ШОKАНТАН ПРЕОKРЕТ: Ердоган преварио и надиграо Путина! ЕВО ШТА СЕ ДОГАЂА

ШОKАНТАН ПРЕОKРЕТ: Ердоган преварио и надиграо Путина! ЕВО ШТА СЕ ДОГАЂА

20 јула 2019

Турски успех преузимања про-џихадистичке провинције у Сирији, Идлиба, показује да је све мање вероватно да ће Сирија успети да сачува Идлиб као део своје територије.

Сиријска влада се снажно бори против џихадских снага у Идлибу, које испуњавају турске стандарде као “умерени побуњеници” против сиријске владе, али уколико Русија, коју је позвала Сиријска влада, не буде уложила више напора за одбрану Сирије(што се чини све мање вероватним), уместо да се понаша као освајач, попут Турске и Сједињених Држава, Турска ће освојити Идлиб и постаће део Турске.



Према томе, Турска је већ почела да гради инфраструктуру чак на северу и истоку Идлиба, како би проширила своје захтеве на још већи део Сирије, а не само у Идлибу. То можда није био део договора, који су, у Техерану, 9. септембра 2018. године, разрадили Путин, Рохани и Ердоган, на основу ког је Турској омогућено да преузме, само привремено, покрајину Идлиб , која је далеко највише џидашки настројена од 14 провинција у Сирији. Турска је требало да је задржи само привремено, али тачни услови руско-турско-иранског споразума никада нису јавно објављени.

До техеранске конференције 9. септембра 2018. године, Идлиб је била покрајина којој је Сиријска влада пребацивала поражене џихадисте, који су се предали уместо да се одлуче да остану и умру тамо где су били. Сиријска влада дала је опкољеним џихадистима ову крајњу опцију, како би се, што је више могуће смањио број цивилних талаца џихадиста, који би такође вероватно били убијени у кампањи општег бомбардовања.

Дакле, постојеће становништво Идлиба, које је вец́ било највише настројено џихаду у Сирији, сада се преплављује додатним хиљадама поражених џихадиста који су одлучили да се предају.

Непосредно пре конференције у Техерану, што је уједно био и разлог одржавања конференције , САД, њени савезници и УН, су захтевали да се свеопшта инвазија на Идлиб, коју је планирала Владе Сирије и Русије, не сме одвити из ‘хуманитарних’ разлога. Штавише, америчка влада је претила да ће повећати своје снаге против Сирије ако би та инвазија била извршена.

Међутим, сада је јасно да Ердоган неће испоштовати своје обећање, да ће то бити само привремена војна окупација Идлиба. Питање је: шта Сирија, Русија и Иран могу учинити како би задржали Идлиб у Сирији и да ли уопште то желе. Ако Сирија изгуби те џихадисте, не само да ће изгубити можда стотину хиљада преживелих џихадиста тамо, од којих су многи дошли из других земаља како би се борили против секуларне владе Сирије, већ ће такође изгубити неке од тих идлибских становника, који су увек били против сиријске секуларне владе.



Пошто ти људи више не би гласали против Башара ел-Асада, јер би били део Турске, то би заправо представљало политичку предност за Асада. Ипак, он се томе одупирао, како би одржао Сирију уједињену, чиме је одувек био посвећен.

Преговарачка позиција Турске је изузетно јака, јер је Турска сада посредник између америчког савеза НАТО-а (од чега је Турска једина претежно муслиманска чланица од када се придружила 1952.)и Русије.

Русија је спасила Ердоганов живот 15. јуна 2016, када је руска војска у региону пресрела веома осетљиву војну размену и шифроване радио поруке које показују да се турска војска спрема да изврши државни удар против администрације у Анкари.

Након тог догађаја, спољна политика Турске је дефинитивно окренула свој курс, да не буде повезана са САД-ом и успостављена је тако да служи искључиво Турској. Међутим, Ердоган се држи чланства у НАТО-у, јер даје Турској огроман утицај који може да искористи како би преотео територију од Сирије, што амерички режим жели од Турске.

Ердоган је јасно обавезао Турску да преузме барем делове североисточне Сирије отварајући образовне установе у Сирији и градећи аутопутеве у северним деловима Сирије.

Амерички режим се очигледно припрема да помогне Турској у преузимању делова Сирије, али се посебно фокусира на Иран. 24. маја 2019. године, амерички Стејт департмент је објавио “Грант Оппортунити” за невладине организације да буду “Подршка локалној управи и цивилном друштву у Сирији” и нуди до 75 милиона долара свакој од њих, како би се “супротставиле екстремизму и дезинформацијама које шире иранске снаге“ и укинуле присуство иранских снага и пуномоћника у Сирији” и на други начин подржале амерички рат против Ирана.

Можда су се САД и Турска сложиле да ће се операције Сједињених Држава против Сирије наставити у турским подручјима након што се заврши америчка окупација преосталих делова Сирије.

Изградња турских универзитета и аутопутева у Сирији, била би огромна и очигледна победа Доналда Трампа, али још већа победа Тајипа Ердогана, који сада, чини се, опет делује као амерички савезник против Русије.



Успешна агресија је обично немогућа без савезника, а САД, изгледа, да опет има једног – Турску и то као изузетно важног (можда важнијег него икада раније). Влада Сједињених Држава жели да одузме земљу сиријској влади. Турска влада жели да буде Влада која ће је преузети. Изгледа да су САД и Турска постигле договор.

Саме САД настављају своју незакониту окупацију сиријске територије источно од Еуфрата, претходно оправдавајући инвазију и окупацију сиријске територије под изговором борбе против такозване “исламске државе”.

Kако су амерички напори уништења Сирије пропали, САД сада трајно заузимају територије једног од најближих и најважнијих иранских савезника. Америчка окупација ће остати константан, потенцијални извор шире инфекције и за Сирију и за остатак региона.

Самит Ердогана, Путина и Роханија у Техерану, у септембру 2018. године је био кључни за одлучивање како ће се носити са џихадистичком покрајином у Сирији: Идлибом.

Дана 9. септембра 2018. дневни лист Сабах, контролисан од стране турске владе, објавио је “Исход самита у Техерану” у коме је писало да:

Знамо за чињеницу да је Ердоган имао за циљ да спречи руски и Асадов режим да спроведу свеобухватну операцију у Идлибу. У том смислу, добио је оно што је желео. На заједничкој конференцији за штампу, руски председник је саопштио да су те три земље, на захтев председника Ердогана, позвале све стране да положе оружје. Тако је постало могуће спречити још једну хуманитарну катастрофу, нови прилив избеглица, колапс процеса у Астани и радикализацију умерене опозиције, која би се приближила Ал Kаиди у Сирији. Истовремено, направљена је јасна разлика између „терориста“ и опозиционих група. Нема сумње да је предлог иранског председника о уклањању Сједињених Држава са истока реке Еуфрата био у складу са Ердогановом властитом агендом.

Ипак, истинитост последње реченице је још увек сумњива.

Ал Масдар Неwс је 10. септембра 2018. године саопштио да су “Русија и Иран већ обавестили Турску да неће прихватити никакве џихадистичке фракције унутар Идлиба; међутим, Турска је покушала да убеди Москву и Техеран да жели да очисти територије од ових група, што су Путин и Рохани прихватили и тиме омогућили војницима Турске да се боре са њима у Идлибу. Али је Ердоган очигледно лагао у вези са тим. Он није елиминисао џихадисте – он их је штитио.

Већ следећег дана, сиријски медији преносе да “Ердоган купује време за терористе на Техеранском самиту“.

Не треба бити геније да би се схватило да то заправо значи припајање сиријске територије, учвршћивање турских снага као заступника слободне сиријске војске, док лажно легитимише њихово присуство кроз трилатерални споразум, направљен (треба напоменути) без присуства земље о којој се ради, Сирије, закључује анализу Ерик Зуес за Сакеров блог.

(Wебтрибуне.рс)

KOMENTARI



14 коментара

  1. persida says:

    Sve sto Erdogan osvoji u Siriji, morace da na kraju da preda Izraelu. Isto je i sa Rusima, oni su samo kelneri, ZION RULES.

    • Milica says:

      U komentarima si stalno u "kelnersinju". Sestro Persida, da li bar ponekad opereš čaše?

      • persida says:

        Dok ja perem case, a ti na internetu potrazi mapu Velikog Izraela, staru 150 godina, mnogo pre nego sto je danasnji Izrael i osnovan. Mozda ces shvatiti da pored ove dnevne (medijske) istorije postoji i ona druga, na duge staze.

    • Za Srbiju says:

      Nisu gluposti. Samo Rusi mogu da veruju turcima, kao i naši "pametnjakovići".

      • Milan says:

        Uopšte nije reč o verovanju, nego postoje neki obostrani interesi i zatim i dogovori izmedju Turske i Rusije. Ali ne poklapaju im se svi interesi.

    • Za Srbiju says:

      Nisu gluposti. Samo Rusi mogu da veruju turcima, kao i naši "pametnjakovići".

  2. A akoM says:

    Turska time zapravo i drastično bira stranu!A to nije na strani Rusije i njenih interesa,bez obzira što Turska pričala!A situacija na Blistoku je još daleko od gotove!Iranski slučaj-problem preti rastom,a time i ratom koji može prerasti i u Veliki Rat,ako se umiješaju Rusija i Kina,a logike za to više ima nego nema!A onda će Turska vidjeti dal' je izabrala pravu stranu,jer su USA-Zapad daleko,a Rusija-Kina blizo!

  3. Slobodanka says:

    Zone deeskalacije u Siriji napravljene su 06.05.2017.godine, a cilj njihovog formiranja bio je učvršćivanje primirja u toj zemlji, praktično to je trebalo da omogući zaustavljanje građanskog rata u Siriji. SAD su tada pozdravile formiranje tih zona kao korake za smanjenje nasilja u Siriji, poboljšanje humanitarne situacije i stvaranje uslova za političko rešavanje sukoba“, a zapravo time su podržavale opstanak džihadističkih grupa koje su podržavale SAD, Turska, S.Arabija, Katar, Izrael i ostale zemlje i računale su da stanovništvo tih zona pa još pod kontrolom njihovih džihadističko.terorističkih grupa biće uvek i u miru neprijatelj Asada. Računali su sa smenom Asada i nakon sklopljenog primirja i u miru i to je bio mamac koji su zagrizli te je pravljenje deeskalacionih zona odobreno i na SB UN. Postojale su 4 deeskalacione zone: Dara, Istočna Guta i Kalamun, Rastan-Homs i Idlib). Tada 2017 godine postignut je i dogovor o tome da u zonama deeskalacije ne bude dozvoljeno delovanje avijacije američke koalicije, a to će kasnije dobro doći SAA prilikom oslobadjanja ovih zona. Primirje su prihvatili i predstavnici iz deeskalacionih zona, ali pod uslovom da nema više kršenja primirja. Šta se desilo u praksi? U tim zonama za razliku od civila predstavnici džihadističkih grupa nisu se mirili sa činjenicom da ratne opcije više nema i kršili su primirje. Na osnovu nepoštovanja dogovorenog primirja i dogovorenih uslova u memorandumu o deeskalacionim zonama koje su odobrile sve strane i SB UN Sirija je mogla uz rusku pomoć da oslobodi tri deeskalacione zone jednu po jednu. Ta oslobadjanja su izazivala veliko protivljenje SAD i njegovih saveznika jer bilo im je jasno da će izgubiti bazu protiv Asada nakon preuzimanja tih zona od strane SAA. Zato su preko Belih šlemova pravili povod (trovanje civila)da bi usledilo njihovo bombordaovanje Sirije. Jedan takav napad desio se u aprilu 2018 godine kada je trojna NATO koalicija bombardovala Siriju. Nisu oni tada bili zabrinuti za civile nego oslobodjenje Istočne Gute značilo je da će grad Damask konačno biti slobodan, a Asad će biti sigurniji na svom položaju. Ostala je neoslobodjena još samo jedna zona - Idlibska deeskalaciona zona. Pravo pitanje je zašto se čeka sa oslobodjenjem ove zone. General Kertis Skaparoti pre nekoliko meseci izjavio je otprilike ovo - nije mu jasno zašto Rusija dosad nije oslobodila Idlib a ima odgovarajući vojni potencijal za to. Čudno je da on brine zašto Idlib nije oslobodjen. Zapravo on je bio zabrinut što je Turska najavila nabavku S-400 i što se Turska značajno približila Rusiji i Iranu u okviru astanske trojke. Tada su očekivali da će Turska odustati od nabavke ruskih PVO sistema, a njenom odustajanju doprinelo bi oslobadjanje Idliba, ujedno sa oslobadjanjem Idliba Turska bi se udaljila i od astanske trojke. Očigledno da američka strana računala je da ima svog trojanskog konja u okviru protivničke strane i da će taj konj biti pouzdaniji ako SAA uz pomoć Rusije i Irana pristupi radikalnijem oslobadjanju Idliba. Tako bi došlo i do razdora u okviru astanske trojke i do njenog raspada što ne bi bilo dobro za Siriju u celini. Izmedju dva cilja a prvi je da se Turska udalji od NATO-a i da bude kao minimum što samostalnija u odnosu na tu vojnu alijansu i drugi cilj je da konačno bude oslobodjena i Idlibska zona, jasno je da je prvi navedeni cilj važniji i značajniji.

  4. Slobodanka says:

    Sirija nije u sastavu astanske trojke Rusija-Turska-Iran te na taj način ona zadržava pravo da ne mora baš sve odluke ove trojke da ispoštuje. To se najviše odnosi na pitanje oslobodjenje Idliba. To pitanje visi da bi se Turska nadala da će dobiti tu zonu i da bi nastavila rad u okviru astanske trojke, a neće odustati ni od nabavke S-400. Ima još nešto što je veoma važno a to je da Turska vrši snažan pritisak na sirijske Kurde što njih tera da se bar delimično vraćaju pod kapu Damaska i da ne otvaraju sukob sa SAA. U pitanju je oko 28% teritorije Sirije koju druže Kurdi uz pomoć SAD, a koja je veoma bogata naftom. Ta teritorija ne samo da je veća od Idlibske zone, nego zbog te nafte, a i nalazišta gasa tamo ima, strateški je značajnija. Dakle igra je puno krpnija. Ako izgube Tursku, a na njenoj teritoriji za SAD i NATO veoma je važna baza Indžirlik, kako će osvajati Bliski istok. Kako će osvojiti Iran što je njihov još važniji cilj? Ta baza je pretnja Iranu, posebno severnim delovima Irana. Ako zato imaju na raspolaganju samo veliku vazdušnu bazu Al Udejd u Kataru koja je južno od Irana onda će se Iran lakše braniti u slučaju američkog napada na tu zemlju. Neće pomoći ni vazdušni napadi iz Izraela jer u tom slučaju Izrael će veoma brzo zaraditi uzvratne udarce na svojoj teritoriji. U sklopu svega ovoga, čekanje sa oslobodjenjem Idliba je veoma razuman izbor.

  5. padre says:

    Ajde, ne lupetajte!Pa nije Sirija ruska teritorija, ima ko će da je brani!

    • persida says:

      Zemlja koju Izrael koka svakodnevno nije drzava, to je poligon za vezbanje.

  6. Slobodanka says:

    Ovaj naslov i ceo tekst ne samo da je bezveze, nego i pristrasan je. Na strani je SAD i njenih saveznika. Kao takav on mora da ima dozu otrova za drugu stranu. Treba ozbiljnije shvatiti položaj Turske. Ako bi Turska bila samo slepo odana NATO-u bila bi uključena u rat protiv dva svoja velika suseda, u rat protiv Irana i u rat protiv Rusije što su pokušali još krajem 2015 godine. Niko ne sumnja da je snažna vojska Turske, ali što je mnogo mnogo je. Zatim pokušali su smenu Erdogana 2016 godine organizovanjem puča u Turskoj. To su radili i ranije podržavajuću pučeve protiv nekolicine lidera Turske. Čim bi posumnjali da je iole neposlušan ubrzo se dešavala nasilna smena. I sve to dešavalo se zbog velikog geostrateškog značaja poluostrva Mala Azija koje najvećim delom pokriva država Turska.

  7. persida says:

    Erdoganova jedina politika je da ostane sto duze na vlasti, drugih ideja on nema.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *



ИНТЕРМАГАЗИН НА FACEBOOK-u