Скотова страна историје

Skotova strana istorije

5 marta 2019

Piše: Filip Rodić

AMERIČKI ambasador u Beogradu Kajl Skot poručio nam je da smo, zbog nepriznavanja „demokratskog“ predsednika Venecuele Huana Gvaida, na pogrešnoj strani istorije. A šta je, onda, „ispravno“ činiti u Latinskoj Americi?

ORLANDO Hoze Figera imao je samo 22 godine kada ga je 20. maja 2017. godine živog spalila rulja okupljena na protestima protiv Nikolasa Madura u Karakasu. Da li je razlog za polivanje benzinom i spaljivanje nemoćnog čoveka optužba da je pristalica vladajućih „čavista“, što tvrdi zvanični Karakas, ili da je bio lopov, što tvrde zapadni mediji, nije od velikog značaja. Važno je da su ga linčovali „prodemokratski“ demonstranti koji su uživali punu podršku Sjedinjenih Država, predvođeni strankom Leopolda Lopeza, ekstremnog desničara koji se od 2014. nalazi u kućnom pritvoru zbog organizovanja demonstracija i podsticanja na nasilje. Upravo je Lopez mentor sadašnjeg samoproklamovanog predsednika Venecuele Huana Gvaida, koji je takođe učestvovao u nemirima kada je napadnuta čak i jedna vojna baza sa ciljem da se opozicija domogne još vatrenog oružja (tokom neuspešnog napada ubijeno je osam vojnika i troje „demokratskih aktivista“). To je „borba za demokratiju“ u kojoj, po Kajlu Skotu, treba da učestvujemo sa još 50 drugih demokratskih država koje su „stale uz narod Venecuele“. Srbija je, prema njegovim rečima, „na pogrešnoj strani istorije“ jer, za razliku od ovih zemalja, uključujući i „Kosovo“, priznaje „nelegalnu vladavinu diktatorskog režima“.

KAKVA je Skotova „ispravna strana istorije“? Skot i Vašington su toliko gadljivi na diktatorske režime da gotovo da nema južnoameričke zemlje u kojoj nisu postavili neki koji se trudio da bude brutalniji od susednog. U Gvatemali su tako 1954. organizovali državni udar kojim je svrgnut demokratski izabrani predsednik Jakobo Arbenc što je dovelo do skoro 40 godina dugog građanskog rata. U podršci tamošnjim diktatorima posebno se istakao predsednik Ronald Regan. Deset godina kasnije, 1964, istu stvar uradili su i u Brazilu i, u želji da „spreče da Brazil postane još jedna Kuba“, kako je rekao Džon Kenedi, zbacili socijaldemokratskog predsednika Žoao Gularta. Posle demokratske pobede Salvadora Aljendea na predsedničkim izborima u Čileu 1970. godine predsednik Ričard Nikson poveo je ekonomski rat nalik onome koji se danas vodi protiv Venecuele. Pošto to nije bilo dovoljno, izvršen je državni udar pod vođstvom Augusta Pinočea i započet teror koji je trajao sve do 1989. godine. Argentinski narod je 1976. postao žrtva vojnog udara iza kojeg je stajao državni sekretar Henri Kisindžer. Vojna diktatura predvođena generalom Horheom Rafaelom Videlom je odgovorna za smrt najmanje 30.000 ljudi, ali i za čudovišnu praksu otimanja tek rođenih beba političkih oponenata i sve ono što ide uz to. Španski sudija Baltazar Garzon, koji je pokušao da pokrene suđenje Pinočeu, tvrdio je da je Kisindžer bio svedok zločina argentinske hunte.

NA ŽALOST južnoameričkih naroda, jedna strana „Večernjih novosti“ nije dovoljna ni za letimičan pregled svih nepočinstava što su ih američki borci za demokratiju i slobodu počinili u svom „zadnjem dvorištu“. Od 1890. godine intervenisali su najmanje 56 puta i to nikada istinski u ime ljudskih prava, a često u ime prava svojih korporacija nekada oličenih u višedecenijskom gospodaru Južne Amerike – giganta „Junajted frut kompani“ – a danas u naftnim kompanijama poput „Teksakoa“ ili „Ševrona“.

I sada, dok Venecuela ključa, nišan Vašingtona nije uperen samo u glavu Nikolasa Madura. Savetnik američkog predsednika za nacionalnu bezbednost namerava da višedecenijsko odmeravanje snaga sa Nikaragvom pretvori u otvoreni sukob najavljujući svrgavanje i predsednika Danijela Ortege. „Ortegini dani su odbrojani i narod Nikaragve će uskoro biti slobodan“, naveo je on. Da bi situacija u ovoj latinoameričkoj zemlji mogla uskoro da proključa, Bolton je najavio još prošlog novembra pozvavši na rušenje „tiranijske trojke“ – Venecuele, Nikaragve i Kube – rekavši da te države predstavljaju „odvratnu kolevku komunizma u zapadnoj hemisferi“. Boltonova mržnja prema Ortegi i Nikaragvi danas ima i pečat ličnog, pošto je još osamdesetih godina učestvovao u Reganovim „ispravnim istorijskim“ zlodelima u ovoj zemlji i bio duboko umešan u „aferu Iran-Kontra“.

KADA se sagleda šta je, po Skotu poslatom u Beograd, „ispravna strana istorije“, možemo samo da budemo ponosni na to što smo, makar zasad, na „pogrešnoj strani“, što nismo jedni od pedeset, nego jedni od 140.

(Novosti)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *