СОРОШ ИМА НОВИ ПЛАН за Балкан!

Tweet

Сада када је након двије године политичке нестабилности, немира, просвједа, терористичких напада и покушаја “Обојене револуције” у Македонији напокон постављена прозападна марионетска влада, коју чине СДСМ и коалиција албанских странака, покренута је медијска хајка с циљем како би се покидале све везе Скопја и Москве, које због еуроатлантских тежњи Македоније ионако нису биле јаке, али су биле солидне и обострано корисне. Но, тактика која је одабрана посредни је удар на Москву, а изравни на славенске народе у Македонији и сусједним земљама, прије свега у Србији и Бугарској.

Ову је задаћу на себе преузео “Центар за истраживање организираног криминала и корупције” (ОЦЦРП), којег финанцира Zaklada Soros, иначе специјализиран за ширење јефтиних и сензационалистичких провокација о руској вањској политици. Овог пута је ОЦЦРП оптужио Путина и Кремљ да се “мијешају у унутарње ствари Републике Македоније”, што након слања разних повјереника и изасланстава из Bruxellesa и Вашингтона, те доказаних субверзивних активности амеичког велепосланика Jessa Bailya у Скопљу звучи као лоша шала.

ОЦЦРП и Сорос суставно “подсјећају” на ширење информација и дезинформација које су у интересу Русије, њеној “деструктивној пропаганди”, “кориштењу тактике soft-power“, “обавјештајним активностима”, “изолацији Македоније од Запада” и “запошљавање бивших и активних припадника македонске војске и Министарства унутарњих послова који утјечу на македонске медије и објављују информације о подршци Русији”.

Најозбиљнија оптужба је изнесена против руског велепосланика у Скопљу Олега Шчербака “како Кремљ кроз дипломацију користи методе културне сурадње, промицања идеје панславизма и једне православне цркве”. Посљедња оптужба је протурјечна сама по себи, јер су православне цркве аутокефалне, а Македонија има проблем с двије цркве, СПЦ и Македонском православном црквом, чији легитимитет у питање доводе и вјерске власти у Београду, тако да у ову тврдњу могу повјеровати само они који не познају сложену галаксију аутокефалних православних цркви у свијету, а често ни вјерски поглавари самих цркви.

Као руско уплитање у унутарње прилике у Македонији се наводи оснивање, уз помоћ руског велепосланства, тридесет удруга македонско-руског пријатељства, па чак и Руски културни центар у Скопју.

Ове несувисле тврдње су доказ да се Георге Сорос и његови сурадници и даље плаше било каквом могућношћу уједињења Славена, иако се посљедњих неколико година овакве активности проводе не само у славенским земљама или искључиво православним, него и многим другим, као на примјер шиитском Ирану или католичким земљама Латинске Америке. Наравно, више позорности се посветило везама с Грчком, Ципром, Грузијом, Арменијом, Румунијом, Молдавијом и другима

Сорос очито не зна како је идеја помирења и суживота Славена у том дијелу Европе била могућа због повијесног помирења Београда и Софије, јер су точно 60 година, од 1885. до 1944. године, бројни ратови потресали то подручје и водили се на територију Македонију и западне Бугарске, као и због територијалне експанзије Србије у смјеру Грчке, када је убијено на стотине тисућа војника и цивила. Ништа мање људи није погинуло ни у бугарско-грчком оружаном сукобу, опет због Македоније и Тракије. Сорос је очито престрашен чињеницом да Балкан може ускоро престати бити еуропска и глобално “буре барута” које се може потпалити у било којем тренутку.

Свако зна да међу свим балканским државама највећи потенцијал за распиривање сукоба данас има само Република Македонија. Не само зато што је за вријеме распада Југославије прошла без рата. Наравно, било је војних сукоба у прољеће 2001. године, те оружаних напада 2015., али се они не могу успоредити с ратовима у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову.

Међутим, екстремистички и терористички потенцијал у земљи је очуван, а додатни удар на стабилност земље може бити пораз ИСИЛ-а у Сирији Ираку и поврат милитаната с бојишта на Блиском истоку.

Опет ћемо подсјетити на Чехова, који је писао да, ако у првом чину даме на зиду виси пушка, она би у посљедњем требала и опалити. Сорос очито вјерује да је његова пушка на македонском зиду, иако захрђала, још увијек набијена и мора запуцати, а све његове планове, наравно, “омета уплитање Кремља у унутарње послове земље”.

Могућност етничког и вјерског рата у Македонији без сумње постоји. Заправо, још од 2001. године она никада није уклоњена. Инциденти са смртним случајевима се догађају са застрашујућом правилности. Осим тога, давно се догодила размјена кућа и станова између Бугара и Албанаца из Тетова из Битоле. Дакле, северозападни дио Македоније се претвара у етнички хомогени териториј Албаније и не постоји никаква шанса да се тај процес заустави.

Међутим, провокације попут чланака које објављује ОЦЦРП иду у смјеру разбијања јединства славенских народа, посебице Бугарске и Македоније. Русија је 1877. и 1878. суђеловала у ослобођењу Бугарске и имала око 200 000 жртава, захваљујући којима данас постоје ове двије државе.

ОЦЦРП је објавио документ који наводно представља ново извјешће младог равнатеља Завода за сигурност и обавјештајне послове Владимира Атанасовског (34). О њему се мало зна. Рођен у Делчеву, а наводно је блиски рођак првог потпредсједника и бившег премијера Македоније, Љубча Георгиевског. Атанасовски је добио бугарску путовницу и живи у југозападном бугарском Благоевграду. Суђеловао је раду у финанцијске обавјештајне службе, борби против корупције и прања новца.

Његови претходници, Сашо Мијалков и Љубчо Андоновски, били су присиљени отићи с дужности због политичке ситуације. Коме за свој долазак у Скопје треба захвалити Владимир Атанасовски нитко не зна. Треба причекати и виђети, јер ће то бити немогуће сакрити.

Извјешће које је објавио садржи уплитање у политику Македоније политичара српског поријекла Марка Милачића. На оптужбе да је сусрео с руским дипломатима, Милачић је духовито одговорио да се сусрео и с америчким колегама. Међутим, може ли бити нормалнијих активности од јавних састанка политичара било које опције с дипломатима страних земаља, а поготово ако су “на истој линији”? Зар није готово пракса да хрватски, србијански, босански, македонски и политичари свих других земаља одлазе на састанке а страним дипломатима, иако су мјеста састанка највећим дијелом америчка велепосланства, а некада и неутрални терени као велепосланство Низоземске или друга. Када се састаје с руским дипломатима, то је равно велеиздаји.

Владимир Атанасовски је састанке назвао “јасно политички мотивираним” и на њима се договарало како ће македонске сигурносне службе “ђеловати у ширењу пропаганде”. На удару су се нашли чак и почасни конзули Руске Федерације у Охриду и Битоли.

ОЦЦРП финанцирају и подржавају амерички Стате Департмент, Америчка агенција за међународни развој (УСАИД), америчка Национална заклада за демокрацију (НЕД) и, наравно, Соросева Заклада Сорос “Отворено друштво”. Сви они се практично финанцирају из једног прорачуна.

Дугогодишњи извршни директор “Отвореног друштва” у Скопју и кључна Соросева фигура у Македонији, професор Владимир Милчин, жалио се бугарским медијима “како је једна од омиљених мета за напад у земљи”. Међутим, прешућује чињеницу да су га 1990. године и бугарски и македонски националисти оптужили га за сурадњу с југославенским тајним службама, те да је “посредни кривац” за чистке након ослобођења Македоније и Бугарске 1944. Након тог раздобља су сви интелектуалци, готово без изнимке, сурађивали са службама државе сигурности СФРЈ, јер је то био и један од предувјета за изградњу каријере, па тако и за данас горљивог либерала Владимира Милчина.

Владимир Милчин признаје како је од “Отвореног друштва” добио новац за стварање неовисних медија земљи и за образовне програме за Роме. Створио је 30 невладиних организација, од којих су све суђеловале у недавном свргавању бившег премијера Никле Груевског.

“Међутим, постоје и људи који су направили каријеру у Заклади Сорос, а затим побјегли у Аустрију, Њемачку или Канаду. Међу њима је био актуални предсједник Иванов, који нас сада прогони”, каже Милчин.

Могло би се рећи и да је раскол Тита са Стаљином 1948. био разлог због којег се у нас није у Москву гледало као на поузданог партнера и због тога су многи 1990. потрчали у редове Соросевих заклада и невладиних удруга, а посебно чланови владајуће Социјалдемократске странке Македоније (СДСМ), који су се на тековинама “Резолуције Информбироа” из 1948. позиционирали као руских непријатељи и присташе демократског Запада, што је парадокс који није вриједан коментара.

Извјешће такођер садржи оптужбе против тајне службе Србије, “која ради на поткопавању интеграција и зближавања Скопља и Запада”. Чак се тврди да су руски обавјештајци у Македонији налогодавци њиховим бугарским и србијанским колегама, који ђелују из властитих земаља.

Занимљива је тврдња “да српске обавјештајне службе у Македонији подржавају антизападне и проруске скупине и сурађују с националистима”, што је отприлике исто као у Црној Гори, када су руски и српски обавјештајци с локалним помагачима хтјели провести државни удар и спријечити Црну Гору да својим уласком ојача НАТО пакт. Чак и у оптужбама је примјетан очит недостатак маште и једне те исте се користе за све случајеве и све прилике.

Међутим, извјешће не појашњава јесу ли ти националисти у Македонији антизападна и проруски. Јесу ли могућ бугарски или македонски језик? Ставите их у један кош је потпуно бесмислено, јер се они напросто не подносе. То је посебно видљиво на обљетницама попут 9. листопада и 11. сијечња, када су бугарски националисти из ВМРО извршили атентат на југославенског краља Александра Карађорђевића и на тадашњег државног тужитеља Велимира Прељића у Скопју. Сваке године на та два дана бугарски националисти обиљежавају пригодне догађаје, али и македонски па долази до масовне тучњаве. И сви они су русофил?!

Иако је тешко потврдити истинитост навода из овог извјешћа, нови министар вањских послова у влади СДСМ, бивши активист ВМРО, Никола Димитров, је био присиљен дати изјаву. Наиме, извјешће прилаже и неспоран доказ да је у недавном упаду у Собрање суђеловао обавјештајац Србије, часник Горан Живаљевић.

Министар вањских послова Македоније Димитров је рекао: “Србија се мијеша у унутарње послове Македоније. Ја ћу покушати затворити тај проблем са Србијом без скандала. Међутим, ово није добар почетак ни за њих ни за нас. У Собрању се покушао провести удар, који није успио. Не може ваш запосленик бити дио гомиле која је улетела у парламент, а да ви кажете да се не мијешате у наше унутарње ствари?! Јаснији примјер мијешања у унутарње ствари друге државе се не може наћи!”

И овђе имамо српског обавјештајца који изравно суђелује у наводном преврату, као што је био случај с Александаром Синђелићем у Црној Гори. Што сеиз свега може закључити? Или је српска БИА пуна аматера, који појма немају како се раде основне ствари у обавјештајној заједници, или су Горан Живаљевић у Собрању и Александар Синђелић у Црној Гори тамо били баш зато што су требали бити и морали су бити виђени и снимљени. Но, то је питање на које само мали број људи може дати одговор.

Треба имати на уму да је Никола Димитров био под притиском Закладе Сорос и америчких тајних служби. Прво, антисрпски ставови су традиција у обитељи Димитров. Његов отац, професор, доктор повијесних знаности и као министар културе, а затим министар знаности и образовања, те македонски амбасадор у Москви, борили су се за еманципацију повијести и културе македонских Бугара и тврдио је да трпе због српског и југославенског утјецаја. За оца Николе Димитрова је то био највећи успјех и стекао је велики углед међу пробугарском интелигенцијом у Скопју.

Никола Димитров је раније, као и његов отац, припадао ВМРО, а онда је почео оштро критизирати водство странке. 2015. се придружио скупу у организацији тадашњег опорбеног СДСМ-а и на крају је завршио министар вањских послова у влади такозваних социјалдемократа Зорана Заева.

Главни разлог за ову еволуцију је обично обитељско супарништво Димитрова с владајућим кланом у странци ВМРО. Његов стриц је почео ђеловати на почетку развоја неовисне Републике Македоније. Као што је горе наведено, у првој македонској влади, коју је саставио ВМРО, министар културе је био Димитар Димитров. Министар унутарњих послова је био је Јордан Мијалков, ујак бившег премијера и челника ВМРО Николе Груевског и отац бившег шефа тајне службе и члана водства ВМРО Саше Мијалкова.

Јордан Мијалков је погинуо у мистериозној прометној несрећи. До сада у Скопју о томе можете чути различите процјене. Да је био бугарски патриот и националист, али и да је био агент сигурносних служби бивше Југославије. Међутим, остаје чињеница да су његови насљедници, Груевски и Мијалков, водили политику приближавања са Србијом, посредно и с Русијом, док је Димитров увијек био склон Западу.

Из наведеног се може закључити само да је ризично давати било каква предвиђања за Македонију. Чињеница је да ОЦЦРП, УСАИД, америчка Национална заклада за демокрацију и “Отворено друштво”, осим што играју на карту подијеле између Македонаца и Албанаца, ођедном распирују старе страсти између Македонаца, Срба и Бугара, вјеројатно ускоро и Грка, и то у свим варијантама гђе год је то могуће. Циљ је, наравно, разбити јединство на одређеном подручју, што је омиљена стратегија у наметању хегемоније. Хоће ли у томе успјети и у којем ће се смјеру развијати ситуација, тешко је предвиђети, али ћемо позорно пратити што се догађа, јер о миру у Македонији овиси мир и на цијелом Балкану, можда и шире.

https://www.logicno.com/

Tweet