Слобода Мићаловић: „Браво“ и сузе из Венеције трајно остају у мојој души

Sloboda Mićalović: „Bravo“ i suze iz Venecije trajno ostaju u mojoj duši

17 oktobra 2016

07-bravo-i-suze1_620x0

TOLIKO smo ojađeni i usamljeni da uopšte ne shvatamo kako trošimo svoje živote. Čini nam se da smo nešto korisno uradili samo zato što smo neprestano sa mobilnim telefonima. Zapravo, bombardovani smo stravičnim informacijama, kojekakvim prostačkim emisijama, vulgarnim tabloidima, ljudima koji ne zaslužuju da budu na pozicijama na kojima jesu, onima čije ime ne bi trebalo javno ni da se pomene, a kamoli da budu na naslovnim stranama novina i na ekranima. Malo je reći da je ambijent koji smo napravili strašan za mlade ljude i buduće generacije, ali želim da budem optimista – čini mi se da kao pojedinci, radeći na sebi i unutar svojih porodica, možemo da „iskopamo“ ono što će dovesti do pozitivnih promena.

Tako za „Novosti“ govori glumica Sloboda Boba Mićalović. Filmska godina koja uskoro ostaje za nama svakako će imati i njen znak – za ulogu u filmu „Na mliječnom putu“ Emira Kusturice, prikazanom u glavnom takmičarskom programu ovogodišnje Mostre, naša glumica dobila je sjajne kritike čuvenog „Holivud riportera“, kao i kritičara vodećih italijanskih medija.

Sada, kada su utisci sa glamuroznog festivalskog crvenog tepiha dobili pravu „fizionomiju“, popularna glumica kaže da joj Venecija izgleda kao nestvarno lepo iskustvo.

– Retko koji glumac, a da baš nije velika svetska ili evropska zvezda, uopšte ima priliku da bude tamo. Pogotovo mi nemamo mogućnosti da posećujemo velike festivale A kategorije, kao što je Venecija, a ona je i najstariji festival u svetu. Imala sam divnu sreću da se pojavim sa rediteljem kao što je Emir Kusturica, sa italijanskom zvezdom Monikom Beluči, sa dobrim filmom i dobrom ulogom, tako da su se u Veneciji mnoge važne stvari poklopile. Bilo je glamurozno, fantastično, bajkovito, a jedan od najvećih doživljaja bilo je videti toliko mnogo publike i novinara koje zaista interesuje film. Neki obični ljudi, gledaoci, bili su otvoreni da nam posle projekcije „Mliječnog puta“ priđu i postavljaju ozbiljna pitanja vezana za film. Naša publika, nažalost, nema taj manir, ovde se priče o filmovima svode na to ko je bio na premijeri.

* Šta je za vas bio najuzbudljiviji trenutak na Lidu?

– Onih četiri i po hiljade ljudi koji u prelepoj sali „Grande“, okrenuti prema nama, plaču, viču „bravo!“ i dovikuju naša imena na kraju projekcije filma. Tu je i momenat kada smo prolazili pored plaže, gde su nas prepoznali ljudi koji su se sunčali, i počeli da nas pozdravljaju uzvicima „bravo artisti“. To su vrlo važne stvari, nešto što se ne zaboravlja, što čini sećanja za ceo život. Nisu se ovakve stvari dešavale samo nama, to se mnogim umetnicima događa u zemljama koje film neguju na poseban način, koje razumeju i shvataju značaj filmske umetnosti, i svesna sam da se mi ne možemo meriti s njima. Ali, bilo bi dobro da bar počnemo da razmišljamo o tome.

* Koliko je sam film na „Mliječnom putu“ za vas posebno iskustvo?

– Pročitala sam nekoliko verzija scenarija, a kad smo ušli u proces rada činilo mi se da je Emiru služio kao putokaz, i da se njegov film, zapravo, uvek stvara tokom snimanja, što je za glumce jedinstveno iskustvo. Kroz priču o ljubavi kao najvažnijoj temi koju otvara u ovom filmu, Emir govori o veri, našim životima, odnosima, usamljenosti, o tome da li uopšte donosimo bilo kakve odluke, ili se sve događa izvan nas, onako kako je Bog odredio, neka sudbina, a mi se samo snalazimo. To su filozofska pitanja, i gotovo da ne prođe dan-dva da se opet ne vratim na ovaj film. Jer, on duboko zalazi u ljudsku dušu i u suštinu života, u važne stvari o kojima vrlo retko ili gotovo nikada ne razmišljamo. Zato je meni najbolja verzija „Mliječnog puta“ ona koja traje tri sata, u kojoj se vide i sve scene koje su dovedene do perfekcije, pogotovu što mi nemamo priliku da radimo takvu vrstu filma, i da se tako detaljno bavimo filmom.

* Film još nije imao domaću premijeru, ono što je do sada poznato je da Milena koju igrate prodaje mleko vojnicima tokom rata, a u ljubavnom trouglu ona je ona nesrećna strana… Da li tu postoji i neki politički kontekst?

– Rat je samo okolnost. Emir je napravio metaforu – sve vojske koje ratuju sreću se u kući gde dolaze da uzimaju mleko od Milene. To su, recimo, neke devedesete godine na prostoru bivše Jugoslavije, ali to može da bude bilo koji rat, u bilo kojoj zemlji. Milena ima brata, plaćenog snajperistu, igra ga Predrag Miki Manojlović, s kojim mi je bila velika čast da radim. Od njega dobija zadatak da pronađe ženu kojom će se oženiti kad se vrati. Tu je i mlekar Kosta, predstavnik srpske vojske, odnosno bosansko-hercegovačke, u koga je Milena odavno zaljubljena. On nije ravnodušan prema njoj, ali njegov život je težak i nesrećan, i smatra da nema šta da ponudi bilo kome. Milena ipak ne odustaje, sve do momenta kada pronalazi mladu za svog brata, koju igra Monika Beluči. I upravo ta strankinja u Kosti budi nešto što je davno zakopano i zarobljeno – ljubav od koje počinje ponovo da živi. Nemoguće je, međutim, dati kroki ovog filma, stvari koje se događaju vrlo su složene, i zato jedva čekam da vidim reakciju naše publike.

* U čemu je najveća snaga ove priče?

– Ona prati dvoje ljudi koji više nisu mladi, i koji, u samo nekoliko trenutaka, doživljavaju najjaču ljubav, bliskost i strast koje neko ne doživi za ceo život. Milena, tvrdoglava, svojeglava i nesrećno zaljubljena, na nekom poetskom nivou, sve njih uvodi u smrt. „Mliječni put“ postavlja pitanja šta nam ljubav donosi, a šta odnosi, da li nam se ljubav dešava u „pauzama“ kada mislimo da smo se „povukli“ iz života, ili onda kad živimo, šta je ono što je čini tako nedokučivom i mističnom, zbog čega je ljubav najveće čudo našeg života.

(Večernje novosti)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *