Slučaj oca Joila

Slučaj oca Joila

29 avgusta 2014

Misa DjurkovicPiše: Miša Đurković

Novine su pre desetak dana objavile vest da je porodica preminulog čoveka odustala od dozvole za presađivanje njegovog srca posle razgovora s ocem Joilom, igumanom manastira Ćirilovac (pored Kolašina u Crnoj Gori). U prvi plan plasirana je informacija da je zbog ovog monaha, pripadnika Srpske pravoslavne crkve, majka troje dece ostala bez srca. U samom tekstu pominje se, doduše, da je ovakav njegov stav suprotan zvaničnom stavu Srpske pravoslavne crkve. No, o tome govore nekakvi „verski analitičari”, dok se, nažalost, povodom ovog slučaja niko iz zvanične hijerarhije SPC nije oglasio.

Ako običan čovek počne da istražuje po internetu ne bi li našao šta je stav crkve u vezi s ovim pitanjem, naći će autorski tekst jednog značajnog episkopa i nekoliko intervjua i izjava profesora Bogoslovskog fakulteta. Međutim, teško će se doći do informacije da je upravo Sabor SPC održan u maju 2005. godine blagoslovio rad na presađivanju organa, čime je zauzet zvaničan stav u vezi s ovim veoma važnim i u mnogo čemu kontroverznim pitanjem. Da je ova odluka vidno okačena na veb-stranici SPC, svakom svešteniku i pismenom verniku postalo bi jasno da su ovakvi (a i mnogi drugi) stavovi oca Joila suprotni stavu crkve. Šta će crkva uraditi s njim potpuno je drugo pitanje, ali je njena obaveza da jasnim, glasnim i svima dostupnim stavovima obezbedi odgovore pastvi, bar u vezi s onim pitanjima o kojima ih ima, kao i da spreči da njeni pripadnici suprotnim stavovima nanose štetu i društvu i crkvi.

Srpska pravoslavna crkva, kao i sav naš narod, ima mnogo problema koje nije sama uzrokovala. Na nju se vrše ogromni pritisci, još se privikava na delovanje u novoformiranim zemljama, u Crnoj Gori je predmet stalnih napada, u samoj Srbiji suočava se s brutalnim otimanjem hramova od strane pripadnika Rumunske pravoslavne crkve u istočnim delovima zemlje… Međutim, kao jedna od poslednjih institucija u koju običan svet i nominalni vernici još imaju poverenja, morala bi više da poradi na sistematizaciji svojih vrednosnih načela i na formiranju praktičnih preporuka za delovanje vernika u ovakvom sekularnom svetu.

Ovo što se dešava s ocem Joilom dešavalo se i širom Rusije tokom devedesetih godina. Ko poznaje noviju istoriju ruske crkve setiće se niza sličnih problema, kad su lokalni sveštenici po svom nahođenju davali ponekad vrlo kontroverzne preporuke i sprovodili praksu koja je odstupala od preovlađujućeg stava u crkvi. Tako su neki, slično Joilu, odbijali da prihvate građanski brak i odbijali čak i da krste decu iz takvih brakova. Poznat je slučaj sveštenika Gleba Jakunjina koji se, suprotno preporukama crkve, kandidovao za učešće na parlamentarnim izborima, što je okončano njegovim raščinjavanjem 1997. godine.

Zbog ovakvih sporova, ali i zbog činjenice da su u haotičnom tranzicionom društvu vernici i drugi obični ljudi tražili moralno i vrednosno usmerenje i odgovore na niz konkretnih pitanja, kao što su upravo presađivanje organa, stav prema homoseksualizmu, eutanaziji, abortusu, kloniranju i drugim bioetičkim pitanjima, ali i ekonomskim itd, crkva je već 1994. otpočela proces koji se završio 2000. godine, objavljivanjem zvaničnog kodifikovanog dokumenta pod nazivom Osnove socijalnog učenja RPC.

Ruska crkva je, dakle, sledeći vekovnu, razrađenu i uspešnu praksu rimokatoličke crkve, donela osnove svog socijalnog učenja, koje uz samu službu postaje drugi stub savremene crkvene prakse. Socijalno učenje jeste skup doktrina, načela ili principa koje specifična verska zajednica razvija polazeći od svojih osnovnih verskih tekstova i predanja, kako bi vernicima ponudila smernice za delovanje u društvenom, državnom i uopšte javnom životu. Ruska crkva je ovaj hrabar, ali i te kako neophodan potez napravila kao prva u pravoslavnom svetu, zadržavajući vrlo jasno svoj karakterističan stav prema nacionalnom pitanju, ljudskim pravima, globalizaciji i mnogim drugim temama u kojima se njeno socijalno učenje razlikuje od zapadnih.

Tokom ovih četrnaest godina nastavljeno je razrađivanje tema i problema, ali je od suštinske važnosti da postoji jasan osnovni korpus odgovora koji obavezuje i sveštenike i pastvu. Slučaj oca Joila još je jedan od pokazatelja da je, čini se, vreme i da Srpska pravoslavna crkva počne da radi na kodifikaciji svog socijalnog učenja. U ovo burno vreme vernicima su sve potrebniji jasni odgovori na niz pitanja s kojima se susreću u životu. S razrađenim socijalnim učenjem crkva bi mogla da im pomogne, ali bi se i sama lakše nametnula u javnosti kao faktor koji može svojim predlozima da utiče na zakone i druge važne odluke koje država donosi.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *