Skrivanje stida podstiče propadanje društva?

Skrivanje stida podstiče propadanje društva?

16 marta 2014

stiČovekovo samopouzdanje i samopoštovanje mogu poljuljati mnoge stvari, ali nakupljanje takvih negativnih osećanja može biti vrlo opasno.

Prema mišljenju penzionisanog američkog sociologa profesora Tomasa Šefa, moderno društvo ljude podstiče na individualnost, ali ne pušta da se emocije ispreče na tom putu.

U žurnalu Cultural Sociology, profesor Šef kaže da je stid „najpotiskivanija emocija i zato najdestruktivnija“, a možda je jedan od nevidljivih uzroka rata u Iraku i drugih oblika agresije.

„Emocije su kao disanje – ako ih blokirate, izazivaju probleme“, kaže ovaj nekadašnji profesor Univerziteta u Santa Barbari.

Kada je skriven, stid izaziva ozbiljnu borbu, ne samo u pojedincima, nego i u grupama.

Šef ukazuje da upravo stid, ili reakcija na njega, stoji iza činova agresije, poput ratova i drugih vojnih konflikata.

„Naročito za vođe i stid i bes su brižljivo skriveni pod velom racionalnosti“, kaže on.

„Bušova administracija bila je postiđena napadom 11. septembra, a iz bespomoćnosti su hteli da kazne napadače. Invazija na Irak na osnovu lažnih premisa poslužila je da se sakrije njihov stid iza činova besa i agresije“.

U svom članku, Šef je ispitivao pogubnost skrivenog osećanja stida i ukazao da je upravo on ključan za razumevanje savremenog društva.

Prema njegovom mišljenju, društvo koje neguje individualizam je plodno tle za emociju srama, jer se ljudi podstiču da „sve rade sami bez obzira na posledice koje to može imati na odnose s drugima“.

„Ljudi uče da se ponašaju kao da su samodovoljni i nezavisni od drugih. Ova osobina ima svoje konstruktivne i kreativne strane, ali i bar dve negativne posledice: otuđenje i skrivanje stida“.

Šef dalje tvrdi da iako stid ne postoji ništa manje ili više u odnosu na ranije decenije, sada postaje sve skriveniji.

„Stid je biološki entitet kao i druge emocije, ali ljudi ga više potiskuju, nego ostale“, kaže profesor.

„Skrivanje emocija je mnogo rasprostranjenije u modernim društvima, nego u tradicionalnim“.

U istraživanju veze između stida i agresije, Šef navodi sociologa Nila Vebsdejla koji je proučavao slučajeve ubistava unutar porodica.

Profesor smatra da kada jedan supružnik ubije drugog, decu, a čak i sebe, razlozi zbog kojih to čini su verovatno u vezi sa potisnutim stidom.

„Reč je o osećaju poniženosti i skrivanju iza nasilja“, objašnjava on.

„Najinteresantnije u vezi sa Vebsdejlovom studijom je to da govori o grupi sasvim običnih ljudi koji ne pokazuju bes, ali koji izgube posao i osećaju se poniženo. Zato se prave da svaki dan idu na posao, a u stvari planiraju ubistvo. Vebsdejl ih opisuje kao ‘ugledne građane’. Naše društvo je društvo takvih građana. Ne smete da budete besni i ne smete da budete postiđeni“.

Problem sa takvim načinom razmišljanja, smatra Šef, je taj što je stid zapravo veoma korisna emocija.

„Stid je osnova morala“, kaže Šef.

„Ne možete imati moralno društvo bez stida. On nudi težinu moralnosti. Postoje stotine stvari u vašim glavama o tome šta bi trebalo, a šta ne bi trebalo da radite, ali ona koja vas pogađa je ona koja izaziva stid“.

Dok su neki ljudi mnogo podložniji efektima stida, drugi tu emociju lako potiskuju.

„Srećnici koji su kao deca imali mnogo pažnje od barem jednog roditelja, osećaju se ponosnije, prihvataju da su to što jesu i zato osećaju manje srama i odbijanja“, kaže Šef.

„Najbolji način da se čovek prirodno oslobodi srama je da se smeje sebi ili univerzumu, ali ne drugim ljudima. Kada se smejemo nekoj komediji, to je dobro. Bez obzira na to ko su glumci, mi se zapravo smejemo nama samima koje vidimo u njihovim postupcima“.

(B92)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *