ШОК ЗА САД – НЕ ИДЕ ПО ПЛАНУ У ВЕНЕЦУЕЛИ: Гваидо постаје велики губитник

ŠOK ZA SAD – NE IDE PO PLANU U VENECUELI: Gvaido postaje veliki gubitnik

3 marta 2019

Uprkos natpisima kolumbijskih medija o čak 500 vojnika i oficira vojske Venecuele koji su prebegli na kolumbijsku teritoriju i tim činom priznali samoproglašenog predsednika Huana Gvaida za šefa države, dokaza o ovom bekstvu nema.

Identitet ili fotografije dezertera se navodno ne objavljuju zbog njihove bezbednosti, iako je verovatnije da je ovo još jedna od brojnih vesti u propagandnom ratu protiv Karakasa. Končano, neprijateljima Venecuele su u ovom ratu ostali samo propaganda i ekonomske sankcije.



Huan Gvaido gubi poslednju šansu da pobedi Madura i preuzme vlast u Venecueli. Uprkos teškoj ekonomskoj krizi u zemlji, “antičavistička revolucija” nije uspela, a Gvaido se našao u situaciji da je trenutno u bespomoćnom bekstvu, što su primetili čak i u Evropskoj uniji. Zapad je u samoproglašenog “predsednika” ulagao velike nade, ali su se sve raspale. Zašto?

“Pre mesec dana je Gvaido organizovao demonstracije, davao intervjue, pokrenuo kampanju prihvatanja međunarodne pomoći, hteo je da održi koncert kako bi podstakao svoje pristalice na pobunu, ali njegovi planovi nisu uspeli. Samo je nekoliko vojnika u Venecueli prešlo na stranu samoproglašenog predsednika Bolivarske Republike. Velika većina takozvane humanitarne pomoći nije stigla u zemlju, a Maduro nastavlja da kontroliše vojsku”, piše nemački list Frankfurter Allgemeine Zeitung, što zvuči kao smrtna presuda protiv ambicija Huana Gvaida, ali i ambicija Donalda Trampa i Džona Boltona.

Sledeća rečenica je posebno uvredljiva, jer se u njoj Gvaido direktno naziva “bespomoćnim”.

Slični se članci danas mogu naći u mnogim evropskim medijima, a vredi naglasiti da nijedan od njih nema nikakvih simpatija prema Maduru. Međutim, svi su složni da je takozvana “revolucija” propala, a Huan Gvaido, kog su mnoge zapadne zemlje službeno priznale za čelnika Venecuele, pretvara se u političkog gubitnika. Opklada na njega je izgubljena.

Maduro je još uvek na vlasti

Ako objektivno pogledate situaciju u Venecueli, bez ličnih simpatija i političkih stavova, teško je pronaći razloge za pohvalu Madura. Ni u kom slučaju se ne bi smeo uporediti sa Ugom Čavezom, čak iako je sadašnji predsednik službeni naslednik prerano umrlog komandanta Bolivarske revolucije. Ali ovde se ne radi o harizmi, već o rezultatu na semaforu.

Čavez je bio inicijator i arhitekta velikog broja društvenih reformi, tokom kojih je ekonomija zemlje rasla, a blagostanje Venecuele se povećalo. Pod Madurom se događa upravo suprotno. Stanovništvo je osiromašeno, a u nekim mestima je situacija blizu socijalne katastrofe .

Da, bio je vrlo nesrećan i cene nafte su pale, a američke sankcije uveliko su pogoršale situaciju. Ali, te sankcije su uvedene relativno nedavno i mnogo kasnije nego što je ekonomija Venecuele pala u ponor, bez ikakve reference na naftu.

I Čavez je prošao teška vremena, ali uvek je uspeo da pronđe izlaz, oslanjajući se na široku podršku naroda. Maduro jednostavno nije Čavez. Dokazao se kao samosvestan akter, ali svoju energiju uglavnom troši na borbe s protivnicima, a ne na državnu upravu, što je razlog zbog kog zemlja pati.

Dobar primer je mesto čelnika državne naftne i gasne kompanije PDVSA koja osigurava do polovine budžetskih prihoda i oko 80% ukupnog izvoza, a drži je general Manuel Kuevedo. Njegova jedina vrlina je lična odanost Maduru. U proizvodnju nafte i finansijsku upravu se Kuevedo malo razume, a neki latinoamerički mediji ga opisuju kao “apsolutnog amatera, dok industrija na kojoj se temelji država i dalje tone u krizu”.

Njegov sukob sa opozicijom u poslednje dve godine je takođe politička tehnologija. Naime, kada mu je Čavezov ustav počeo da staje na put, Maduro je za sebe napisao novi.

Kad su ljudi većinom izabrali opziciju parlamentu, što se u znak revolta često događa kada su ljudi osiromašeni, Maduro je iskoristio ustavna ovlašćenja i s novoformiranom Nacionalnom ustavotvornom skupštinom i Vrhovnim sudom počeo da odbacuje odluke opzicionog parlamenta. Kada mu je pao rejting kao predsedniku, Maduro je počeo da odlaže datum predsedničkih izbora, dok je istovremeno neutralizovao svoje najpoznatije kritičare, koji su sada u bekstvu ili su uhapšeni, iako u slučaju Leopolda Lopeza, glavnog organizatora nasilnih protesta s desecima mrtvih, s punim pravom.

Sa stajališta strategije političkog preživljavanja to je razumno, posebno zato što je na drugoj strani opozicija koja se može usporediti s nesposobnom političkom “elitom” u Kijevu, koja bi još više uništila zemlju.

Gvaido je jedan od onih koji se nisu predali i nisu otišli, ali opis “prevaranta” koji mu je dao stalni ruski predstavnik pri Ujedinjenim nacijama, Vasilij Nebenzja, je iscrpan. Huan Gvaido nije imao nikakvo pravo da se proglasi šefom države.

To je s pravnog stajališta svima jasno i niko ne mora biti advokat ili stručnjak za ustavno pravo Venecuele da to shvati. Huan Gvaido, produžena ruka Leopolda Lopeza koji je trenutno u kućnom pritvoru, pokrenuo je sukob, političku igru koju ne želi nazvati ratom.

I Maduro u ovoj igri pobeđuje. “Revolucija” opozicije ne može stvoriti kritičnu masu podrške, a postoje barem tri razloga za to.

“Želite li povratak u devedesete?”

Siromašni Venecuele misle trezveno. Da, život im je postao težak, ali s Gvaidom im sigurno ne bi bilo bolje. Štaviše, velike su šanse da bi im se oduzelo poslednje što imaju, kao što su posebne trgovine s jeftinim proizvodima i subvencionisanim poslovima.

Najverovatnije bi bilo tako. Ako “prozapadni” Gvaido preuzme vlast, on ima samo jedan način, a to su MMF i krediti koji vode u dužničko ropstvo, baš kao što je slučaj s Argentinom pod predsednikom Makrijem. Takvi aranžmani neizbežno vode u rezanje socijalnih programa Venecuele.

Tačno, Maduro živi od Čavezovog nasleđa bez da je stvorio vlastito. Ali, mnogi u zemlji se dobro sećaju kako je to bilo pre Uga Čaveza. Kako se živelo u Venecueli s proameričkom elitom, zemlji s vrlo malo srednje klase i velikom masom običnih ljudi osuđenih na preživljavanje.

To nije bilo tako davno – devedesetih godina i ogromne mase u Venecueli je dovoljno pitati “želite li povratak u devedesete?”

“Yankee, go home!”

Antikolonijalni patos i nacionalni naboj su najbolji alat za revoluciju, “obojenu” ili bilo koju drugu. Ovde se može za primer uzeti i Ukrajina, gde su bili uvereni da će im se život sigurno poboljšati ako pobegnu iz zone uticaja “imperijalne Rusije” i pridruže se velikom “području slobode” pod rukovodstvom Evropske unije i Sjedinjenih Država.

Ali u očima Venecuele su kolonijalna sila, koja ih je uvek negirala kao naciju, upravo Sjedinjene Države, a Gvado je očigledno njihov štićenik, zahvaljujući i zbog pritiska na Madura iz Vašingtona.

Kada su se Amerikanci besramno počeli uplitati u poslove Venecuele, Gvaidu su naneli više štete nego koristi. U ponedeljak je Maduro objavio rezultate istraživanja, koje nije sprovela provladina agencija, a koji kažu da se 92% građana Venecuele protivi američkoj vojnoj intervenciji, dok ogromna većina ne želi čak ni “nenasilno političko uplitanje” u poslove zemlje.

Ova istraživanja su verovatno tačna i građani Venecuele, bez obzira na to što osećaju prema Maduru, predsednika smatraju za “svog” Venecuelanca, a alternativa mu je čovek s mandatom iz Bele kuće. Čavez nije učio Venecuelance da mrze Belu kuću u Vašingtonu, ali je igrao na ulicu i nacionalni ponos, koje je konkretizovao i ojačao.

Na kraju se Gvaido sam pokopao. Pozvao je “međunarodnu zajednicu da dopusti sve opcije za oslobođenje Venecuele”. Reč je o kamufliranom, ali nedvosmislenom zahtevu za uvođenje stranih trupa u zemlju, na primer, pod velom “pratnje humanitarne pomoći”. Od strane Gvaida je ovaj zahtev protumačen kao poziv na direktnu vojnu intervenciju.

Sjedinjene Države, koje su već podigle ulog i ne žele da izgube, žele sprovesti upravo takav scenario. Ali ni Evropska unija , ni takozvana Grupa Lima, koja je i stvorena za to, nisu pristali na vojnu opciju. Čak se i Brazil snažno protivio, iako novi predsednik Bolsonaro u svemu snažno podržava Trampa.

Nije potrebno objašnjavati kako ljudi Venecuele gledaju na takvu perspektivu. Za njih je “američka čizma” gora od “povratka u devedesete”. To bi bio povratak u devedesete s bajonetama neprijateljske vojske.

Odanost ustavnom predsedniku

Treći razlog je posledica drugog, ali postoji faktor u ličnim aktivnostima Madura. Da, njegova kadrovska politika s naglaskom na lojalnost je zemlji donela mnogo problema, ali je u kriznom razdoblju funkcionisala. Vojska, specijalne službe i diplomatski korpus su ostali verni predsedniku.

Na primer, uzmimo najranjivije mesto, a to bi bila ambasada Venecuele u Sjedinjenim Državama. Ranjivo je ne samo zato što mu je vrlo blizu CIA. Maduro je prekinuo diplomatske odnose sa Sjedinjenim Državama i naredio diplomatima da se vrate kući. To jest, da se presele iz gostoljubivog Vašingtona sa svojim porodicama natrag u Karakas, gde besne inflacija, ulični kriminal i nije jasno kako će se sve ovo završiti. U tom trenutku je samo 11 ljudi prešlo na stranu Gvaida, čime se opozicija hvalila, ali je to samo petina ukupnog diplomatskog osoblja.

Ostali izveštaji o sličnim “uspesima” izgledaju čak i sramotnije. Gvaido je kazao kako je niz visokih funkcionera Venecuele pobeglo u Tursku. Ubrzo je dobio odgovor lično od predsednika Redžepa Tajipa Erdogana: “Niko iz Venecuele nije pobegao k nama i sakrio se u mojoj zemlji. Naravno, Gvaido ne poznaje Tursku i misli da je to plemenska država. Naš stav prema pokušajima državnog udara je apsolutno jasan.”

U tom kontekstu je samoproglašeni “predsednik” počeo da histeriše. Poziva vojsku na podršku i poziva vojnike da “ne budu zarobljenici”, a kao odgovor dobija prezirnu ćutnju. Tada se pretvara da je vrhovni zapovednik, koji ima neku vrstu vojske i poziva vojnike i oficire, još uvek predane Maduru, “paravojnim grupama”.

Njegovi pokušaji da flertuje s Rusijom, jednom od glavnih kritičara venecuelanske avanture na međunarodnoj sceni, bili su posebno patetični. Nije bio glup i nije upućivao oštre reči na račun Moskve, ali nije smislio ništa pametnije od toga da se požali Moskvi na Madura koji je “ukrao deo ulaganja” i “da ne plaća svoje obaveze prema Rusiji”.

Problem nije ni u tome što je to laž, već što u Moskvi Madurovu ličnost ocenjuju trezveno. Čak i ako postoji nešto protiv njega, to nije razlog da Moskva podrži “uvođenje demokratije” na američkim bajonetama. Gvaido od Ruske Federacije može tražiti podršku s istim uspehom kao antisemiti od Izraela ili Komunistička partija Kube od Sjedinjenih Država.

Još jedna stvar je da se u hvatanju za slamku spasa odlučio na ekstremne korake, kao što je ulazak stranih trupa na granici s Kolumbijom. Gvaido je na to bio prisiljen samom situacijom. Šansa je propuštena i plan je izbledeo. Maduro se odupro i sat nastavlja da otkucava.

Čak i ako bi prihvatili Gvaida zbog toga što je Narodna skupština Venecuele još uvek legitimni parlament i da ima legitimitet barem kao njen predsednik, vladavina četvrtog saziva parlamenta završava početkom sledeće godine. Već krajem 2019. treba održati nove izbore, ali se u uslovima sučeljavanja s predsednikom to ne može sprovesti.

Dakle, ili će Gvaido pristati na dijalog s Madurom, ili će se pretvoriti u najvećeg gubitnika posle Mihaila Sakašvilija iz faze kada je od muke jeo vlastitu kravatu. Treća mogućnost je ulazak u predsedničku palatu Miraflores na leđima pobunjenika ili strane vojske, ali se to čini prilično nerealnim ishodom.

(logicno.com)

KOMENTARI



5 komentara

  1. samostalan says:

    Smesi mu se mesto predsednika kad ode Vucko.

  2. Slobodanka says:

    Guaido je krenuo slavno, pa još uz moćnu američku podršku što je dosad često viđeno u Latinskoj Americi, ali evo već se gadno skotrljao naniže. Pravo pitanje dokle će njegovo kotrljanje nizbrdo da ide. Trajaće Guaido još neko vreme, a u toj njegovoj sve većoj bespomoćnosti opasnost je šta još može da pokuša. On jeste u inostranstvu i teško da će se vratiti, ali ima svoje pristalice u zemlji. Sve više se nameće da igranje na opasne karte na kraju razbiće se njemu lično o glavu. Njegov život u Kolumbiji može da postane veoma nesiguran i bezvredan, a da živi i radi u SAD za to on nije predvidjen, ta uloga mu nije namenjena. Sigurno je da njegova slavna karijera već je zapečaćena.

  3. Velika Metla says:

    Ovi kolumbijski narkići kažu da puno vojnika napušta vojsku Venecuele?? Pa dobro,onda napadnite,kad je već tako! Isti ste vi kolumbijski narkosi lažovi kao vaš gazda naci-amerikanac! Ali, sve vam je uzaludu!

  4. Slobodanka says:

    Gvaido se vraća u Venecuelu: Poziva na proteste po celoj zemlji © REUTERS / Luisa Gonzalez 03.03.2019 Samoproglašeni predsednik Venecuele Huan Gvaido izjavio je da se vraća u Venecuelu i pozvao na nove proteste u ponedeljak i utorak. „Najavljujem povratak u zemlju i pozivam na nove proteste na čitavoj teritoriji zemlje u ponedeljak i utorak“, napisao je Gvaido na Tviteru. Lider opozicije nije naveo kada ili kako planira da se vrati u zemlju. (!!!) On je proteklih dana posetio Brazil, Argentinu, Paragvaj i Ekvador. Ranije je državni tužilac Venecuele Tarek Sab izjavio da je spreman da pokrene istragu protiv predsednika parlamenta i samoproglašenog predsednika države Huana Gvaida zbog „nasilja koje se dešava u zemlji od 22. januara“. Gvaidu je zbog toga zabranjen izlazak iz zemlje, pa mu po povratku u Venecuelu preti hapšenje.(!!!)

  5. silent bob says:

    Kad ga vidiš na televiziji, njegovo ponašanje i gestikulacija, odmah ti je jasno da nije normalan! Ego triper u rangu njegovog idola obame, samo sa sa facijalnim prenemaganjima dostojnim italijanskog dučea...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *