Случај Херте Милер, илити, да ли се Херта Милер могла догодити негде осим овде?!

Slučaj Herte Miler, iliti, da li se Herta Miler mogla dogoditi negde osim ovde?!

5 novembra 2017

Piše: Mihailo Medenica

Da se ne lažemo- Herta Miler se mogla dogoditi samo nama, baš kao i svojevremeno ona gadost od „izložbe“ u sred Beograda, čija je okosnica bio predimenzionirani pano s likom monstruma Adema Jašarija!

U državi koja iole poštuje sebe, svoje žrtve i svoje žive, Herta Miler i njoj nalik ne bi stigli dalje od granice, jer kći SS zlikovca nije u Srbiji izjavila ništa što toliko puta do sada nije rekla, i ostala je dosledna sebi!

Ona mržnji, patološkoj, a mi istini da ćemo doveka biti žrtve sebe, zbog čega nas pod zemljom i ima više negoli na njoj, dok po toj zemlji gazimo kao po komini a ne svetinji!

Međutim, ono što mene daleko više boli jeste ono s početka teksta- Herta Miler se mogla dogoditi samo nama, jer šta je ta primadona apokalipse učinila a da mi nismo mnogo pre nje?!

Opravdala je 78 dana pakla 1999. godine?! A, mi nismo besramnom koalicijom sonom zveri od Ramuša Haradinaja i potpisivanjem punomoćja NATO satrapama da Srbijom mogu da se zore i šenluče kako im volja?!

Pljunula nas je u oko?! A, mi nismo oprostivši Haradinaju sve povađene oči?!

Ujela nas je za srce?! A, mi nismo zamolivši ono đavolsko seme od Tačija da nam oprosti krike umirućih u agoniji dok im na živo vade srca?!

Udarila nam na identitet, veru, tradiciju? A, šta mi činimo živeći u strahu i govoreći šapatom, jel nam to u identitetu?!
Šta činimo unižavajući svetu Srpsku pravoslavnu crkvu premeravajući je i presuđujući po uposlenicima u njoj, poistovećujući grešno i truležno (takvi smo svi, ljudi smo samo, mantija ne čini anđela) sa dva milenijuma postojanja, sabornosti, spasenja, duhovnosti, smiraja i spokoja koja su za njom i, daće Bog, još nebrojeno milenijuma pred našim oltarima?!

Šta činimo kada o godišnjicama u Bratuncu, Kravici, Zalazju, Sase, Kamenici…gore samo voštanice presamićenih crnina, boraca i poneke nižerazredne mastiljare iz Beograda?!

Šta je, dakle, to nesojno, zvano Herta Miler učinila što mi već nismo sebi samima?!

Boli li nas, iskreno, zla reč pogane žene ili to što samo ovde takav nesoj može da govori o domaćinu, prekorevajući ga da tiše nariče nad pobijenom decom?!

Lično, meni za Hertu Miler što se ono kaže “ni uz Ibar- ni niz Ibar”, ali me ubi ono što Ibar nosi a mi (da budem jasan, kad kažem mi mislim na vlast, ovu i prethodnu ponajviše, i onaj stroj patriJota koji se suštinski gnušaju reči- rodoljub) zagledani u mirnu vodu praveći se da ne čujemo vapaje davljenika…

Opskurna “književnica” je bila, otišla, ne povratila se, ali šta ćemo s onim što doveka ostaje a pravimo se da je nož u tuđem srcu- istina da je nacistička kći pokazala pravo lice zato što joj se moglo i imalo gde!

Istina da smo pridržali kondir krvnicima da operu ruke, pa ih celivali ištući blagoslov?!

Istina da smo Srbiju prodali ko precvalu animir damu pijanim belosvetskim politikantski hohštaplerima da se iživljavaju nad njom dok još ima snage u sirotici, pa da je sapnu ko goveče kad ni za orgijanje više ne basta!

Istina da su nam Toni Bler i klika savetnici u propasti!

Istina da Ana Brnabić, predsednica društva za očuvanje lika, dela i sapunice o Velikom vođi bez one trunke drhtaja u glasu poštenog čoveka izjavi kako srpske sudije i tužioci nisu položili zakletvu pred krvnikom Tačijem, kao da smo kolektivno slepi, gluvi i glupi!

A, pred kim su je položili?! Pred ogledalom, savešću, ikonom..?

Kome će služiti, mučeni?! Pravdi, Tačijevoj, ili za Srbe postoji neka naročita pravda na Kosovu i Metohiji, a meri se kubicima ilovače?

Dakle, ništa Herta Miler nije rekla što mi nismo delom učinili svojim ubogima, herojima, materama svijenim doveka u crninu, majkama što jecaju nad gladnom decom, decom što će detinjstva dobrano nositi ko traume, svetinji koju smo izdali zaboravljajući Njegoševe da “Čast i bruka žive dovijeka!”

Da je časti Milerova bi dobro znala da se u Srbiji ne može kofom krvi i žuči po Srbiji, ali bruka nije njena već naša, a Herta Miler je samo dosledna sebi tamo gde joj se da!

Gde joj se poda, tačnije!

(Dvaujedan)

KOMENTARI



2 komentara

  1. zlatko says:

    Duboko se zamislih nad pitanjem iz naslova i utvrdih na osnovu primera iz istorije drugih naroda: da, mogla je. Mislim da mi sebi ne možemo da prebacimo čak ni ovo ovakvo, kukavičko i smušeno ponašanje, preteranu tolerantnost prema dripcima svih vrsta koji nas vredjaju, sviknutost na srbomržnju i svakodnevni linč. Tokom čitave naše istorije zlikovci rade na tome da od nas naprave roblje, radne životinje, što je Hitler imao nameru da napravi od svih Slovena. Zato nije čudo što je bolno veliki broj Srba postao ono što su oni želeli, što je proces porobljavanja kod njih okončan. Medju publikom u salama koje primaju spodobe poput ove Milerove najvoše je onih koji uopšte nisu Srbi ili su Srbi samo svojom manjom polovinom. Mi od njih očekujemo da budu solidarni sa nama, da vole Srbiju, srpski narod, jezik, istoriju, narodnu poeziju, uključujući i mitove koliko i mi, da shvate koliko je grozno neljudski sedeti mirno dok vam pljuju sugradjane, susede... To je stvarno naša krupna greška. Od njih ne treba očekivati ništa dobro. Oni su samo dobri vojnici svojih matičnih država i tako ih treba posmatrati. Ne treba da se trudimo da ih shvatimo, tolerišemo, opravdamo itd. jer to je uzaludan trud. Oni su nešto sasvim drugo od nas, i to po sopstvenom izboru, jer ih to čini srećnijim, zadovoljnijim, samopouzdanijim, mirnijim i će ostati drugo dok god su živi. Onaj manji deo koji ne spadaju u ovu vrstu ljudi su zbunjeni konformisti, kameleoni koji pokušavaju da se saobraze i utope u okolinu, jer misle da je tako ispravno, jer je kod njih okončan proces porobljavanja s početka ovog komentara. Medju ostalim stanovništvom većina ne bi nikad došla na takvu promociju, ali bi teško skupila hrabrost da otvoreno pruži otpor ovakvom napadu na elementarno samopoštovanje srpskog naroda. Sve u svemu, Srbe ne treba osudjivati, čak ni kritikovati. Njihova istorija je užasna i čini mi se da su oni bolji nego što bi se to na osnovu te istorije moglo očekivati. Ali im treba pomagati da osveste šta im se dešavalo i dešava, vraćati na mesto iščašene kriterijume koje nam stalno nameću iz inostranstva i strani agenti u zemlji, ohrabrivati ih da misle i slobodno osećaju ono što istinski osećaju, pokazati im da vrede i da, ako niko drugi, mi cenimo njihove kvalitete. Živela Srbija! Živeo srpski narod!

  2. Trn says:

    Nigde! To je, pre svega, loš, gotovo nikakav pisac. A Nobelovu nagradu za književnost nije dobila za svoju književnost, nego za mržnju, za popularizaciju i širenje fašizma. Za nacizam. Dovođenje takve osobe je ruganje svim srpskim žrtavama koje su po bezbrojnim stratištima ostavili iza sebe austrougarski, nemački, austrijski... fašisti.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *