Sizifove muke

Sizifove muke

29 septembra 2013

Sasa Miric2Piše: Saša Mirić

Većina nas ponekad u govoru upotrebi fraze Sizifov posao ili Sizifove muke, i to kada želimo da objasnimo kako neko nešto radi uzaludno, bez svrhe i cilja. Ovaj izraz možda na najbolji način objašnjava život generacija ljudi u ovoj napaćenoj zemlji, jer koliko god se mi trudili da dostignemo normalan život ovde uvek nešto krene nizbrdo. I onda svaka nova generacija kreće od početka, a da nije izvukla pouke iz grešaka svojih prethodnika. Jednostavno, u prirodi našeg čoveka je da za sebe misli kako je pametniji i mudriji od drugih, a upravo zbog toga je nadrljao i stari dobri Sizif. Tako barem piše u poučnom grčkom mitu koji opisuje njegove muke.

Sizif je bio vladar Epira u Argolidi i osnivač grada Korinta. Važio je za najmudrijeg i najlukavijeg smrtnika stare Grčke. Kao sin boga Eola, gospodara svih vetrova, znao je božanske tajne i zbog toga je mislio da je pametniji i od samih bogova. Tako se zamerio čak i vrhovnom bogu Zevsu, koji ga je osudio na smrt. Međutim, Sizif je uspeo da prevari boga smrti Tanatosa, koga je osramotio pred ostalim bogovima. A kada ga je bog rata Arej konačno uhvatio i odvukao u „carstvo mrtvih“, Sizif je prevario i Zevsovog brata Hada, gospodara podzemlja, pa je pobegao i vratio se među žive. To je još više naljutilo bogove koji su mu iščupali dušu i zauvek je vratili u podzemlje, a njega osudili na tešku kaznu zbog svih obmana i podvala koje im je učinio. Naime, Sizif je osuđen da uz planinsku liticu večno gura ogroman kamen. I taman kada dođe do vrha, kada mu se učini da je stigao do cilja, kamen mu se izmakne iz ruku i vrati se do podnožja. I tako uvek iznova, večno kotrljajući kamen, nikada nije stigao do vrha.

Da li zbog naše nadaleko poznate preterane mudrosti i pameti ili pak zbog oholosti modernih malih i velikih bogova, ova zemlja kroz celu svoju istoriju prolazi kroz Sizifove muke. To se naročito odnosi na poslednje dve decenije, od našeg najskorijeg rata do današnjih dana. A najgore od svega je to što svaka nova generacija sve teže i sporije gura kamen ka vrhu planine. Skoro da smo i zaboravili šta je cilj i svrha tog teškog i napornog posla. Kao da su i nama „bogovi i božanstva“ iščupali dušu. Mora da smo im se mnogo zamerili!

S obzirom na to u kakvom se političkom, ekonomskom i moralnom rastrojstvu danas nalazi ova takozvana država može se konstatovati da kao društvo bolujemo i od tzv. „Sizifovog kompleksa“. To je termin pod kojim se podrazumeva osećaj straha od eventualnog neuspeha u momentima kada treba dostići određeni cilj. Da bi se izlečili od te „bolesti“, da bismo pobedili sebe i „umilostivili“ naše „bogove“, moramo najpre da znamo šta nam je cilj, a potom da budemo barem malo mudriji i pametniji, ali i lukaviji od Sizifa.

(Pressrs.ba – Banja Luka)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *