SLUČAJ KRISTIJANA GOLUBOVIĆA: (Ne)voljen među Srbima

SLUČAJ KRISTIJANA GOLUBOVIĆA: (Ne)voljen među Srbima

8 маја 2014

97972_1006-kristijan-golubovic-foto-m-ilic_fPiše: Dušan Stojmenović

Posebno je zanimljivo i indikativno u radu srpskih medija da ono što je i de jure i de fakto ustanovljeno od strane države i ozvaničeno medijskim putem kao devijantnost i težak kriminal, poprima, paralelno jednu sasvim drugu konotaciju zvanično, takođe kroz popularizaciju televizijskih tok-šou emisija najnižeg oblika hedonističke trivijalizacije i paradirajućeg konzumerizma.

Redukovanjem ozbiljne društvene patologije i anomije na nivo zabave, ironije, ili pak, navodno ozbiljnom pristupu problematičnom i neshvaćenom pojedincu; ulizivačkim frazama ga sagledavati sa “bolje” strane i podsticati njegove “vrline” isti problem ne samo da biva potisnut, već se time javno predstavlja kao uspeh, tako što mu se kroz zabavu daje simbolički legitimitet.

Sve veća popularnost Kristijana Golubovića je eklatantan primer kako medijsko krivotvorenje realnosti i instrumentalizacija javnog servisa mogu pozicioniranjem diskursa lošeg momka, dovesti dotle da upravo to loše, može biti i dobro. Vrlo dobro.

Naime, pomenuti Kristijan se javno oglašava i predstavlja kao momak “teške ruke” ali i “mekog srca”. Sve više se obaveštavamo o tome da sva ta povika na njega kao na kriminalca i čoveka sa internacionalnim zatvorskim iskustvom, i nisu baš tako dovoljan razlog za kvalifikaciju, te samim tim mogu biti i osnov za jednu predrasudu. Njegovi crteži koje je pokazivao gledaocima televizija sa nacionalnom frekvencom to jasno potvrđuju, kao i njegova poezija. Ozbiljnost i snishodljiva servilnost voditelja koji sa njim vode “metafizičke” rasprave o umetnosti, pravdi i smislu života, valjda su dovoljan indikator prepoznavanja jednog, do sada, nepravedno skrivenog i marginalizovanog umetnika i humaniste.

Povodom medijske kristijanizacije oglasio se sociolog Ratko Božović rekavši da je sve ovo zapravo: “nastavak prakse iz devedesetih godina, a u kojoj je obezvređen ljudski život i uniženo dostojanstvo ljudi”. Božović dodaje i to da je kultura na margini i da je na našim prostorima odavno izvršeno samoubistvo morala dok je ovo sad samo nastavak te prakse.

Ovim je ukazano na izvrtanje značenja i tranzitorne krize deregulacije vrednosnog sistema jedne kulture, ali treba dodati i to da pomenuto pozicioniranje značenja lako može dovesti i do pozitivne identifikacije mladih koji, i premda denotativno (javno) znaju za kriminalni status Kristijana, na konotativnom nivou (skriveno), nemeće im se konstrukt da sagledaju tu praksu kao nešto što i nije baš toliko loše, jer je očigledno da se čovek dobro zabavlja, uživa veliku popularnost, a uz to je još i umetnik.

Kao oponent Božovićevoj izjavi, izjasnio se i direktor Jukoma Milan Antonijević koji poručuje da se nikome ne može zabraniti sloboda izražavanja i da se u ovom slučaju može samo postaviti pitanje šta mediji nastupom Golubovića žele da poruče. Antonijević ovde kao da ne pravi razliku između “slobode govora” kao elementarnog prava svih građana jednog demokratskog društva, i lihvarske prakse nekih medija sa njihovom interesnom politikom i propagandnim profiterstvom u brendiranju svega što donosi gledanost, čak i ako zvezda u usponu dolazi s onu stranu zatvorskih rešetaka. Sloboda govora i indoktrinirano nametanje i komercijalizacija jednog modela ponašanja i vrednovanja, dva su različita pojma.

Dalje, Antonijević kaže da je veći problem promovisanje nasilja u medijima na koje RRA ne reaguje često, dok je u ovom slučaju Kristijan Golubović promovisao svoju umetnost, a ne nasilje i krivična dela. Prvo, nije tačno da Kristijan nije eksplicitno promovisao nasilje i krivična dela. U televizijskoj emisiji “Teška reč” otvoreno je govorio o svojoj kriminalnoj prošlosti, rekavši kako su se tada, kao mladi “upucavali” i radili još mnogo toga ne bi li se dokazali u surovom životu na ulici. Kod Ognjena Amidžića je pročitao jednu svoju pesmu, navodeći i kontekst u kome se javila inspiracija za “pesničko stvaralaštvo”. Kontekst je, naime, bio zatvor.

Ili tu emisiju Antonijević nije gledao, ili je možda pomislio da je Kristijan tada robijao zbog subverzivnih i revolucionarnih poruka svoje umetnosti, kao i neki drugi, u svoje vreme neshvaćeni umetnici koji nisu uspeli da kao disidenti nastave svoju misiju. Dobro je da nas nije podsetio kako je svojevremeno i Dostojevski robijao. Pored toga, Antonijević kao da zaboravlja da se sve ovo dešava u vreme kada Kristijan čeka na pravosnažnu presudu suda za kaznu od 14 godina zatvora, zbog prodaje heroina.

Drugo, i da je tačno da Golubović nije promovisao nasilje otvoreno, sama njegova reputacija i status na kome gradi “novi” identitet su dovoljni da nasilje, kako je već rečeno, bude promovisano posredno. Pored otvorenog, neposrednog nasilja, postoji i simboličko nasilje (čijeg prisustva ljudi uglavnom nisu svesni), odnosno nasilje koje dobija dignitet tako što na perfidan način, u borbi sa određenim značenjima, stvara nova značenja u okviru društvenih odnosa i konstruisanja određenog tipa mišljenja koje postaje opšteprihvaćeno i važeće, odakle se uspostavlja poredak koji je dominantan.

Shodno tome, s obzirom na to da je Golubović poznat velikom broju ljudi kao celoživotni prestupnik i predstavlja simbol propasti srpskog društva devedesetih, sama njegova ekspanzija je već dovoljna za zabrinutost da nasilje kao modus vivendi bude iteriorizovano kod mladih, koji su već ionako depersonalizovani sličnim medijskim sadržajima. Teško je poverovati u to da će njegov “umetnički” angažman nekog mladog čoveka privesti tome da se posveti umetnosti, posebno još kada se uzme u obzir i na kojim se televizijama Kristijan reklamira, zajedno sa kolegama sličnog “estetskog” nivoa.

Treće, rekavši da Kristijan u televizijskim emisijama prikazuje svoja umetnička dela, Antonijević je i sam pristao na kompromis sa medijskom komercijalizacijom i trivijalizacijom, podredivši se poziciji današnje anti-kulturne simboličke hegemonije.

Na kraju treba istaći i to da i pored medijsko-simboličke igre značenjima u okviru mediokritetske kulture srpskog društva, ceo ovaj problem je sistemske i strukturalne prirode. On se manifestuje i u tome da se svima nama plasira jedan model koji nam govori i o mogućnosti društvene stratifikacije čak i u svetu kriminala.

Dok zločinci kojih ima daleko više, nisu uspeli da se putem medija popularizuju i navodno razreše krivice svoje devijantnosti, zbog koje su im čak i u zatvorima uskraćena prava, dotle oni malobrojni pred kamerama televizija zadobijajaju ona prava (prava na slobodu govora, o kojima govori Antonijević), koja su uskraćena i većini građana, priznatim umetnicima, društvenim teoretičarima i novinarima, odakle se jedino nameće iluzija o jednakosti i slobodi govora.

KOMENTARI



Један коментар

  1. Božidar says:

    Kristijan Golubović se može shvatiti i ,,ovako,, i ,,onako,, ,ja ga lično ne shvatam nikako. Njegova prošlost ,njegova stvar,za ono što je radio preuzeo je krivicu ,pošteno, odrobijao je svoje i tu se priča završava. To što se sada kaje,ispoveda smatram ljudskim gestom i poukom kojim putem ne treba ići. Postoje društvena zla na koje se okreće glava i zbog kojih štetu trpimo svakodnevno i u mnogo većim količinama od one koju jeovaj ne srećnik naneo prvenstveno sebi. Kristijan golubović je pre svega naškodio sebi i za to je platio cenu ,ali samo on. Nataša Kandić, Sonja Biserko, LJilja Milić svakodnevno nanose štetu ovoj državi, ovom narodu i niko ne reaguje,e to je problem. Nije problem Kristijan Golubović ,već ovaj ološ i šljam koji svakodnecvo preko korumpiranih medija pljuje i blati sve Srpsko. Sramota da država nije u stanju tome da se suprotstavi.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u