijska tema bez konkretnih epiloga, koje je trebalo da potpišu istražni organi i pravosuđe. Tokom godina srpska javnost saznala je dosta povodom Mobtela. Međutim, ovaj put javnosti su bili predstavljeni novi (najblaže rečeno) šokantni podaci. Naime, prema navodima Antikorupcijske lige Mlađan Dinkić koji je bio na čelu grupe koja je otišla na Kipar tragom novca građana Srbije, nije „prijavio Vladi Srbije da je novac pronađen“ a za „pranje dela tog novca“ iskorišten je period pred prodaju Mobtela kompaniji Telenor.

„Ja sam faktički odustao od ozbiljne istrage negde krajem 2001, držao me taj entuzijazam nekih godinu dana, kasnije sam shvatio, rekao sam sebi-ja to ne mogu da radim,“ objašnjavao je 2007. godine novinarima B92 „razloge“ odustajanja od pronalaženja kiparskih para nekadašnji guverner Narodne banke (2000-2003) Mlađan Dinkić.

Pred sam kraj 2013. godine, Antikorupcijska Liga tvrdi da je Dinkić pronašao novac koji je iznet na Kipar i koji pripada svim građanima Srbije: „Deo kiparskog novca stigao je do ofšor kompanije na Kipru čiji je vlasnik Martin Šlaf, koja je pod sumnjivim okolnostima postala vlasnik 30 odsto Mobtela, posle čega je taj deo prodat Vladi i tako „opran“ Liga dalje tvrdi da je taj ugovor potpisao Dinkić sa Šlafom, ali nije mogao da kaže koliko je novca prošlo kroz tu transakciju. Cifra koju liga pominje kreće se od oko 300 miliona evra do preko jedne milijarde. Dakle, uz Martina Šlafa transakcije su se obavljale prema navodima Lige preko Hipo grupe. Tako Antikorupcijska liga dolazi do saznanja da je posle oduzimanja Mobtela porodici Karić, Mlađan Dinkić priznao ofšor kompaniji Martina Šlafa 30 odsto udela u tom preduzeću. Zapravo, prema Ligi, novac građana Srbije (između 1 i 11 milijardi dolara) sa Kipra prebacivan je na tajne račune privatnih fondacija kod austrijske Hipo grupe i povezanih lica: „Sa tajnih računa tih privatnih fondacija, novac je prebacivan ofšor kompanijama pod kontrolom Hipo grupe i reinvestiran u Srbiju. Iz dokumentacije je očigledno da je kontrolu nad tako utajenim finansijskim sredstvima, čuvanim kod Hipo grupe posredno ili neposredno imao Mlađan Dinkić, kao visoki državni funkcioner. Novcem sa tajnih računa Srbije na Kipru, kod Hipo grupe, jednim delom, kao poverenički fond, upravljao je „MS privatštiftung“ privatna fondacija pod kontrolom Martina Šlafa. Ta fondacija iz Austrije osnovala je ofšor holding na Kipru „Holdenhurst“. Taj novac je Šlaf, kao poverenik u dogovoru sa Dinkićem, prebacivao na kiparski ofšor holding, a delom novca Šlafov ofšor holding preuzima kontrolu nad 30 odsto vlasništva u „Mobtelu“. Osniva se kompanija Mobi 63 u kojoj 30 odsto ima Šlafova kompanija a 70 odsto Vlada Srbije. Odmah potom Dinkić potpisuje ugovor o otkupu tih 30 odsto za pola milijarde evra. „Dakle, Dinkić je ovim tajnim ugovorima, u potpuno tajnoj, netransparentnoj proceduri, ugovorio kako će sumnjivoj ofšor kompaniji za 30 odsto udela u Mobi 63 koji vrijede 39,6 milijuna evra, isplatiti najmanje 357, 9 milijuna eura,“ ističe Domagoj Margotić iz Antikorupcijske lige.

Srpska javnost ne čuje prvi put ime Martina Šlafa? Da podsetimo, ko je on:

Martin Šlaf rođen je u Beču, 6. avgusta 1953. godine. Važi za austrijskog tajkuna i oligarha, i prema medijskim izveštajima do bogatstva je došao preprodajući telekomunikacione operatore Telekomu Austrija. „Robert Placzek AG“ je firma u kojoj je Martinov pokojni otac Haim bio partner. Oblast poslovanja firme bila je obrada drveta i prodaja papira, po završetku školovanja Martin Šlaf sa bratom preuzima poslovanje firme koja je inače poslovala iza „Gvozdene zavese“ u periodu Hladnog rata. Za Martina Šlafa bila je to prilika da ostvari kontakte sa Štazijem tajnom službom Istočne Nemačke. Intezivira saradnju od 1982 do pada Berlinskog zida tokom koje dolazi do čestih sastanaka Šlafa sa privrednicima Istočne Nemačke, u stvari visokim oficirima Štazija, u Beču i Zagrebu. Prema istraživanju istoričarke Kristi Makrakis Šlaf je imao pseudonim „Landgraf“ i njegov zadatak bio je da prokrijumčari u Istočnu Nemačku robu koja je bila pod embargom za uvoz u istočni blok, pre svega računarsku opremu. Zapadne službe su ga sumnjičale da je švercovao i hemijsko oružje. Naravno, Šlaf je ovo uvek negirao tvrdeći da ima samo regularne poslove sa Istočnom Nemačkom. Po padu Berlinskog zida, Helmut Kol je otvorio istragu o sredstvima koja su nestala iz državne kase Istočne Nemačke. Istraga je utvrdila da su desetine miliona maraka iz javnih fondova i novac od privatizacije bili uplaćivani u banku u Lihtenštajnu, koja je pripadala Šlafu. Zaključak u izveštaju bio je da je putem bankarskih depozita i novčanih transfera Šlaf bio u stanju da opere svaki novac i prikrije njegovo poreklo, te je komisija u izveštaju eksplicitno definisala Šlafa kao spoljnog saradnika Štazija. Slede razni poslovni poduhvati, od Izraela, preko Arapskog sveta do preprodaje telekomunikacionih preduzeća Istočne Evrope, koja su mu očito i donela bogatstvo. Za Petera Pilca poznatog austrijskog zakonodavca i jednog od lidera austrijske Zelene stranke: „Od kako je počao kolaps istočne Evrope, Šlaf koristi svoje veze sa Štazijem da dobije poslove u bivšim istočnoevropskim zemljama.“ Od 2006. godine Šlaf pokušava da kupi „Ventspils naftu“ preduzeće za transport nafte u Letoniji. Pokušaji da političkim pritiscima preduzeće kupi direktnom pogodbom umesto preko javno tendera, nisu uspeli, i krajem 2010, opet je u Letoniji u pokušaju da kupi ostatak Ventspils nafte kao i ostalih preduzeća povezanih s ovom kompanijom. Povodom poslova Martina Šlafa pokrenute su brojne istrage, ali su nekako sve prošle neslavno. Stoga, analitičari koji se bave karijerom Šlafa tvrde da on ima značajnu podršku između ostalih i među političarima Austrije. Prema njima, neki kancelari, vicekancelari, ministri spremni su u svakom trenutku da intervenišu kada su u pitanju Šlafovi interesi. Za njegove prijatelje, njemu su otvorena vrata mnogih šefova država u Evropi i u arapskom svetu.

Vrh ledenog brega počeo je da se otapa, identifikovanjem međunarodne finansijske grupe koja je prema Antikorupcijskoj Ligi Balkana vlasnik ovog dela sveta. Samo je „privatizacija“ (za mnoge čista pljačka), u Srbiji „pojela“ oko 800 000 radnih mesta: U industriji je na početku privatizacije bilo 1,1 milion zaposlenih, danas čak nemamo ni precizan podatak koliko je ljudi zaposleno. I pored brojnih izveštaja Saveta za borbu protiv korupcije, do danas nije otkrivena oligarhija moći koja je građane Srbije dovela do propasti. Ovo je, tek uvod u temu kojom želimo samo faktografski da poređamo hronologiju sistem(at)skog uništavanja Srbije. Potresi na političkoj sceni koje je izazvala najavljena borba protiv korpucije ozbiljno su intezivirani pred kraj prošle godine navodima Lige koja je dobila podršku kabineta Predsednika Republike: „Deco, ako imate dokaze, slobodno ih iznesite“, rekao je predsednik Republike pošto su mu članovi Lige predstavili saznanja do kojih su došli. Savetnik predsednika Republike, u najavi afere nad aferama-„Sanadera“ u Srbiji kada je shvatio da se afera tiče i savetnika prvog potpredsednika Srbije, nespretno je „povukao“ prethodno datu podršku, ali je njegova ostavka na članstvo i na sve funkcije u Srpskoj naprednoj stranci mnogima poslužila kao dodatno uverenje u ono što je Liga objavila: „Kako je moguće da četiri savetnika prvog potpredsednika Vlade, a od toga se svi mogu dovesti u vezu sa nestankom kiparskih para“ budu, kako su ukazali iz Lige, Franko Fratini, Alfred Guzenbauer, Stros-Kan i Dinkić. Umesto reagovanja na koje je Liga pozvala, usledile su diskreditacije pojedinih njenih članova (Margotić), demantiji podrške koja je prethodno dobijena i tek najava tužioca za organizovani kriminal, Miljka Radisavljevića da će po dobijanju materijala „videti o čemu se tu zapravo radi“. Rekli bismo zemljotres posle kojeg nema nazad. Pogotovo što prema nekim saznanjima iza svega stoji deo EU koji je zainteresovan da se zapadni Balkan „počisti“ od svih onih koji štete interesima EUropskog korporativnog plana i programa za ovaj deo sveta.

(Fondsk.ru)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *