ШОKАНТАН ПРЕОKРЕТ: Ердоган преварио и надиграо Путина! ЕВО ШТА СЕ ДОГАЂА

ŠOKANTAN PREOKRET: Erdogan prevario i nadigrao Putina! EVO ŠTA SE DOGAĐA

20 jula 2019

Turski uspeh preuzimanja pro-džihadističke provincije u Siriji, Idliba, pokazuje da je sve manje verovatno da će Sirija uspeti da sačuva Idlib kao deo svoje teritorije.

Sirijska vlada se snažno bori protiv džihadskih snaga u Idlibu, koje ispunjavaju turske standarde kao “umereni pobunjenici” protiv sirijske vlade, ali ukoliko Rusija, koju je pozvala Sirijska vlada, ne bude uložila više napora za odbranu Sirije(što se čini sve manje verovatnim), umesto da se ponaša kao osvajač, poput Turske i Sjedinjenih Država, Turska će osvojiti Idlib i postaće deo Turske.



Prema tome, Turska je već počela da gradi infrastrukturu čak na severu i istoku Idliba, kako bi proširila svoje zahteve na još veći deo Sirije, a ne samo u Idlibu. To možda nije bio deo dogovora, koji su, u Teheranu, 9. septembra 2018. godine, razradili Putin, Rohani i Erdogan, na osnovu kog je Turskoj omogućeno da preuzme, samo privremeno, pokrajinu Idlib , koja je daleko najviše džidaški nastrojena od 14 provincija u Siriji. Turska je trebalo da je zadrži samo privremeno, ali tačni uslovi rusko-tursko-iranskog sporazuma nikada nisu javno objavljeni.

Do teheranske konferencije 9. septembra 2018. godine, Idlib je bila pokrajina kojoj je Sirijska vlada prebacivala poražene džihadiste, koji su se predali umesto da se odluče da ostanu i umru tamo gde su bili. Sirijska vlada dala je opkoljenim džihadistima ovu krajnju opciju, kako bi se, što je više moguće smanjio broj civilnih talaca džihadista, koji bi takođe verovatno bili ubijeni u kampanji opšteg bombardovanja.

Dakle, postojeće stanovništvo Idliba, koje je već bilo najviše nastrojeno džihadu u Siriji, sada se preplavljuje dodatnim hiljadama poraženih džihadista koji su odlučili da se predaju.

Neposredno pre konferencije u Teheranu, što je ujedno bio i razlog održavanja konferencije , SAD, njeni saveznici i UN, su zahtevali da se sveopšta invazija na Idlib, koju je planirala Vlade Sirije i Rusije, ne sme odviti iz ‘humanitarnih’ razloga. Štaviše, američka vlada je pretila da će povećati svoje snage protiv Sirije ako bi ta invazija bila izvršena.

Međutim, sada je jasno da Erdogan neće ispoštovati svoje obećanje, da će to biti samo privremena vojna okupacija Idliba. Pitanje je: šta Sirija, Rusija i Iran mogu učiniti kako bi zadržali Idlib u Siriji i da li uopšte to žele. Ako Sirija izgubi te džihadiste, ne samo da će izgubiti možda stotinu hiljada preživelih džihadista tamo, od kojih su mnogi došli iz drugih zemalja kako bi se borili protiv sekularne vlade Sirije, već će takođe izgubiti neke od tih idlibskih stanovnika, koji su uvek bili protiv sirijske sekularne vlade.



Pošto ti ljudi više ne bi glasali protiv Bašara el-Asada, jer bi bili deo Turske, to bi zapravo predstavljalo političku prednost za Asada. Ipak, on se tome odupirao, kako bi održao Siriju ujedinjenu, čime je oduvek bio posvećen.

Pregovaračka pozicija Turske je izuzetno jaka, jer je Turska sada posrednik između američkog saveza NATO-a (od čega je Turska jedina pretežno muslimanska članica od kada se pridružila 1952.)i Rusije.

Rusija je spasila Erdoganov život 15. juna 2016, kada je ruska vojska u regionu presrela veoma osetljivu vojnu razmenu i šifrovane radio poruke koje pokazuju da se turska vojska sprema da izvrši državni udar protiv administracije u Ankari.

Nakon tog događaja, spoljna politika Turske je definitivno okrenula svoj kurs, da ne bude povezana sa SAD-om i uspostavljena je tako da služi isključivo Turskoj. Međutim, Erdogan se drži članstva u NATO-u, jer daje Turskoj ogroman uticaj koji može da iskoristi kako bi preoteo teritoriju od Sirije, što američki režim želi od Turske.

Erdogan je jasno obavezao Tursku da preuzme barem delove severoistočne Sirije otvarajući obrazovne ustanove u Siriji i gradeći autoputeve u severnim delovima Sirije.

Američki režim se očigledno priprema da pomogne Turskoj u preuzimanju delova Sirije, ali se posebno fokusira na Iran. 24. maja 2019. godine, američki Stejt department je objavio “Grant Opportuniti” za nevladine organizacije da budu “Podrška lokalnoj upravi i civilnom društvu u Siriji” i nudi do 75 miliona dolara svakoj od njih, kako bi se “suprotstavile ekstremizmu i dezinformacijama koje šire iranske snage“ i ukinule prisustvo iranskih snaga i punomoćnika u Siriji” i na drugi način podržale američki rat protiv Irana.

Možda su se SAD i Turska složile da će se operacije Sjedinjenih Država protiv Sirije nastaviti u turskim područjima nakon što se završi američka okupacija preostalih delova Sirije.

Izgradnja turskih univerziteta i autoputeva u Siriji, bila bi ogromna i očigledna pobeda Donalda Trampa, ali još veća pobeda Tajipa Erdogana, koji sada, čini se, opet deluje kao američki saveznik protiv Rusije.



Uspešna agresija je obično nemoguća bez saveznika, a SAD, izgleda, da opet ima jednog – Tursku i to kao izuzetno važnog (možda važnijeg nego ikada ranije). Vlada Sjedinjenih Država želi da oduzme zemlju sirijskoj vladi. Turska vlada želi da bude Vlada koja će je preuzeti. Izgleda da su SAD i Turska postigle dogovor.

Same SAD nastavljaju svoju nezakonitu okupaciju sirijske teritorije istočno od Eufrata, prethodno opravdavajući invaziju i okupaciju sirijske teritorije pod izgovorom borbe protiv takozvane “islamske države”.

Kako su američki napori uništenja Sirije propali, SAD sada trajno zauzimaju teritorije jednog od najbližih i najvažnijih iranskih saveznika. Američka okupacija će ostati konstantan, potencijalni izvor šire infekcije i za Siriju i za ostatak regiona.

Samit Erdogana, Putina i Rohanija u Teheranu, u septembru 2018. godine je bio ključni za odlučivanje kako će se nositi sa džihadističkom pokrajinom u Siriji: Idlibom.

Dana 9. septembra 2018. dnevni list Sabah, kontrolisan od strane turske vlade, objavio je “Ishod samita u Teheranu” u kome je pisalo da:

Znamo za činjenicu da je Erdogan imao za cilj da spreči ruski i Asadov režim da sprovedu sveobuhvatnu operaciju u Idlibu. U tom smislu, dobio je ono što je želeo. Na zajedničkoj konferenciji za štampu, ruski predsednik je saopštio da su te tri zemlje, na zahtev predsednika Erdogana, pozvale sve strane da polože oružje. Tako je postalo moguće sprečiti još jednu humanitarnu katastrofu, novi priliv izbeglica, kolaps procesa u Astani i radikalizaciju umerene opozicije, koja bi se približila Al Kaidi u Siriji. Istovremeno, napravljena je jasna razlika između „terorista“ i opozicionih grupa. Nema sumnje da je predlog iranskog predsednika o uklanjanju Sjedinjenih Država sa istoka reke Eufrata bio u skladu sa Erdoganovom vlastitom agendom.

Ipak, istinitost poslednje rečenice je još uvek sumnjiva.

Al Masdar News je 10. septembra 2018. godine saopštio da su “Rusija i Iran već obavestili Tursku da neće prihvatiti nikakve džihadističke frakcije unutar Idliba; međutim, Turska je pokušala da ubedi Moskvu i Teheran da želi da očisti teritorije od ovih grupa, što su Putin i Rohani prihvatili i time omogućili vojnicima Turske da se bore sa njima u Idlibu. Ali je Erdogan očigledno lagao u vezi sa tim. On nije eliminisao džihadiste – on ih je štitio.

Već sledećeg dana, sirijski mediji prenose da “Erdogan kupuje vreme za teroriste na Teheranskom samitu“.

Ne treba biti genije da bi se shvatilo da to zapravo znači pripajanje sirijske teritorije, učvršćivanje turskih snaga kao zastupnika slobodne sirijske vojske, dok lažno legitimiše njihovo prisustvo kroz trilateralni sporazum, napravljen (treba napomenuti) bez prisustva zemlje o kojoj se radi, Sirije, zaključuje analizu Erik Zues za Sakerov blog.

(Webtribune.rs)

KOMENTARI



14 komentara

  1. persida says:

    Sve sto Erdogan osvoji u Siriji, morace da na kraju da preda Izraelu. Isto je i sa Rusima, oni su samo kelneri, ZION RULES.

    • Milica says:

      U komentarima si stalno u "kelnersinju". Sestro Persida, da li bar ponekad opereš čaše?

      • persida says:

        Dok ja perem case, a ti na internetu potrazi mapu Velikog Izraela, staru 150 godina, mnogo pre nego sto je danasnji Izrael i osnovan. Mozda ces shvatiti da pored ove dnevne (medijske) istorije postoji i ona druga, na duge staze.

  2. Rale says:

    Kakva gomila gluposti.

    • Za Srbiju says:

      Nisu gluposti. Samo Rusi mogu da veruju turcima, kao i naši "pametnjakovići".

      • Milan says:

        Uopšte nije reč o verovanju, nego postoje neki obostrani interesi i zatim i dogovori izmedju Turske i Rusije. Ali ne poklapaju im se svi interesi.

    • Za Srbiju says:

      Nisu gluposti. Samo Rusi mogu da veruju turcima, kao i naši "pametnjakovići".

  3. A akoM says:

    Turska time zapravo i drastično bira stranu!A to nije na strani Rusije i njenih interesa,bez obzira što Turska pričala!A situacija na Blistoku je još daleko od gotove!Iranski slučaj-problem preti rastom,a time i ratom koji može prerasti i u Veliki Rat,ako se umiješaju Rusija i Kina,a logike za to više ima nego nema!A onda će Turska vidjeti dal' je izabrala pravu stranu,jer su USA-Zapad daleko,a Rusija-Kina blizo!

  4. Slobodanka says:

    Zone deeskalacije u Siriji napravljene su 06.05.2017.godine, a cilj njihovog formiranja bio je učvršćivanje primirja u toj zemlji, praktično to je trebalo da omogući zaustavljanje građanskog rata u Siriji. SAD su tada pozdravile formiranje tih zona kao korake za smanjenje nasilja u Siriji, poboljšanje humanitarne situacije i stvaranje uslova za političko rešavanje sukoba“, a zapravo time su podržavale opstanak džihadističkih grupa koje su podržavale SAD, Turska, S.Arabija, Katar, Izrael i ostale zemlje i računale su da stanovništvo tih zona pa još pod kontrolom njihovih džihadističko.terorističkih grupa biće uvek i u miru neprijatelj Asada. Računali su sa smenom Asada i nakon sklopljenog primirja i u miru i to je bio mamac koji su zagrizli te je pravljenje deeskalacionih zona odobreno i na SB UN. Postojale su 4 deeskalacione zone: Dara, Istočna Guta i Kalamun, Rastan-Homs i Idlib). Tada 2017 godine postignut je i dogovor o tome da u zonama deeskalacije ne bude dozvoljeno delovanje avijacije američke koalicije, a to će kasnije dobro doći SAA prilikom oslobadjanja ovih zona. Primirje su prihvatili i predstavnici iz deeskalacionih zona, ali pod uslovom da nema više kršenja primirja. Šta se desilo u praksi? U tim zonama za razliku od civila predstavnici džihadističkih grupa nisu se mirili sa činjenicom da ratne opcije više nema i kršili su primirje. Na osnovu nepoštovanja dogovorenog primirja i dogovorenih uslova u memorandumu o deeskalacionim zonama koje su odobrile sve strane i SB UN Sirija je mogla uz rusku pomoć da oslobodi tri deeskalacione zone jednu po jednu. Ta oslobadjanja su izazivala veliko protivljenje SAD i njegovih saveznika jer bilo im je jasno da će izgubiti bazu protiv Asada nakon preuzimanja tih zona od strane SAA. Zato su preko Belih šlemova pravili povod (trovanje civila)da bi usledilo njihovo bombordaovanje Sirije. Jedan takav napad desio se u aprilu 2018 godine kada je trojna NATO koalicija bombardovala Siriju. Nisu oni tada bili zabrinuti za civile nego oslobodjenje Istočne Gute značilo je da će grad Damask konačno biti slobodan, a Asad će biti sigurniji na svom položaju. Ostala je neoslobodjena još samo jedna zona - Idlibska deeskalaciona zona. Pravo pitanje je zašto se čeka sa oslobodjenjem ove zone. General Kertis Skaparoti pre nekoliko meseci izjavio je otprilike ovo - nije mu jasno zašto Rusija dosad nije oslobodila Idlib a ima odgovarajući vojni potencijal za to. Čudno je da on brine zašto Idlib nije oslobodjen. Zapravo on je bio zabrinut što je Turska najavila nabavku S-400 i što se Turska značajno približila Rusiji i Iranu u okviru astanske trojke. Tada su očekivali da će Turska odustati od nabavke ruskih PVO sistema, a njenom odustajanju doprinelo bi oslobadjanje Idliba, ujedno sa oslobadjanjem Idliba Turska bi se udaljila i od astanske trojke. Očigledno da američka strana računala je da ima svog trojanskog konja u okviru protivničke strane i da će taj konj biti pouzdaniji ako SAA uz pomoć Rusije i Irana pristupi radikalnijem oslobadjanju Idliba. Tako bi došlo i do razdora u okviru astanske trojke i do njenog raspada što ne bi bilo dobro za Siriju u celini. Izmedju dva cilja a prvi je da se Turska udalji od NATO-a i da bude kao minimum što samostalnija u odnosu na tu vojnu alijansu i drugi cilj je da konačno bude oslobodjena i Idlibska zona, jasno je da je prvi navedeni cilj važniji i značajniji.

  5. Slobodanka says:

    Sirija nije u sastavu astanske trojke Rusija-Turska-Iran te na taj način ona zadržava pravo da ne mora baš sve odluke ove trojke da ispoštuje. To se najviše odnosi na pitanje oslobodjenje Idliba. To pitanje visi da bi se Turska nadala da će dobiti tu zonu i da bi nastavila rad u okviru astanske trojke, a neće odustati ni od nabavke S-400. Ima još nešto što je veoma važno a to je da Turska vrši snažan pritisak na sirijske Kurde što njih tera da se bar delimično vraćaju pod kapu Damaska i da ne otvaraju sukob sa SAA. U pitanju je oko 28% teritorije Sirije koju druže Kurdi uz pomoć SAD, a koja je veoma bogata naftom. Ta teritorija ne samo da je veća od Idlibske zone, nego zbog te nafte, a i nalazišta gasa tamo ima, strateški je značajnija. Dakle igra je puno krpnija. Ako izgube Tursku, a na njenoj teritoriji za SAD i NATO veoma je važna baza Indžirlik, kako će osvajati Bliski istok. Kako će osvojiti Iran što je njihov još važniji cilj? Ta baza je pretnja Iranu, posebno severnim delovima Irana. Ako zato imaju na raspolaganju samo veliku vazdušnu bazu Al Udejd u Kataru koja je južno od Irana onda će se Iran lakše braniti u slučaju američkog napada na tu zemlju. Neće pomoći ni vazdušni napadi iz Izraela jer u tom slučaju Izrael će veoma brzo zaraditi uzvratne udarce na svojoj teritoriji. U sklopu svega ovoga, čekanje sa oslobodjenjem Idliba je veoma razuman izbor.

  6. padre says:

    Ajde, ne lupetajte!Pa nije Sirija ruska teritorija, ima ko će da je brani!

    • persida says:

      Zemlja koju Izrael koka svakodnevno nije drzava, to je poligon za vezbanje.

  7. Slobodanka says:

    Ovaj naslov i ceo tekst ne samo da je bezveze, nego i pristrasan je. Na strani je SAD i njenih saveznika. Kao takav on mora da ima dozu otrova za drugu stranu. Treba ozbiljnije shvatiti položaj Turske. Ako bi Turska bila samo slepo odana NATO-u bila bi uključena u rat protiv dva svoja velika suseda, u rat protiv Irana i u rat protiv Rusije što su pokušali još krajem 2015 godine. Niko ne sumnja da je snažna vojska Turske, ali što je mnogo mnogo je. Zatim pokušali su smenu Erdogana 2016 godine organizovanjem puča u Turskoj. To su radili i ranije podržavajuću pučeve protiv nekolicine lidera Turske. Čim bi posumnjali da je iole neposlušan ubrzo se dešavala nasilna smena. I sve to dešavalo se zbog velikog geostrateškog značaja poluostrva Mala Azija koje najvećim delom pokriva država Turska.

  8. persida says:

    Erdoganova jedina politika je da ostane sto duze na vlasti, drugih ideja on nema.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *