СЛОБОДАН АНТОНИЋ: После Вучића Србија ће бити олупина

SLOBODAN ANTONIĆ: Posle Vučića Srbija će biti olupina

25 maja 2015

antonic slobodan 323Imamo samo jednog vođu i jednu partiju, sve ostalo samo su kulise. Ali, kad nestane te jedne ličnosti, tog vođe, pa stranka doživi raspad, u Srbiji neće ostati ništa sem zgarišta – i institucija i političkih ličnosti. To je ono što je najstrašnije kada gledamo perspektivu Srbije. Moramo, dakle, da se pripremimo za jednu uništenu zemlju, kao i na to da ćemo u velikom delu našeg političkog, društvenog i ekonomskog sistema morati da startujemo od nule. Jer, kada razorite institucije i jedan normativni sistem – pravila funkcionisanja javnosti, medija, međuljudskih odnosa u državnoj upravi, kulturi i tako dalje – sve što ostaje jesu moć, arbitrarnost i nasilje

Srbija je zemlja najava. Uz Beograd na vodi, rekonstrukciju vlade, najveće plate i penzije ikad, bolji život koliko krajem godine, stiglo se i do promjene Ustava. Propitivanja o realizaciji prethodnih najava kao i kritičke i trezvene ocjene stvarnih rezultata trogodišnje vlasti Aleksandra Vučića, gurnute su na medijsku i društvenu marginu. Čini se da je aktualni premijer potpuno ispunio cjelokupnu političku scenu tako da intervju sa profesorom na Filozofskom fakultetu i urednikom Nove srpske političke misli Slobodanom Antonićem mora započeti pitanjem što, u stvari, stoji iza najavljivanja ustavnih promjena?

„Imidž, propaganda. On je sav od imi-dža, cela njegova politika je izborna kulisa i politički marketing, a u njoj je najvažniji privid akcije. Vučićeva priča je: ’Radim, ali mi ne daju.’ Ti koji ne daju su ili ’žuta hobotnica’, ili tajkuni, ili ’mentalitet’, ili ’desnica’. Na taj način objašnjavaju se neuspesi, pa se posle svakog neuspeha prelazi na nešto novo da bi to novo zatrpalo staro i neuspešno. U ovom trenutku, promenom Ustava verovatno treba zatrpati neuspeh u ’otvaranju poglavlja’ u pregovorima sa Evropskom unijom“, kaže za „Vreme“ Slobodan Antonić.

Kakve se ustavne promene mogu očekivati?

Vučić je direktno pomenuo da će se menjati preambula i broj poslanika. Najavljuje čak i ustavni referendum, što znači da će da se menja samo jezgro Ustava. Praktično je sve u igri i jedini problem za Vučića je – što zbog opsesivne želje za sveukupnom kontrolom – nema dovoljno vremena da se njime ozbiljno pozabavi. Sve je, dakle, potpuno otvoreno: to što je za promenu Ustava trenutno zadužen Zoran Babić, kao Vučićev relej, pokazuje da ideje i uputstva šta treba menjati u Ustavu tek treba da dođu.

Za Srpsku naprednu stranku pitanje je samo kako marketinški upakovati ono što treba da prođe, da se referendum ne bi nekako okrenuo protiv njih… Mada, referendum za SNS uopšte nije strašan: za promenu Ustava treba da glasa većina birača koji su izašli na izbore, a ne većina upisanih, kao prošli put, 2006. godine. Ipak, svaki rezultat ispod 80 odsto u odnosu na 20 odsto za promenu Ustava, biće udarac za SNS i njenog vođu.

Što će biti srž tih uputstava?

Mislim da će glavna marketinška priča biti „realizam“ i „po želji naroda“. Srbija ne kontroliše Kosovo – dakle, dajte da u Ustav stavimo kako jeste; Srbija, dalje, hoće u Evropsku uniju – hajde i to u Ustav; takođe, narod želi jeftinu Skupštinu – neka onda bude 125 poslanika.

Sve što ne bude moglo da se podvede pod ove dve formule – „realizma“ i „po želji naroda“ najverovatnije neće ni biti predloženo. Recimo, smatram da se neće menjati način promene Ustava, da se neće izbaciti referendum. Jer, nije lako reći: „Narod želi da se više ništa ne pita u vezi s promenom Ustava“, mada i to može da se podvede pod: „Narod hoće štednju, a referendum je skup“. Ali, takvih, problematičnih stvari ne sme da bude mnogo.

Da li se može očekivati da se promeni preambula?

Obavezno, to je gotova stvar.

Zašto?

Stvar je gotova u tehničkom smislu kad postoje politička volja i rešenost. Imajući u vidu da su promenjena pravila referenduma – za uspeh vam treba prosta većina birača koji su izašli na izbore – oni lako mogu da promene bilo šta, uključujući i preambulu. Vučić je, uostalom, najavio i njenu promenu. Njemu, naravno, ne treba mnogo verovati, ali je moguće da u vezi s tim govori istinu, pošto je to rekao u Vašingtonu. Takođe, Vučić gotovo da može da računa na konsenzus kada je reč o parlamentarnim strankama, pa je sasvim sigurno da će imati dvotrećinsku većinu u Skupštini za promenu preambule. Posle toga ne vidim zašto im referendum sa argumentom „realizma“ ne bi uspeo. SNS je preživeo Briselski sporazum i, za sada, smanjenje plata i penzija, tako da nema razloga da ne preživi i promenu preambule.

Kada govorimo o ustavnim promenama, kako tu vidite odnos između premijera i predsednika Srbije Tomislava Nikolića?

Vučić je Nikolića izolovao i neprekidno ga gađa preko tabloida, čekajući da politički iskrvari. Na drugoj strani, Nikolić se trudi da ostane na nogama, vrebajući šansu – recimo – da Vučić doživi nekakav slom, zdravstveni ili politički, svejedno.

Da bi se Ustav efikasno i što bezbolnije promenio, potreban je dogovor između njih dvojice. Taj dogovor će naravno biti ličan, a ne principijelan. Uostalom, i do sad su naši političari Ustav krojili po svojoj meri – tako je radio Milošević, tako su radili Koštunica i Tadić, tako će uraditi i Vučić i Nikolić.

Nikolić je najavio da će tražiti veća ovlašćenja za predsednika ili da se predsednik bira u parlamentu. Veća ovlašćenja za predsednika dobićemo samo ako sebe na tom mestu u budućnosti vidi Vučić. Ako se to mesto ostavi Nikoliću, lako je moguće da dobijemo kancelarski sistem, s jakim kancelarom i slabim predsednikom.

Kakva je tu uloga javnosti?

Ubedljiva većina javnosti je za promenu Ustava, tako da će referendum sigurno da prođe, osim ukoliko se ne upakuju dve ili više problematičnih stvari – na primer – istopolni brak, federalni regioni ili nešto slično, što je teško da prosečni SNS birač proguta.

Kao o smanjenju broja poslanika, spekuliše se i o eventualnoj kombinaciji većinskog i proporcionalnog sistema. Što to sve znači za našu političku scenu?

Postoji jedno pravilo koje glasi: u većinskom izbornom sistemu, više poslanika – više demokratije; smanjiti broj poslanika ima smisla samo u proporcionalnom sistemu gde se glasa za partijske liste. Međutim, istovremeno smanjiti broj poslanika i uvesti u igru većinski sistem znači smanjiti uticaj birača i dati dodatnu moć centrali najveće partije. A to zapravo znači Vučiću.

Promena ustava u propagandnom smislu je nova igračka za javnost dok se na drugoj strani odvija potpuno preuzimanje svih državnih i društvenih struktura. Sasvim je jasno da će nova institucionalna rešenja koja se tiču broja poslanika – ako njihov broj bude 125 – potpuno odgovarati najvećoj stranci. Moguće je da će i te promene Ustava da produže ostanak SNS-a na vlasti – to jest – ostanak Aleksandra Vučića. Ali, njihov ključni problem je što se čitava ta stranka bazira isključivo na Vučićevoj glavi, a ona teško može da se nosi i psihološki i ideološki i politički sa svim onim što treba da radi i pritiskom koji to izaziva. Eventualni slom u toj glavi srušio bi u potpunosti čitavu tu piramidu koja stoji na svom vrhu, a zove se SNS. Oni ne grade institucije, nego naprotiv – ruše ih i stoje naspram institucija. SNS bez Vučića nikakva institucionalna rešenja ne mogu da spasu i zato ne treba strahovati od ustavnih promena koje bi na nekoliko decenija zapečatile sadašnji režim; u samoj prirodi ove stranke jeste da ona počiva ne na institucijama, nego na jednoj ličnosti.

Na kakav biste način opisali SNS?

Obično se kaže da su sve naše partije liderske. SNS ne samo da je takva partija nego je i rezultat čitave negativne evolucije u svim ostalim liderskim partijama: ona je pokupila sve najgore od Srpske radikalne stranke, Socijalističke partije Srbije, Demokratske stranke i drugih. S jedne strane, kod naprednjaka imate neograničenu vlast lidera; s druge strane, imate stalno insistiranje na imidžu i političkom marketingu kao glavnoj ideologiji čija je svrha da partiju predstavi kao pravu stranačku mašineriju, te najveće i najuspešnije političko preduzeće, pošto se na taj način najefikasnije pridobijaju glasači i pristalice… I, s treće strane, ova partija uvek maše nekim izazovima: nekad su to „neprijatelji“, a nekad ekonomska kriza ili poplave, kada se onda ona prikazuje kao neko ko ih uspešno rešava; uopšte nije važno da li je to tačno ili ne – važno je da se tako prikaže u javnosti. Ugrubo, SNS je stranka u kojoj se kombinuju lična vlast jednog vođe i politički marketing kao jedina istinska, stranačka ideologija.

Možemo li govoriti o ponovnom obnavljanju sultanizma?

Ne, nije to taj oblik autoritarizma – kod nas je reč o autoritarnom populizmu baron-minahauzenovskog tipa. Režim počiva na ličnoj vlasti koja se legitimiše agresivnim, neurotičnim i ošamućujućim marketingom. Javnost se najpre neprestano zasipa preko najvećih medija novim i sve neverovatnijim neistinama ili najavama – to je taj element neurotičnog. Istovremeno, s najvećim besom se eliminiše svaki pokušaj racionalne, kritičke analize tih nastupa i obećanja, poput autorke „Utiska nedelje“ ili ustanove zaštitnika građana – to su elementi agresivnog i represivnog.

Pošto je javnost stalno bombardovana svim tim fantastičnim slikama, a budući da nema kritičke protivteže, dobar deo javnost gubi orijentaciju, ostaje paralizovan, ošamućen, hipnotizovan brzim promenama slika, bujicom reči. To je politička tehnologija ovog režima.

Kako ocenjujete upravljački kapacitet sadašnje vlade?

Ovu vlast čine ljudi sa kupljenim diplomama, dakle lažni stručnjaci. Kad su takvi njihovi ministri, guverneri i gradonačelnici, onda je lako zamisliti kakvi su tek njihovi direktori, šefovi i službenici. Ponekad se ozbiljno zapitam kako ovde uopšte i dalje funkcioniše bilo šta, kako imamo struju, vodu, javni prevoz… U tim sistemima očigledno ima još kompetentnih ljudi koji ih nekako održavaju. Ali, razmere današnjeg partijskog štetočinstva za našu državu, od uprave do kulture, nesumnjivo su biblijske. Slučaj „Helikopter“ ili slučaj „Poplava“ to uverljivo pokazuju.

Predsednik Nikolić je u prošlom broju Vremena rekao da Vlada nije jedinstvena. Kako vama delujeda li jeste ili nije?

Smatram da je potpuno nevažno da li je Vlada jedinstvena ili ne. Naravno, postoji unutar nje čitav niz sukoba – i ličnih i partijskih. Reč je o različitim partijama, ali i partijskim frakcijama, tako da se ne može očekivati potpuna jedinstvenost. Ali, to nije važno jer ova vlada neće da padne tako što će je neko iznutra srušiti. To je jedna od onih priča koje služe za odvraćanje pažnje javnosti od ozbiljnih političkih pitanja.

Kao što je priča o rekonstrukciji?

Mislim da rekonstrukcija više nije omiljena rezervna igračka za skretanje pažnje javnosti – sada smo dobili promenu Ustava. To će nam biti igračka bar do kraja godine.

Što je za vas glavna karakteristika aktualne vlade u odnosu na prethodne?

Ako uporedimo sadašnju s vladama od 1990. godine, kada je obnovljen višestranački sistem, videćete da je ovo prva vlada u kojoj premijer potpuno dominira kao najjači politički akter. Tako nije bilo nikada.

A prva vlada Vojislava Koštunice?

To je trajalo svega tri meseca do izbora Borisa Tadića za predsednika Srbije, kada smo dobili kohabitaciju. Međutim, za razliku od prve Koštuničine vlade – inače koalicione koju je kao manjinsku podržavao SPS – sadašnja vlada u potpunosti počiva na političkoj moći i dobroj volji Aleksandra Vučića. Zahvaljujući komotnoj većini u Skupštini, on može bez ikakvog problema da smeni svakog ministra bez obzira na njegovu stranačku pripadnost. Zato niko i ne dovodi u pitanje potpuni Vučićev primat, niti bilo šta od onog šta on kaže. To je Vučiću veoma bitno. On nema nikakvu potrebu da bilo šta menja ili da se posveti pravljenju efikasnog tima od vlade, pogotovo kada se uzme u obzir da troši mnogo energije da bi ispunio svoju ambiciju, da pokaže da se za sve pita, u sve meša i da je svaki uspeh postignut zahvaljujući njemu. Stvarno ne razumem nastojanja da se vide nekakvi procepi i unutrašnji sukobi u Vladi. Oni – svakako – postoje, ali su politički potpuno irelevantni za stanje stvari u Srbiji i predviđanje budućih političkih procesa.

Jedan od simbola ove vlade je ministar unutrašnjih poslova Nebojša Stefanović, a drugi ministar rada Aleksandar Vulin. Kakva je njihova uloga u mehanizmu vlasti?

Nebojša Stefanović je simbol partijskog vojnika, odnosno vojnika koji služi vođi. S jedne strane, on je poslušan, a s druge – iako pravi brojne gafove – uživa podršku tog vođe. Na taj način Vučić pokazuje da će poslušnost biti nagrađena i da neće biti zaboravljena, iako Stefanović ne raspolaže ni sposobnostima ni kompentencijama za mesto na koje je postavljen; on je ujedno i poruka koju vođa šalje svim svojim stranačkim vojnicima i sledbenicima.

Slučaj s Vulinom je nešto drugačiji zato što nije reč o čoveku iz Vučićeve stranke. Međutim, Vulin je vođin saveznik i sledbenik koji pokazuje izuzetan talenat u demonstraciji lojalnosti. Poslušnici poput Stefanovića izvršavaju ono što im se kaže, ali to nije nikakva predstava koja bi imala marketinški efekat; kod Vulina se poslušnost manifestuje na marketinški atraktivan načni koji jača taj sam Vučićev sistem. Baš zbog toga što ima veliki talenat za ispoljavanje divljenja vođi – veći nego što ima Zoran Babić – mislim da je Vulin neophodan Vučiću.

A što je s ministrima poput Kori Udovički ili Dušana Vujovića koji ne dolaze iz stranačkih struktura?

Tu vidim odnos miroljubive političke koegzistencije između dva projekta. Jedan je Vučićev, koji se tiče njegove lične vlasti i vlasti njegove partije; drugi je projekat međunarodnih struktura čiji je cilj da ekonomski preuzmu i pacifikuju Srbiju. Oni smatraju da mi još nismo dovoljno pacifikovani i da postoji opasnost da u jednom trenutku skliznemo prema Rusiji ili nekom modelu otpadničke države. Smatram da su to predrasude i neopravdani strah, a ne nešto što ima uporište u realnosti. Kori Udovički, Vujović i neki drugi u Vučićevoj vladi služe kao dodatna kontrola – neka vrsta osigurača koji uvek mogu da iskoče ukoliko se nešto u ovom projektu međunarodnih struktura poremeti.

Cela Vlada je Aleksandar Vučić. I to ne samo u smislu da su svi ministri u njegovoj senci, nego i u činjenici da u svim poslovima koje Vlada rešava on pokazuje da je glavni, da je on taj koji najviše radi, najviše doprinosi… Ta vrsta preuzimanja odgovornosti i novih poslova delovala bi kao političko samoubistvo kada se ne bi imao u vidu marketinški aspekt tog uvek novog aktivizma, to jest mogućnosti da sebi uvek izabere nova polja angažovanja.

Kako ocenjujete odnos izvršne i zakonodavne vlasti?

Dvestotinjak poslanika vladajuće većine predstavlja samo kulisu za Vučićeve istupe u Skupštini. Na šta liči naš parlamentarni život pokazuje i opozicija: kada imaju nešto protiv predsednice Skupštine Maje Gojković, traže od Vučića da je smeni. Dakle, reč je o jednoj potpuno neprirodnoj situaciji u kojoj zakonodavna vlast traži od izvršne da smeni predsednicu parlamenta. To najbolje pokazuje pravi karakter sistema. Čitav taj sistem započet je još 1990. godine. Evoluirao je i menjao se, uvek se prilagođavajući nosiocima moći u Srbiji – od Slobodana Miloševića, preko Zorana Đinđića, Vojislava Koštunice i Borisa Tadića do Aleksandra Vučića, koji je do kraja sproveo tu nit – da jedna ličnost rešava sve, a ne institucije. Druga karakteristika sadašnjeg režima je ključna uloga vladajuće partije u svemu i svačemu, a treća je ono što je Boris Tadić doveo do vrhunca – da je politički marketing važniji i od ideologije i od same politike.

Nabrojali ste sve nosioce najviše političke moći u Srbiji u protekle dve i po decenije. Ima li nešto što ih spaja?

Za sve njih zajedničke su dve stvari: prva – svi oni mislili su da mogu da nadmudre strance, pre svega Vašington, pa i Brisel; mislili su da je svaki njihov prethodnik bio nevešt i naivan, da su oni mnogo sposobniji i lukaviji; druga – svako od njih je svom nasledniku na čelu države ostavljao zemlju slabiju u odnosu na Vašington i Brisel nego što je bila kada je došao na vlast. Srbija je sve slabija, sa sve manjim suverenitetom i sve više liči na koloniju. Samo se postavlja pitanje dokle će da stigne Vučić sa svojim režimom. Evidentno je da on na sednice Vlade zove ambasadora Evropske unije – ranije bar toga nije bilo. Ima i drugih manifestacija kolonijalne svesti: američki ambasador Majkl Kirbi daje savete koga bi Srbija trebalo da postavi za ambasadora u Vašingtonu. Morate priznati da je to jedinstven slučaj.

Nosioce najviše političke moći u Srbiji od 1990. godine spaja i ambivalentan odnos prema demokratiji: uvek su, naravno, postojali izgovori zašto se Srbija u potpunosti ne drži demokratskih principa. Pod Miloševićem to je bila borba za državu, kod Koštunice – Kosovo, a kod Vučića – evropske integracije. Međutim, uvek je ostajao problem sa izgradnjom demokratskih institucija…

Ako ni po čemu drugom, razlikovali su se po odnosu prema javnosti

Milošević je u osnovi prezirao politički marketing kao političar starog socijalističko-komunističkog kova i smatrao je da je najvažnije manifestovati snagu i prikazati se kao zastupnik ideja koje podržava narod. Tadić je politički marketing stavio na prvo mesto, a ta tendencija je postojala i kod Đinđića. Koštunica – kada je u pitanju odnos prema javnosti – bio je bliži Miloševiću, s tim što je mislio da će istina i ideja da pobede bez obzira na medije i politički marketing. Vučić je sinteza Miloševićeve težnje da se demonstrira politička moć i Tadićeve ideje o značaju političkog marketinga. Ukratko – hibrid Miloševića i Tadića.

Kako će izgledati Srbija posle naprednjaka?

Kada jednog dana naprednjaci odu sa vlasti, Srbija će izgledati kao olupina. To se može videti i po strankama na političkoj sceni. Osim SNS-a koji je jedina ozbiljna partija, sve ostale su samo senke onoga što su bile. Kao što je sistematski razarao stranke, Vučić sistematski razara i institucije da njegova vlast ne bi bila ograničena bilo čim. Slučaj zaštitnika građana Saše Jankovića ogledni je primer razaranja institucija, odnosno slike Srbije pod SNS-om. Dakle, imamo samo jednog vođu i jednu partiju, sve ostalo samo su kulise. Ali, kad nestane te jedne ličnosti, tog vođe, pa stranka doživi raspad, u Srbiji neće ostati ništa sem zgarišta i olupina – i institucija i političkih ličnosti. To je ono što je najstrašnije kada gledamo perspektivu Srbije. Moramo, dakle da se pripremimo za jednu uništenu zemlju, kao i na to da ćemo u velikom delu našeg političkog, društvenog i ekonomskog sistema morati da startujemo od nule. Jer, kada razorite institucije i jedan normativni sistem – pravila funkcionisanja javnosti, medija, međuljudskih odnosa u državnoj upravi, kulturi i tako dalje – sve što ostaje jesu moć, arbitrarnost i nasilje; kad ispraznite društvo od institucija i normi, imate samo autoritarnost, nasilje i teške sukobe interesnih grupa od kojih nijedna neće moći da bude dominantna. Sve to u me potpunosti užasava.

Možemo li današnju Srbiju uporediti sa onom iz devedesetih pod Miloševićem?

Glavna paralela je uzurpacija i lažno predstavljanje. Uzurpator drži vlast a da nema legitimitet, najčešće na osnovu lažnog predstavljanja. Supstancijalno rečeno, socijalisti su se devedesetih lažno predstavljali kao nacionalisti, a naprednjaci danas kao evroreformatori. No, uzurpator zna da njegova vlast počiva na neistini, pa zato zna i da je nesigurna. Otuda je i on nervozan, pa stalno viče da ga narod voli, da mu je rejting visok, da je opozicija pokvarena, da se protivnici ujedinjuju, da se ne boji izbora i tako dalje. Ta agresivnost je, nažalost, odlika našeg političkog života kako u devedesetim tako i danas. Jedino što su onda zvanične strukture u Vašingtonu i Briselu bile protiv vlasti, a danas je podržavaju, pa je zbog toga ovu vlast teže kritikovati.

U tom kontekstukoliko i da li Vučić zaista ima problema sa društvenom elitom?

Odnos sa elitom je jedno od pitanja koje je sam Vučić pokrenuo. Da budemo realni: ako izuzmemo stotinjak najbogatijih ljudi u Srbiji, svakog pripadnika elite – sa i bez znakova navoda – lako možete kupiti za neku sinekuru od, recimo, hiljadu evra. Vučić to i radi, na primer u nekim kadrovskim rešenjima u kulturi. Ta pacifikacija veoma se dobro vidi: kada imate nekog ko je bio poznat kao kritičar i pobunjenik, a onda je zaćutao – jasno je da je usledilo imenovanje za neki upravni odbor ili na ambasadorsko mesto… Mnogo je veći problem za Vučića to što ne može da namiri svoju naprednjačku vojsku jer nema dovoljno sinekura za sve. Taj odnos Vučića i društvene elite za mene je vihor od smeća. Ništa, dakle, ozbiljno, kada se ima u vidu da smo mi jedno siromašno društvo i da onaj ko kontroliše resurse, lako može da pacifikuje tu vrstu društvene elite.

Ali, zar se premijer stalno ne žali da on radi praktično sve što su ti njegovi kritičari iz elite, da tako kažem, tražili, a da ga oni i dalje ne vole, napadaju i bacaju mu klipove u točkove?

Mislim da je to stvar koja se više može objasniti njegovom psihologijom nego političkim interesom. Pravi Vučićev politički interes jeste da zadrži podršku biračkog tela i velikih igrača iz Vašingtona i Brisela. S druge strane, stičem utisak da je on jedan od onih ljudi koji od svojih kritičara vole da naprave saradnike i sledbenike zato što na taj način opravdavaju svoje ideološko i političko konvertitstvo: tako sledi da se svi menjaju, a ne samo on. Najbolji primer i ogledni slučaj za to je – Jelena Trivan. Ona je u Demokratskoj stranci bila najžešći kritičar Vučića, a sada je vidimo kao sastavni deo strukture te vlasti.

U tim strukturama participiraju i ljudi poput Vladimira Bebe Popovića, koji je pripadao delu one elite na čije se kritike Vučić sada žali

S jedne strane, Vučić amortizuje nekoga ko mu može biti nezgodan protivnik tako što postaje njegov saveznik. S druge – Vučić je pokazao da ga privlači da sarađuje sa opasnim i uspešnim ljudima. To je njegova psihološka crta i on tako potvrđuje svoj primat i svoje mesto u hijerarhiji političkog predatorstva. Oni, naravno, nisu u istoj ligi, ali se simbolički uspostavlja veza političkih predatora čija je žrtva celo društvo. To će postati jasno tek kada na površinu izađu poslovi koje rade ti ljudi i njihovi instituti, odnosno kada budu vidljivi rezultati svih tih angažmana.

Ovde se otvara i pitanje gde se nalaze stvarni centri moći?

Na ovu vlast utiču dva centra – svojim novcem, medijima i ljudima. Jedan su, simbolički rečeno, ambasade SAD i EU, uključujući i ambasade Nemačke i Britanije, a donekle i Rusije. Taj uticaj se vidi i to vlast i ne krije. Drugi centar je skriven i odnosi se na ono što bih nazvao „regionalnom mafijom“. To su opasne strukture crne ekonomije, kriminala, koje se penju do vrha nekih susednih država. Te strukture plaćaju koga treba, od političara i novinara do profesora univerziteta. Ali, ono zbog čega su opasne jeste ne samo sposobnost da organizuju medijski linč, već i da fizički zastraše protivnike. Neki od slučajeva prebijanja javnih ličnosti, bacanja molotovljevih koktela, pa i atentata, uveren sam da dolaze s te strane.

Da li je moguća efikasna opozicija aktuelnom režimu i kakva?

Mi imamo partijsku pustoš. Ako je jedna velika partija poput Demokratske stranke doživela degradaciju, onda je jasno kakva je tek situacija sa ostalim. Kada je reč o formiranju opozicije Vučićevom režimu, tu bi, po mom mišljenju, trebalo krenuti od početka. Nažalost, najveći deo postojećih stranačkih struktura može se u to uključiti samo delimično, a ne u celini.

Da bi se formirala efikasna opozicija, izuzetno je važno da se postigne neka vrsta konsenzusa ili programskog dogovora oko osnovnih vrednosti naspram Vučića. Prve od tih vrednosti jesu demokratija i demokratske ustanove: mi možemo da se ne slažemo oko spoljnje politike ili međunarodnih integracija, ali naš najvažniji interes je da se o svemu tome raspravlja u demokratskim institucijama. Drugu vrednost predstavlja konsenzus oko nečega što se zove naš nacionalni i državni interes – ako to postoji, onda se oko mnogih drugih stvari može uspostaviti saradnja koja će voditi ka tome da se uspostavi jasna alternativa sadašnjem režimu. To nije tako teško. Ako na jednoj strani imate lični režim kapriciozne i sujetne osobe koja želi da o svemu odlučuje, onda je alternativa skup normi i vrednosti koji isključuju svaku vrstu takvog političkog ponašanja. Naravno da postoji problem i oko ideja i oko ličnosti koje bi bile njihovi nosioci i oko prisutnosti u medijima… Ali, imajući u vidu naše iskustvo iz devedesetih i iskustvo 5. oktobra, nije nemoguće da se u društvu koje se progresivno urušava vrlo brzo formira jedna jaka društvena i politička alternativa sadašnjem režimu. Sporadični protesti i pobune znak su da ima ljudi koji su svesni da se institucije ubrzano raspadaju. Ti ljudi imaju potrebu da nešto preduzmu.

(Filip Švarm)

(Vreme)

KOMENTARI



5 komentara

  1. Lady Gaga........spremte se,spremte....... says:

    HA! VAŠA LADY GAGA JE UPRAVO SAZNALA NEŠTO ŠTO NAIZGLED NEMA VEZE SA ZADATOM TEMOM, ALI KAKO JE SVE POVEZANO, EVO MALOG PRILOGA ZA INAČE OBIMNE ANALE EUROPSKE SRAMOTE: * U TOKU GLASANJA ZA PIBEDNIKA EUROSONGA/EVROPJESME GLEDAOCI I GLASAČI U MNOGIM EUROPSKIM BANA DRŽAVAMA SU BILKI ONEMOGUĆENI DA GLASAJU, ILI TAČNIJE, MASOVNO SU GLASALI ZA NAŠU BOJANU STAMENOV, ALI NJIHOVI GLASOVI NISU PRIHVAĆENI, REGISTROVANI ILI JEDNOSTAVNO SU GLASAČI DOBILI PORUKU DA GLASAJU U PRAZNO I ZA NEPOSTOJEĆU OPCIJU. DAKLE, JEBEM IM MAMU, I NATAKNEM IH NA VELIKOSRPOSKU KOBAJU. A BOJANA JE SVAKAKO POBEDNIK. ZEMLJE U KOJIMA JE ONEMOGULENO GLASANJE ZA BOKU SU: ŠPANIJA AUSTRIJA V. BRITANIJA AUSTRALIJA BELGIJA SKANDINAVSKE ZEMLJE POLJSKA ITALIJA RUMUNIJA GRČKA NEMAČKA HOLANDIJA

  2. Nebojsa says:

    Lady jel to cela Evropa bila blokirana da glasa za nas ?? Ko to jos gleda taj Eurosong ?

  3. Nastavak Silovanja Srbije says:

    Nemam ništa protiv ovog predugačkog političkog intervjua, kao što nemam ništa protiv toga što sam ga počeo čitati negde do jedne trećine, a onda preskakao sve osim pitanja i prve rečenice odgovora. Znate, kada jednom upadnete u vir analitičko-političkih analiza i shvatite da se vir puni odnekud neverovatnom brzinim, imate samo jednu malu, kratku šansu. Da iskočite iz vira i sačuvate vašu hladnu glavu i zdrav razum. SNS je došla na vlast prethodno lebdeći između Brisela i Njujorka i strpljivo sačekala da joj se Statut Stranke napiše u Holandiji. Na žalost na engleskom jeziku što je bila poruka SNS s neba palim kandidatima da još malo pričaju i treniraju. Onda su oni samo mahnuli nekom knjigom ispred oduševljenih očiju svojih pristalica, koje su razdragano čekali novi partijski poslovi i nastavili da ubeđuju sve oko sebe da su oni poslati sa neba da spasu Srbiju od zlotvora Tadića(koji je bio samo uvertira njih samih i ništa više), sve dok se reči iz Statuta nisu prilagodile srpskim vilicama u potpunosti, bar u onom delu koji je objavljen i koji se može turiti u usta Srbima. Onda izbori, trikovi sa kantama i nekim papirima u kantama koji će biti prikazani narodu nakon izbora, za čega naravno nije posle bilo nikakve potrebe i nisu ni prikazani. Niko ne zna šta je bilo u kantama za smeće, osim onih koji su to smeće napravili i onih koji su ga prikazali javno ali ipak skriveno da ne može ništa da se pročita. I sve to nije važno, nego je važno iz svega toga NE ZABORAVITI da su Brisel i Njujork ustvari izabrali naše kandidate. Analitičari to danas preskaču, podvlačim PRESKAČU, da bi sačuvali posao i glave. U to vreme je negde baš pre, podvlačim PRE, izbora jasno rečeno od čoveka koji će biti budući premijer Srbije, a rečeno je ovako - Naravno da ćemo morati menjati Ustav! Svi oni koji nisu intelektualci, ali volu svoju državu i narod su istog momenta shvatili šta će se dogoditi i pokušali da skrenu pažlju javnosti na kobne reči koje je voditelj SNS-a izjavio jasno, ali vrlo kratko. Ipak ih je rekao. Znači, narodu je rečeno i tu nema tajne. Odavno se zna da će SNS prilagoditi ustav Briselskim zahtevima o rasturanju Srbije. Svi analitičari koji danas analitički mrse muda ovom narodu, ispuštaju ili preskaču taj detalj. Pored uništavanja kompletne preostale ekonomije Srbije uvođenjem, i to jednostranim, SSP-a u Srbiji, paralelno se radilo i na pripremanju terena za novi Briselski Srpski Ustav, koji će NIKOLIĆ i VUČIĆ da made in srbija. Mnoge promene zakona i ostale političke malverzacije su samo još više aktivirale kočnice proizvodnje. Pa idemo redom, kako se to naizgled naivno događalo, a sve krivicom srpskog faktora. Prvo, na sva zvona je udareno da su inspektori pronašli lanac koji je prodavao meso crknute stoke kao meso zaklane stoke. U Srbiji, brale! Možete zamisliti kako je narod razmišljao. (U isto vreme, sa padom kupovine mesa od domaćeg proizvođača, jer eto prodaje crknuto meso, naglo raste uvoz bez carine mesa iz EU, pa i Francuske gde je baš u to vreme slučajno i na kratko procurio članak da Francuska KOLJE konje koji su bili eksperimentalni i koji su bili izloženi raznim vakcinama i zabranjeni za dalju upotrebu kroz klanice. E to je bilo samo nakratko, kao neka protiv teža srpskim crknutim životinjama, ali se to meso ipak kroz viršle i salame provuklo u Srbiju. Možda ne baš od tih konja, ali EU ima dosta sličnih gamadi koje unovčava na sličan način. Srbi, sada znate šta jedete, zar ne?) Drugo, a više se baš i ne sećam redosleda, je bilo da se u ribama iz srpskih reka izlegli crvi, ni manje ni više nego oko kičme, pogotovo smuđa, omiljene srpske ribe, i ubrzo se našlo taman dovoljno "očevidaca" da srpski alasi nestanu sa gradskih pijaca. (Nikada mi nije bilo jasno kako to da su te ribe znale gde je Srbija i srpska vodena rečna granica i kretale su se samo unutar tih srpskih granica, kao što mi nije bilo jasno ni zašto se udarilo na jedan ne baš veliki ribolovačko-alaski poslić u Srbiji?) Treće, afera aflatoksin u Srbiji je uništila mlekarstvo za kraće od jedne godine. Današnji odgajivači krava muzara su potpuno bankrotirali i mogu da neguju svoje krave do smrti, ali u Srbiji niko neće njihovo mleko. Niko nije baš previše obratio pažnju da su stručnjaci, ili valda samo jedan od njih, i to na kratko i samo jednom, izjavili da američko mleko ima više aflatoksina(po zakonu) nego srpsko mleko. Ali nije američko mleko ni bilo na udaru, nego srpsko i zato se ta informacija zagubila u zaglušujućoj dreci naših inspektora proeuropevaca. Četvrto i tako dalje, a ima ga dosta uopšte nije tema rasprave naših analitičara. Nema snagu intelektualnog ubeđivanja, pa i nije tako nešto profitabilno. Ali promena USTAVA Srbije jeste. Da ne tupim dalje, jer mi već pada mrak na oči. Gospodo ANALITIČARI, pa gde ste vi bili kada je Vučić to javno i jasno rekao još PRE izbora? Ja nisam intelektualac, nisam analitičar ali sam još onda pisao o tome. Sada je kasno. A vama to kako izgleda??? Ovako podmuklo nepravilno govorno srpski kako sam ja i napisao svoje pitanje. Molim vas, ne lupajte više u šerpe. Ja mislio da su se sve šerpe razbile još pre decenijuipo, ali vidim nisu. I kako to da intelektualci, jer analitičari delimično ili potpuno spadaju u intelektualnu javnu elitu Srbije, podvlačim JAVNU, jer vi po meni niste prava intelektualna elita Srba, ne pričaju jasno i glasno da ih ceo svet razume, da se Ustav Srbije menja po davno spremljenom scenariju kako bi omogućio priznavanje cepanja Srbije po zakonu? Priznavanje "Kosova" albanske države, priznavanje "Vojvodina države", pa i otcepljenje nekih manjih reona od Srbije. Gde su vaše analize o ovom glavnom problemu, koji današnji Ustav Srbije uopšte ne vidi kao problem, nego su ti delovi NEOTUĐIVI delovi države Srbije? Prava intelektualna elita Srbije je eliminisana na razne načine i nema pristup medijima. Što znači, ko god ima pritstup medijima i mogućnost javnog uvrtanja naroda, NIJE ni intelektualac ni analitičar, nego direktno ili indirektno Briselski radnik. Bez njine dozvole, ni jedan jedini list ne bi mogao dobiti intervju.

  4. Interesantna saznanja says:

    Kad već tako izbacujete ljude iz takta, kao što se to događa sa osmišljenim intervjuima sa utvrđenim ciljem, onda malo zagrebem dublje. Intervju je, sudeći po potpisu teksta, dat novinama ili već nečem sličnom, koje se zovu Vreme, a glavni urednik je Filip Švarm (novinarski alias), pravo ime i prezime - Damir Kalember Rođen je 1966. godine u Karlovcu. Studirao je na Pravnom Fakultetu u Zagrebu. Novinarsku karijeru započeo u zagrebačkom nedeljniku "Danas" (1990 – 1992. godine). Od 1992. je novinar nedeljnika "Vreme" u Beogradu. Danas je malo više od novinara, ali dok je bio novinar lepo je objasnio da je bilo mnogo zločina u vreme zadnjih ratova na Balkanu, koji se mogu tretirati kao genocid, a iznad svega srpski genocid u Srebrenici. Žao mi je, ali tako piše. Sada znate ko je postavljao pitanja prijatelju Antoniću. Šta sve nema u tom Beogradu???

  5. zeljko says:

    Nastavak silovanja srbije MISLIM DA SRBI UOPSTE NE ZNAJU STO RADE ZASTO SE UOPSTE U SRBIJI KAO 1991 NE OGLASAVA ONAJ TKO MORA PREUZETI ODGOVORNOST NARODA I DRZAVE TO JE SANU AKADEMICI DOKTORI NAUKA O TOME STO JE TO EKONOMIJA I POLITIKA.Srbi tumaraju od korumpiranosti stalnih ideologija vode kao jedan covek vucic ce sprovesti slobodu pre je to bio milosevic pa su se brzo okrenuli sad eu.Mislim da srbija uopste ne vidi ekonomske zakone evrope i sadasnjosti i kako uopste igrati igru u tom kapitalizmu ako su ti banke strane preduztnici strani zelezare strane rudnici strani radnici intelektualci nemaju vlasnitva tko vlada tobom drugi ulazak u evropu ne znaci biti rob kolonija a to srbija radi zasto srbi imaju tajkune od predezetnika problem lezi u samom narodu koji nema svest sto raditi i kako uvek im se plasira teza kako je kapitalizam novo doba idemo u evropu ali kad za 20 godina ali se ne plasira kako biti vlasnik drzave fabrika i kako srbin moze imati banku u nemackoj. DOK GOD SRBI NE ZNAJU KAKO MISLITI I NECE IMAT IBUDUCNOST NEGO BEDU.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *