Слободан човек не пристаје на улогу стада

Slobodan čovek ne pristaje na ulogu stada

12 jula 2018

UMETNOST je u biću živog sveta, univerzuma. Daje mu stvaralačku snagu za opstanak i smisao postojanja. Umetnost je čulna, nagonska, nadumna… Emotivno starija, moćnija, mudrija, od uma ljudskog bića… Umetnost bez Boga može. Bog bez umetnosti ne postoji.



Na zidovima Muzeja „Cepter“, ove svojeručno napisane misli Milije Nešića, deo su velike retrospektivne izložbe, koja mu je priređena kao drugom dobitniku nagrade „Stojan Ćelić umetnik, kritičar i teoretičar, akademik“. Postavku „Umetnost pulsira svemirom“, ovog svestranog umetnika, koji se bavio skulpturom, performansom, fotografijom, objektima, slikom, crtežom, pisanjem, pratiće i monografija (autori Ivana Simeonović Ćelić i Savo Popović), a biće predstavljena u septembru.

Rođen 1934, Nešić je rano detinjstvo proveo na periferiji Niša, da bi sa porodicom – ocem, majkom i dva brata – tokom Drugog svetskog rata spas potražio na dedinom imanju u selu Bresničić blizu Prokuplja… U četiri godine rata, koje su obeležile „svakodnevna pucnjava, česti zbegovi, paljenje kuća, hapšenja, premlaćivanja, streljanja, klanje ljudi, pljačke i silovanje“, Nešić je otkrio i svoj dar.

– Sećam se da sam kao dete pomagao lastama da prave gnezda od blata u seoskoj štali – otkriva umetnik. – Možda je to bila prva skulptura. Od tog istog blata, koje sam nalazio pored bunara u svom dvorištu, pravio sam životinje, male glave i figure ljudi iz svoje okoline… Zauvek mi je ostalo u pamćenju seosko prelo na kojem mi je deda Radivoje na svetlosti petrolejske lampe pokazao svoje crtačko umeće. Imati olovku i papir za vreme rata bila je privilegija. Priredio mi je nezaboravan doživljaj… To je za mene bio podstrek da crtam na svim ravnim površinama, na zidovima starih kuća, ambara, na zemlji, pesku, kori od drveta, na kamenu.

Kada su uminule ratne nevolje, ali i posleratne nepravde, koje su ostavile duboke tragove na duši, Nešić je krenuo u nišku gimnaziju, da bi je ubrzo zamenio Srednjom umetničkom školom. Beogradsku Akademiju likovnih umetnosti upisao je 1956. godine.

– Moj rad i zahtevi su naišli na otpor i nerazumevanje kod profesora – tvrdi Nešić. – Svaki stvaralački čin su osuđivali i gledali sa podsmehom, uz komentar da je za stvaranje „rano“. To se događalo i sa crtežima nastalim van Akademije, na Adi Ciganliji. Jednom prilikom pokazao sam ih profesoru, rekao mi je da su to „fiks ideje“. Od tog događaja trudio sam se da profesori nemaju uvid u ono što radim. A te „fiks ideje“ su dobijale nagrade još za vreme studija, za Dan studenata, a kasnije i međunarodnu nagradu na Bijenalu originalnog crteža u Rijeci.

Iz Nešićevog bogatog opusa, najšira javnost, najviše prepoznaje njegove „mrdalice“, koje je premijerno predstavio 1979, izložbom U Kulturnom centru Beograda, a donele su mu čak i Oskar popularnosti.

– Mrdalice doživljavam kao vid psihoterapije preko koje se oslobađam duševnih potresa, zadobijenih u svetu u kojem živim – objašnjava njihov autor. – One su moja religija i ideologija, moj protest, pobuna, krik, jauk, protiv onog sa čime se ne slažem, što mi se ne dopada, što prezirem, što me izbezumljuje, dovodi do ludila, što hoće da me uništi. Eto, zato se bavim mrdalicama. One su moj put spasenja.

A govoreći o smislu veoma širokog spektra svog umetničkog traganja tokom višedecenijske karijere, kaže:

– Razmišljam o tome koliko sam se preko „opredmećene ideje“, „konkretne skulpture „, redi mejda, fotografije, lend arta, „neslikane slike“, mrdalica, „žive slike“, još uvek neuspešne telepatije… približio čistoj ideji, jer „svaka realizacija ideje je istovremeno njeno skrnavljenje“.

Na retrospektivi u „Cepteru“, kao jedan od motiva koji se provlači kroz celokupno Nešićevo stvaralaštvo, nameće se odnos čoveka prema religiji i ideologiji:

– Čovek je samog sebe razapeo na moćan krst religija i ideologija. Očekujem njegovo vaskrsenje, ali ne prema bogu i vođi, već ka slobodnom čoveku. Slobodan čovek ne pristaje na ulogu stada i roba, ali i ne prihvata ulogu gospodara, ni kao boga ni kao vođe – zaključuje Milija Nešić.

PERFORMANSI NA PESKU

DEO postavke u Muzeju „Cepter“ su i dokumenti, fotografije Nešićevih akcija na novobeogradskom pesku sedamdesetih godina prošlog veka. Ovim radovima Nešić se svrstao u avangardiste mimo grupe mlađih umetnika okupljenih tada oko Studentskog kulturnog centra koji su delovali uz društvenu-institucionalnu podršku, dok je Milija stvarao na margini, usamljen u svojim istraživanjima bez stručne i šire podrške. Njegovo delo iz tog vremena, gotovo da je do sada ostalo neprepoznato.

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *