ŠOKANTAN PREOKRET: Putin se tek sada uverio da jedna država nikada neće biti saveznik Rusije
9 februara 2020
Turski predsednik je u jeku napredovanja sirijske vojske odlučio da pošalje svoje vojnike u grad Sarakib, kako bi spasio tamošnje terorističke grupe od neminovnog poraza.
Turska vojska se našla na udaru sirijske artiljerije i poginulo je šest vojnika. Po povratku iz Kijeva, gde je bio u zvaničnoj poseti, Erdogan je obećao „tešku osvetu“ i rekao je kako su turski F-16 i haubice gađale 40 položaja sirijske vojske i ubili 30 do 35 vojnika, da bi ta brojka u turskim medijima porasla na 75. Ovu vest su prvo demantovali ruski generali, a kasnije i ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov.
Potparol turskog predsednika Omer Čelik je rekao kako je tursko ministarstvo odbrane obavestilo rusku stranu o kretanju svog konvoja, što bi značilo da Rusi nisu preneli informaciju Sirijcima i da su indirektno krivi za pogibiju turskih vojnika.
Međutim, Lavrov i rusko vojno osoblje iz Centra za pomirenje zaraćenih strana u bazi Hmejmim su rekli da Rusija nije dobila nikakvo obaveštenje od Ankare i da su se turske trupe samoinicijativno zaputile u zonu sukoba u stranu državu.
Kasnije je Erdogan telefonom razgovarao s Vladimirom Putinom i ođednom je stišao ratobornu retoriku, rekavši kako Turska i Rusija imaju mnogo zajedničkih projekata i da se Turska neće boriti protiv Rusije u Siriji.
Kako se Erdogan vraćao iz Kijeva, situaciju u Siriji delom možemo povezati s ratom u Donbasu, gde svakodnevno traju bombardovanja ukrajinske vojske po civilnim četvrtima Donjecka, Gorlovke i drugih gradova i sela blizu linije razdvajanja.
Operacija u Siriji utiče i na razvoj situacije u Donbasu, jer s geopolitičke strane jača globalni položaj Rusije, što znači da joj dopušta da deluje s većim poverenjem u pozitivan ishod u drugim područjima.
Trenutno, sirijska vojska napada teroriste u više pravaca i ima rusku podršku, vojnu i diplomatsku, zbog čega dolazi do postupnog potiskivanja terorista koji su se tamo nagomilali proteklih godina. To se dogodilo uz pomoć Turske, koja je posredovala u njihovom povlačenju iz Damaska, regije Alepa i nekih drugih gradova. Sada u Idlibu imamo veliku koncentracija tih snaga.
Čini se da se Turska nije slučajno aktivirala u libijskom smeru, jer tamo prebacuju militante iz Idliba. Ovde je glavno pitanje koji su to borci. Turci kažu da su to „dobri, njihovi proturski militanti“. Oni odlaze u vojne kampove raspoređene na granici sa Sirijom u Turskoj, gde prolaze dodatnu obuku.
Za sada se ispostavilo da su militanti iz Idliba prisutni u libijskoj Tripolitaniji, najviše u glavnom gradu zemlje. To je znak da je svima jasno da se Idlib ne može spasiti. To je poslednja pokrajina u kojoj su aktivne terorističke organizacije i niko im neće dopustiti da tamo stvore svoju radikalnu islamsku republiku. Dakle, vladine snage će ih dalje uništavati, a kojim tempom, do konačnog oslobođenja, to ćemo videti. Ali za samu Siriju ovo je već unutrašnje pitanje, kao što je to i pitanje raščišćavanja granica.
Međutim, poslednjih dana je došlo do pogoršanja rusko-turskih odnosa, sve zbog vojne kampanje SAA u Idlibu. Turci su tamo počeli da raspoređuju vojna pojačanja. Oni očito ne nameravaju da prepuste sudbini svoje sirijske prijatelje iz različitih terorističkih grupa, pre svega Hajat Tahrir Al-Šama, sirijskog ogranka Al-Kaide.
U skladu s tim je i zbunjujuća Erdoganova demonstrativna poseta Kijevu i njegov pozdrav tokom zvanične ceremonije “Slava Ukrajini”.
Dakle, čini se da Erdogan želi da stvori privid kako se nije pomirio sa situacijom u Idlibu. Međutim, on istovremeno traži pravo na Tripolitaniju, zapadni deo Libije i bio je vrlo aktivno uključen u ovo pitanje.
Odluka o slanju turske vojske u Libiju doneta je 2. januara, kada se čitav svet „odmarao“. Taj korak je posebno osmišljen kako bi sve doveo pred svršen čin. I što je najvažnije, Erdogan je to učinio kako bi i Putina doveo u situaciju da mora da se pomiri s činjenicom da Turska ulazi u libijski rat.
Vladimir Putin je to, naravno, primio k znanju i upamtio, a onda je 8. januara otišao na otvaranje Turskog toka. Putin je morao da pokaže određenu diplomatiju i da da Erdoganu privremenu pobedu.
Međutim, na bojnom polju u Idlibu je više aktera. Glavne snage su sirijska vojska, ruske snage, odnosno vazduhoplovstvo, ali i vojna policija. Ovo je zapravo granična zona i tamo se vode lokalne operacije koje će se nastaviti. Ali, sada je Rusija konačno dobila potvrdu da joj Turska nije saveznik, već samo partner s kojim bi uvek trebalo biti na oprezu.
Istovremeno su se Sjedinjene Države malo odmakle od ove teme? Tramp je o Siriji često govorio, ali u principu to nije njegova omiljena tema. To se vidi i iz činjenice da je tamo zadržao tek manji broj vojnika, onoliko koliko je nužno da se primeti američka prisutnost u sirijskoj pustinji.
To je razumljivo zbog činjenice da Sirija nije tako bogata naftom, kao susedni Irak. U Siriji nema tako bogatih ležišta, a ona koja ima su prilično ograničena. Obama je imao politički motiv da bude u Siriji koji je proizlazio iz sukoba s Putinom i poslao je vojnike u arapsku zemlju iz tih ličnih razloga.
Tramp nije imao takve motive. Druga stvar je da je odmah hteo nešto da promeni. Zbog toga je doneo odluku o povlačenju američkih vojnika iz Sirije, ali se tome usprotivila vojska, koja je rekla: „Kako to, mi smo već tamo i zašto bi išli odavde?“ Ali to je uobičajena logika terenskih komandanata i ovaj proces je zapravo završen. U Siriji su ostale vrlo male američke snage, nemoćne da promene bilo šta na terenu.
U Damasku su generali prilično besni zbog ponašanja Erdogana. Vojni vrh kaže da Rusija ne treba da veruje turskom predsedniku Erdoganu, da ih on stalno obmanjuje, ne ispunjava obećanja i vodi svoju igru. Koliko se Rusija može pouzdati u turskog predsednika za izgradnju politike na Bliskom istoku? Na ovo pitanje bi mnogi odgovorili isto kao sirijski generali i verovatno ne bi pogrešili.
Rusko-tursko prijateljstvo se može staviti pod navodnike. Ono postoji zbog zajedničkih interesa. Turska još uvek nije priznala Asadovu vladu, koju Iran priznaje.
Čak se ni Iran ne može nazvati ruskim saveznikom u punom smislu te reči, ali je barem pouzdan. Sada se ispostavilo da je general Kasem Solejmani bio u Moskvi 15 puta i da se s Putinom susreo u tri navrata. U jednoj od tih poseta je uverio ruskog vođu da započne operaciju u Siriji. Generalno, iranski general je igrao veliku ulogu. Solejmani je oslobodio Alepo i jasno je da su iranske kopnene snage i general lično tamo igrali veliku ulogu.
Turska, sa svoje strane, sledi svoje interese, vođena neoosmanskim ambicijama, zbog čega sada ide u Libiju. To su Turci barem jasno dali do znanja, iako većina zemalja na to gleda negativno.
Ipak, nije jasno šta će tamo postići, jer sada postoje dva potpuno različita dela Libije. Kako će biti moguće uspostaviti jedinstvenu vladu, takođe nije jasno, jer danas za takvu vladu nema nikakvih temelja. Postoje čak dve prestonice, jedna u Bengaziju, a druga u Tripoliju, gde vladaju različiti akteri. Bengazi je u istočnoj Libiji, a Tripoli u zapadnoj.
Pod kraljem je glavna prestonica bio Bengazi, a tamo je sada general Kalifa Haftar. Istočni deo je stabilniji i tamo vlada mir, ali ova priča će potrajati.
Što se tiče Sjedinjenih Država, one se ponašaju izgubljeno. Prvo su učinile sve kako bi stvorile haos širom regije, a sada se povlače, ali bez obavljenog zadatka i postavljanja marionetskih vlada.
Je li u regiji došlo do podele sfera uticaja, jer mnogo toga upućuje na činjenicu da su zasigurno održane neke tajne konsultacije. Možda ne na nivou predsednika, već na nivou stručnjaka. Znamo da tajne službe međusobno kontaktiraju.
Kao što znamo, Putin je pre Nove godine nazvao i zahvalio Trampu za pomoć u pronalaženju dvojice terorista ISIS-a kojisu planirali da sprovedu napade u Sankt Peterburgu, a otkrio ih je FBI. Dakle ako govorimo o konsultacijama, takve stvari su moguće.
Ali ako i odu iz Sirije, Amerikanci još uvek imaju jake snage u Kuvajtu, a to je teritorija koja se direktno graniči s Irakom, kao i Saudijska Arabija. Bahrein je takođe domaćin američke vojne baze, a svuda gde SAD imaju vojne baze, mogu ih i koristiti. Činjenica da će nekoliko stotina ljudi napustiti Siriju za njih ne znači ništa.
Što se tiče Irana, ta zemlja zvanično nije saveznik Rusije, ali ne treba zaboraviti da je Vladimir Putin odmah nakon ubistva Solejmanija odleteo u Damask. I Putin i Asad su tamo dali oprezne izjave. Čini se da nijednu stranu nisu hteli da sateraju uza zid i ako nisu tražili pomirenje, kompromis jesu.
Čak ni NATO nije podržao oštar stav Trampa s atentatom na Solejmanija. Stoltenberg je rekao da NATO nema nikakve veze s ovom operacijom. U Siriji se pokazalo da je saradnja Rusije s Iranom zaista moguća, ali treba pričekati i videti kako će se događaji dalje razvijati.
Ipak, ne treba zaboraviti ni na pomorske vežbe Rusije, Kine i Irana u severnom Indijskom okeanu i Omanskom zalivu, održane neposredno pre Nove godine. Prošle su pomalo neprimećeno zbog praznika, ali su izazvale pometnju na Zapadu.
I sada, vraćajući se na Siriju, ta zemlja je istorijsko središte Bliskog istoka i oduvek je privlačila međunarodnu pažnju, a sada se tamo razvila nova konfiguracija. Zemlje poput Rusije, Irana i Turske, koje su se uključile u sukob, mogle su to pitanje da reše bez Zapada. Zapadne sile su jednostavno trebale da bude gurnute u stranu i da posmatraju razvoj događaja.
Stoga je Putin ćutao i dozvolio Erdoganu da se pokaže kao važan akter u Libiji, ali ruski predsednik igra širu igru i sva goruća geopolitička pitanja posmatra kao celinu, ne kao turski predsednik, koji za svaku zemlju ima različitu politiku.
Osim toga, Turska se odnedavno uključila u „poslove“ u Somaliji, ali poslovanje svojih kompanija ne može da osigura bez vojske, što znači da je turski predsednik sebi dodao još jedan složen zadatak za rešavanje, dok, objektivno govoreći, nije sposoban da istovremeno upravlja situacijom u Siriji i Libiji.
Međutim, ovo saznanje uliva nadu u pozitivan ishod sirijskog i drugih sukoba, jer su se sposobnosti turskog predsednika Erdogana da istovremeno upravlja s nekoliko kriznih situacija pokazale kao vrlo upitne.
(logicno.com)
KOMENTARI
16 komentara
Ostavite odgovor
NAJČITANIJE VESTI
INTERMAGAZIN NA FACEBOOK-u
NAJVIŠE KOMENTARA
Dragana says:
Name veće gamadi od Turaka. Plašim se da će Putinu glave doći baš Turci.
Rade says:
Sve se plašim da Putin to nije znao... On pokušava da ih iskoristi, u tome je cela poenta.
Zoran says:
Kreten koji je napisao tekst je sigurno pao sa drveta na glavu jer ovoliko budalastina na gomili ne moze napisati normalan
dinki says:
Zna Rus ali im je morao uvaliti s400 nad kojim u svakom trenutku može preuzeti kontrolu ako bude trebalo a za sada samo koristi informacije,zna Rus kao i Srbin da niko krupno ko Turčin ne laže.Ne na more u Crnu Goru skupićemo svi novac da Srbija kupi što joj treba za odbranu.
Predrag says:
neko ti ubije ambasadora a puta napravi saveznika od njih. stvari nisu jednoatavne,turska je američka kolonija. amerika ima najveću vojnu bazu u turskoj. sve velike turske korporacije su ustvari američke.amerika je u tursu uložila na hiljade miliardi. zahvaljujući tome turske firme su ušle na tržište rusije.dobijale su ogromne građevinske projekte.
Miraš says:
Turska jeste NATO članica i to veoma važna članica zbog jačine njenih vojnih snaga. Zatim veoma je velik geostrateški značaj prostora Male Azije koji uglavnom zauzima država Turska, bez vojnih baza na teritoriji Turske SAD i NATO teško da mogu da otvore ozbiljan front protiv Rusije -južni front, a front iz istočnog dela Eu-rope (Poljska, Estonija, Letonija, Litvanija, Rumunija, Ukrajina) atlantistima nije dovoljan za borbu protiv Rusije. Ukrajina čini i deo južnog fronta protiv Rusije, ali se dosad pokazala beskorisna. U južni front protiv Rusije spadaju još Gruzija, Turska, Avganistan, itd. i od svih njih najznačajnija je Turska. ZAKLJUČAK: Putin nije pogrešio što se približio Turskoj. Erdogan je očigledno težak partner jer ima neoosmanske apetite što se vidi po aktivnostima Turske u Siriji, Libiji, Somaliji. Čak i da dodje do ozbiljnijeg poremećaja u odnosima Rusija-Turska dotle korak po korak sirijski Idlib biće oslobodjen. Čim se Idlibska zona privede kraju dogodiće se povratak sirijskih Kurda pod kapu Damaska i to mirnim putem, što će za dominaciju Turske u Siriji biti još jedan udarac. Već sada Erdogan oseća da gubi jer snage SAA preuzele su već oko 70 km autoputa M5 do juče 08. februara, preostaje im još 20 km do grada Alepa. Za dan-dva sirijske snage preuzeće i to, a zbog toga prilično gube značaj teroristi u pokrajini Idlib kojima je naklonjena Turska. Najveći značaj tih terorista je da povremeno gadjaju grad Alepo i što pre ove ofanzive snaga SAA držali su 90 km strateškog puta M5 izmedju Hame i Alepa. Erdogan zato daje besne izjave o Krimu jer on oseća da dominacija Turske u Siriji slabi zajedno sa teroristima. Erdogan je glup ko ćup što je za teroriste vezao moć i značaj Turske i još kao prava budala to otvoreno pokazuje.
Slobodanka says:
Erdogan nije mudar vladar. Sledeći put kad mu se bude ozbiljno ljuljao tron dovoljno je da ne bude upozorenja Rusije kao prošli put (2016 godine). U medjuvremenu može i turski narod da mu okrene ledja ako bude nezadovoljan svojim socijalnim i ekonomskim položajem, a sve ukazuje da će tog nezadovoljstva biti u Turskoj.
Slobodanka says:
Da li Rusija gubi što će oslabiti Turska zbog budalaste Erdoganove poltike? Sigurno ne, ali to ipak može da iskomplikuje situaciju prvenstveno na Bliskom Istoku. Krimski Tatari i uopšte Tatari s kojima Erdogan računa imaju neku snagu, ali njihova snaga jedino će ugroziti Ukrajinu, oni zajedno sa zapadnim Ukrajincima mogu da uvedu Ukrajinu u gradjanski rat. U tom slučaju EU i NATO će se povući iz Ukrajine. Sukobi u Ukrajini jesu ista vrsta rata kao u bivšoj Jugoslaviji, ali neće se završiti slično kao u bivšoj Jugoslaviji > nestaće dominacija Zapada u Ukrajini ako dodje do širenja sukoba u Ukrajini.
Miraš says:
U svojstvu revnosne NATO članice i ujedno u svom interesu Turska ima nameru da sruši dosadašnje napore Rusije u Siriji. Turska je već okupirala sledeće delove Sirije: 1) severne delove pokrajine Alepo: Azaz+ Džarabulus + Al Bab tokom operacije Štit Eufrata, 2) Afrin takodje severni deo pokrajine Alepo tokom operacije "Maslinova Grančica" 3) severne delove pokrajina Raka i Hasaka tokom operacije "Izvor mira" 4) sada uvodjenjem značajnih kopnenih snaga u Idlibsku zonu na osnovu već propalog sporazuma iz Sočija što je takodje svojevrsna podla okupacija teritorije Sirije. Lepo je Turska obećala u astanskom formatu da poštuje teritorijalni integritet Sirije, ali u praksi evo 4 dokaza da Turska krši teritorijalni integritet Sirije. Kako sad ovakav problem rešiti? Ako Ruska avijacija udari na preglomazne turske snage u Idlibu time bi ušla u sukob ne samo sa Turskom nego i sa celim NATO-om, ne treba zaboraviti da Turska je članica NATO alijanse, a s druge strane Sirija neće moći sama da savlada takvu i toliku kopnenu silu. U "lep" tj. grdan sos su se uvalili sa Turskom. Naravno da posle svega Erdogan može još i da likuje sa pozdravom "Slava Ukrajini". Erdogan podriva Putina na Bliskom istoku, ali i njegov ugled na svetskoj sceni. Ta Erdogan je oživeo i onaj mrtvi mozak NATO-a.
Miraš says:
Jutros snagama SAA preostalo je da preuzmu još samo 5 km puta M5 do jugozapadnog ulaza u grad Alep. Verovatno će kod trenutno poslednjih 10-15 km još proširiti oblast koju kontrolišu uz zapadnu stranu puta, a zbog napada HTŠ-a. KAKO REAGUJE TURSKA SILA NA OVO? TURSKA ARTILJERIJA U IDLIBU IZ PUNKTA TARTANAZ POČELA JE BOMBARDOVANJE ASADOVIH SNAGA DA BI PODRŽALA KONTRA OFANZIVU SIRIJSKE OPOZICIJE.
Miraš says:
Greške Putina i astanskog formata donekle će ispraviti snage SAA time što će sad preuzeti kontrolu nad putem M5. Ali teže će snage SAA preuzeti kontrolu nad putem M4 Latakija-Saraqib zbog ovolikog gomilanja turskih snaga. Zatim u pitanju je još oko 3.000 do 4.000 km2 idlibske zone čijem daljem oslobadjanju smetaće ovolika turska sila. Kako bi onda Tramp smeo da povuče preostale američke snage iz Sirije, a očigledno je da Turska gomila svoje snage? Sad tako izgleda da Turska je glavni mozak NATO-a.
Kulak says:
Za nevolju i Turčine kume,govorio je naš narod.
Nemanja Vlahović says:
Ja svima toplo preporučijem da pročitaju tekst Nikole N.Živkovića na sajtu "Stanje stvari": Bankrot spoljne politike Moskve. P.S. U ovom tekstu - slično mnoštvu drugih tekstova - pogrešno je korišćen reč "interes". Piše: ... Turska ... sledi svoje interese. Ne, ona sledi svoje CILJEVE. Interes je nešto sasvim drugo. Ako prihvatimo ovaj način korišćenja reči "interes", onda je i Hitler sledio svoje interese kada je napao Poljsku, Francusku, Englesku i Sovjetski Savez. Ne, i on je samo sledio svoje (satanske) CILJEVE koje u stvari uopšte nisu bili u interesu Nemačke i nemačkog naroda.
Slobodanka says:
Nikola N. Živković: "Stiče se utisak da spoljnu politiku Moskve vode interesi „Gasproma“, a ne nacionalni interesi Rusije. (Jedino tako možemo razumeti i odlikovanje koje je nedavno Putin dodelio Aleksandru Vučiću). > N.Ž. zaboravlja da protiv Rusije SAD i Zapad vode ekonomske ratove. Od svih vrsta ratova Rusija je najosetljivija na ekonomski rat. Nakon preuzimanja Ukrajine Bajdenov sin odmah he počeo da smanjuje energetsku zavisnost Ukrajine od Rusije pa makar to bilo na štetu Ukrajine. Zatim Južni tok je propao do kraja 2014 godine. Pa je u jesen 2016 počelo dogovaranje o Turskom toku. Rusija mora da pobeđuje i u ekonomskom ratu, nije dovoljno ako samo pobeđuje u pravom ratu.
Miraš says:
Da ne bi visibabe Bugarske ne bi Turska kasnije dobila ovoliki značaj. Nije lako imati posla sa zapadnim i prozapadnim državama naprimer poput Bugarske i Turske. Zbog blokiranja Bugarske (koja je navodno morala da se saglasi sa regulativom EU, ali i zbog preuzimanja Ukrajine od strane SAD-a početkom 2014 godine i stalnim nastojanjem SAD-a da se smanji prodaja ruskog gasa u Evropi) projekat "Južni tok" je raspušten 01 decembra 2014 godine. Posle toga Turska je dobila veći značaj, posebno nakon neuspelog državnog udara u Turskoj u julu 2016 godine, te projekat Turski tok je započet već u oktobru 2016 godine. Izgradnja je trajala od 2017-2019, a Turski tok počeo je da radi u januaru ove 2020 godine.
Milan says:
Šta Trampova Amerika uporno čuva u velikoj vojnoj bazi Tanf nasred južne granice Sirije? Tamo nema nafte. Naime kad Sirija stavi Idlib pod svoju kontrolu, a to će se desiti tokom ove godine, od tada više neće biti rata u Siriji. Zbog toga američko vojno dežuranje u Tanfu je sve više upadljivo kao suvišno. ... Zašto Tramp ne povlači američke snage sa juga sirijske pokrajine Homs iz te baze Tanf? Zbog predstojećih izbora da mu politički rivali ne bi prigovarali, ili zato što mora da sluša Izrael? Verovatno i jedno i drugo. Baza Tanf blokira kopneni saobraćaj Damask-Bagdad (Sirija-Irak). Postoji još jedan kopneni put istočnije preko graničnog prelaza sirijski Abu Kemal - irački Al Kaim ali i on je često u prekidu zbog bombardovanja navodno neidentifikovanih aviona. Zašto sirijski PVO sistemi pokrivaju samo zapadni deo Sirije, zašto njihovu zaštitu ne prošire na ceo južni deo Sirije? Šta čekaju? Rizikuju da stvarno obore američki ili izraelski avion, a zatim usledila bi ko zna kakva odmazda.