СЛОМЉЕНА ПОЛИТИЧКА СЦЕНА ВЕЛИКЕ БРИТАНИЈЕ

SLOMLJENA POLITIČKA SCENA VELIKE BRITANIJE

15 juna 2017

Piše: Siniša Ljepojević

Vanredni parlamentarni izbori u Velikoj Britaniji su doneli veliko iznenađenje u zemlji koja tradicionalno izbegava iznenađenja. Izvan partijskih strasti, razočarenja i oduševljenja, koji se ne smiruju, najvažnije je to što su rezultati izbora pokazali da dovoljna većina britanskih glasača ne podržava politički koncept koji je već dvadeset godina na sceni. Takozvani neoliberalni koncept temeljen na medijskim lažima, brojnim ratovima i vojnim intervencijama, beskrupuloznoj pljački običnog čoveka kroz smanjenje javnih rashoda i socijalne i zdravstvene zaštite, privatizaciji svega i svačega što su generacije stvarale je doživeo poraz. To je jasna poruka javnosti na ovim izborima, koja je slomila političku scenu Velike Britanije. Desila se potpuno nova politička dinamika i politički život se temeljno izmenio. To je dobra vest za Ujedinjeno Kraljevstvo.

Političko-bankarsko-medijska mafija nastoji da potisne tu činjenicu i javnosti nudi priče kako je za rezultate izbora kriva lider konzervativaca Tereza Mej i kako je Džeremi Korbin, vođa laburista pobedio. Činjenica je, međutim, da je Tereza Mej ipak pobedila, ali je izgubila 12 poslaničkih mesta i većinu u Parlamentu. Novu vladu će formirati u koaliciji sa severnoirskim protestantima i njihovom Demokratsko-unionističkom partijom (DUP). Laburisti, međutim, nisu pobedili ali su dobili novih 30 poslanika, što je u osnovi ravno pobedi mada nije pobeda. Daleko je, međutim, važnije to šta se desilo pod liderstvom Džeremija Korbina, staromodnog socijaliste i čoveka koga već godinu i po dana, otkad je izabran za lidera, mediji toliko blate i izvrgavaju ruglu. I tu ustvari leži ključni značaj rezultata ovih parlamentarnih izbora.

TAJNA KORBINOVOG USPEHA

Korbin (68) nije deo savremene političke klase, i od početka, od pre 34 godine, kada je postao poslanik, nije menjao stavove. Socijalista je starog kova i veliki protivnik ratova i NATO. On je protiv svega što čini politiku Britanije u poslednjih preko trideset godina. Bio je jedan od najglasnijih protivnika bombardovanja Srbije i kasnijih ratova u Iraku i Avganistanu. Ne liči ni na te medijski atraktivne mlade uglađene tipove čija je seksualnost pod znakom pitanja koji sada dominiraju političkom scenom Britanije, prvi put je obukao odelo pre godinu dana, tri puta se ženio, sadašnja treća žena mu je Kolumbijka, i nije završio fakultet. Za lidera laburista je izabran septembra 2015. godine zahvaljujući tek izmenjenim partijskim pravilima. Ranije je važilo pravilo da poslanici laburista naprave selekciju kandidata, čime suštinski određuju ko će biti lider, ali izmenjena pravila presudnu reč daju partijskom članstvu, a ne poslanicima. Tako je Korbin ubedljivo pobedio sa 66 odsto. Onda je usledila serija napada poslanika laburista, skoro da niko nije hteo da bude u njegovoj opozicionoj vladi u senci, i to je uz podršku medija bila neverovatna kampanja, na mahove gora nego ona protiv Slobodana Miloševića i kasnije Sadama Huseina.

Ali Korbin je izdržao jer ga je članstvo podržavalo. Napadi su ustvari dolazili od poslanika Tonija Blera. Korbin je javno rekao da bi Bler trebalo da ide u zatvor za ratne zločine koje je počinio. Kampanju za ove njegove prve izbore kao lidera laburista vodio je lično po gradovima Britanije, razgovarao sa običnim ljudima. Iznosio je stavove koji su isti kao i pre trideset godina, ništa nije promenio, zalaže se socijalnu pravdu, protiv privatizacije i za besplatno školovanje i zdravstvenu zaštitu. I, što je za sadašnju javnu klimu najgore, zalagao se za saradnju sa Rusijom. Korbin je, dakle, protiv takozvanog neoliberalnog modela, čiji je Britanija poslednjih decenija šampion. Protiv je ratova i vojnih intervencija, što mu je takođe donelo glasove porodica poginulih vojnika kojih, nažalost, nije malo. Osvojio je glasove jer nije lagao, on je to što jeste, nije nikoga pljuvao, nego je samo govorio ono što misli i kako vidi Britaniju. Drugim rečima, Korbin je protiv svega onoga što je oličavao Toni Bler i ljudi su mu poverili glasove. Tu je suština, dovoljna većina Britanaca je odbacila Blerov model i Blerovu politiku, i ovi izbori su konačan kraj blerizma i njegove političke mafije. I to ne samo u Laburističkoj partiji nego i na celoj političkoj sceni. Izbori su i kraj Blerove ere, i tu je njihova ključna važnost.

ZAŠTO JE NAPADNUTA TEREZA MEJ

Vladajući konzervativci nisu ni nagovestili da će raskinuti neoliberalni politički koncept i nastojali su da kampanju svedu na izlazak Britanije iz Evropske unije, Bregzit. To je bila greška jer Bregzit ipak nije bio tema ovih izbora izuzev u Londonu gde je najveća koncentracija proevropske elite. Uvreženo je mišljenje da su laburisti za EU i da se protive Bregzitu. To je tačno među Blerovim poslanicima, ali Korbin ne pripada tom establišmentu. On je jasno rekao da Bregzit ide svojim tokom, to se ne može dovesti u pitanje. Prema tome, on je izbio taj adut konzervativaca. Uostalom, Korbin je verovatno veći evroskeptik nego Tereza Mej. Njegov stav je da je EU „imperijalistička tvorevina“ i da bi je trebalo ukinuti. Na taj način su vanredni izbori preusmereni na unutrašnji politiku, i to je bilo ključno. Korbin je privukao većinu glasova na unutrašnjoj politici, na domaćim temama.

Ništa manje važno nije ni to što se dešava sa Terezom Mej i oko nje u Konzervativnoj partiji. Ona je postala premijer pre manje od godinu dana i uživala je zaista veliku popularnost. Ta popularnost nije bila lažna. Javnosti je predstavljano da je raspisala izbore zbog jakog mandata za pregovore o izlasku iz EU, što je bila obmana. Bregzit ne zavisi od mandata vlade, jer mandat je dat referendumom, a ne parlamentarnim izborima. Suština je u unutarpartijskim sukobima i njenoj želji da stekne legitimitet pošto je za lidera stranke, pa tako i premijera, imenovana, nije birana jer je posle ostavke Dejvida Kamerona bila jedini kandidat. I, kada je raspisala vanredne izbore, sve je išlo u duhu njene primetne popularnosti. I onda za jedan dan dolazi do loma, do promena, svi su se okrenuli protiv nje pa čak i štampa koja je nju do tada podržavala. Ona je za tren postala najveći problem. Od Korbina se prešlo na Terezu Mej. Nešto se desilo, a javnost ne zna šta jer ona javno nije iznosila neke političke ideje koje bi bile radikalne. Čak i taj takozvani „porez na demenciju“ je veštački izazvan problem. Zanimljivo je da se obrt desio posle terorističkog napada u Mančesteru, kada su ona i njeni najbliži oštro reagovali na američko uplitanje ne samo u medijsko izveštavanje nego i u istragu. Posle toga su došli njeni razgovori sa američkim predsednikom Donaldom Trampom tokom samita Grupe 7 na Siciliji. To je bilo u četiri oka i u šetnji parkom. Od tada kreće hajka na Terezu Mej. To je bila veoma agresivna hajka, pa je na kraju dobro i prošla, izgubila je 12 mesta, od toga osam u Londonu, ali je i dalje najveća partija u Parlamentu. Zašto se desio taj obrt velika je tajna. Možda bi deo odgovora mogao da leži u analizi onih koji predvode napade na Mej. Svi od reda, od političara do medija, su oni za koje je poznato da su u intenzivnim vezama sa američkom i britanskom „dubokom državom“, pre svega sa američkom. Protiv Tereze Mej je „duboka država“. To je osveta poraženih na američkim predsedničkim izborima i prošlogodišnjem referendumu o Bregzitu. Ti ljudi verovatno znaju nešto što javnost ne zna, a to bi mogli biti njeni planovi za neke reforme koje njih pogađaju, od reforme Doma lordova, koji je u današnjem demokratskom svetu najnedemokratskija institucija, pa do razotkrivanja terorističke pozadine. Taj razgovor sa predsednikom Trampom bi ipak mogao biti ključni odgovor.

POBUNA GRAĐANA

Ako je za utehu, Tereza Mej je najviše učinila u Škotskoj, što je za sudbinu Ujedinjenog Kraljevstva veoma važno. Dobar broj birača je podržao nju i njene konzervativce, pa su u Škotskoj dobili 12 mesta a imali samo jedno. Dominantna Škotska nacionalna partija je izgubila 21 poslanika, što znači da politika nezavisnosti i održavanja novog referenduma nema više dovoljnu podršku. Nezavisnost Škotske nije više dominantna tema.

Šta god da je u pozadini, rezultati vanrednih izbora su doneli novu realnost – politička scena Britanije je slomljena i nastaje potpuno drugačija politička dinamika. Ali trebalo bi podsetiti da je ipak reč o procesu, ovi izbori su samo deo tog procesa. Ključni korak je bio referendum o izlasku iz EU, Bregzit je ustvari načeo politički lom. Bregzit je bio prvi jasan iskorak u pobuni protiv establišmenta. I tada se Britanija promenila. O nastavku pobune svedoči i velika izlaznost na izbore. Izašlo je 68,74 odsto birača, a prosek u Britaniji je ispod 50 procenata. Poraženi establišment i „duboka država“ se, međutim, neće tako lako predati. To znači da Britanija ulazi u period ozbiljne političke nestabilnosti, koji bi mogao da potraje i sa čak radikalnijim posledicama nego što se pretpostavlja. Utisak je da političko-poslovna elita još uvek ne shvata šta se dešava, ne razume proces koji se ne može zaustaviti. Poruka javnosti je jasna – ovako više ne može.

U takvom ambijentu važno je i pitanje koje bi mogle biti posledice za Balkan, tačnije južnoslovenske zemlje. Britanija, naravno, nije više velika sila i njen uticaj je znatno manji nego što pišu novine ali u Londonu vlada uverenje da je takozvani Zapadni Balkan još jedini prostor u Evropi gde Ujedinjeno Kraljevstvo ima neki status. I za očekivati je da će Zapadni Balkan upravo biti prostor demonstracije važnosti Britanije i njenog uticaja. Ali, objektivno, ona nema dovoljno kapaciteta, pogotovo sada kada izlazi iz EU, pa je verovatnije za očekivati da će u još većoj meri biti podizvođač američkih radova za šta London, zahvaljujući svojojoj bezbednosno-diplomatskoj mreži, još uvek ima nekih mogućnosti. Utoliko pre što Balkan neće biti u vrhu političkog radara britanske vlade, pa će operativni poslovi biti prepušteni nižim nivoima administracije, u prevodu obaveštajnoj službi i nevladnim organizacijama, lobistima. Ta njena uloga bi sada mogla biti češće korišćena jer se na južnoslovenskom prostoru intenzivira sukob američkih sa interesima nekih ključnih zemalja EU a ne treba potceniti ni prisustvo Rusije i Kine.

(Standard)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *