СПАСИМО СЕ ОД ШКОЛОУБИЦА

SPASIMO SE OD ŠKOLOUBICA

31 januara 2019

Piše: Vladimir Dimitrijević

Ove, 2019, na Savindan, Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije obratila se đačkim roditeljima, moleći ih da shvate šta se dešava u našoj prosveti: “Dragi roditelji naših učenika, Danas slavimo Svetoga Savu, prvog srpskog prosvetitelja i učitelja, onoga bez koga ne bismo bili ni ljudi, ni narod.

Sveti Sava je naša datost, ali i naša zadatost, sasvim u skladu sa rečima pesnika:“Svi mi dugujemo sebe nekoj deci,/ Budimo potomci da bi bili preci“. Reči „svetitelj“ i „prosvetitelj“ u našem jeziku imaju isti koren – imenicu „svetlost“, kao što i reč „obrazovanje“ ima svoj temelj u imenici „obraz“. Ne može biti obrazovan onaj ko nema obraza, ko je pod noge bacio večne ljudske vrednosti, i koji misli da se moral može upražnjavati fakultativno. Znajući za ovo, mi, prosvetari, trudimo se da vašoj i našoj deci predamo ne samo znanja i veštine, nego i svetlost kulture kao kolektivnog pamćenja čovečanstva i etiku kao osnovu ljudskog dostojanstva.

Naše istorijsko iskustvo kaže: za slobodnu misao, i knjigu, i školu, vojevali su uvek učitlji, ti „mali veliki ljudi“. Oni su se opirali misaonoj inerciji i otvarali puteve svojim učenicima da saznaju sve što je vredno i trajno. Zato vas danas, na Savindan 2019, molimo: pridružite nam se u borbi za očuvanje dostojanstva škole. Jer, u ovom trenutku se, pod vidom reformi i reformarenja, urušavaju poslednji ostaci kvaliteta u našem obrazovanju, koje je, od kada ga je Dositej Obradović obnovio, bilo dostupno najširim narodnim slojevima, bez obzira na socijalni status.

Sada, međutim, u doba neoliberalnog kapitalizma, neko pokušava da, putem stručno i naučno neutemeljenih reformi koje se sprovode bez javne saglasnosti, državnu školu pretvori u vrtić za čuvanje dece do 18 godina, a privatne škole, dostupne onima sa dubokim džepom, postavi kao osnovu za formiranje vladajuće elite. I do sada je bilo mnogo reformi, naopakih i neodrživih ( setimo se samo „šuvarice“ ). Reformi školstva je bilo skoro koliko i ministara. I svi su otišli u neznan, ili su ih, po običaju zemlje Stradije, nagrađivali za zbrku koju su za sobom ostavili. Ono što je ostalo vredno i trajno, očuvali su učitelji, ti anonimni „mali veliki ljudi“, čija je „tragična krivica“ bila u tome što su voleli školu koju niko nije voleo.

Dragi roditelji! Vreme je da zajednički ustanemo u odbranu škole od lažnih rešenja i pogrešnih polazišta. Digitalizacija i robotizacija neće vredeti ništa tamo gde se fundamentalne nauke ne predaju u skladu s proverenom pedagoškom praksom. Zatrpavanje prosvetara suvišnom administracijom zvanom „elektronski dnevnik“ sprečiće ih da se bave onim što im je osnovni cilj – a to je rad sa učenicima. Svođenje učitelja na uplašeno stado pod neprestanim nadzorom lišava školu intelektualne slobode kao temelja rada.

Centralizacija moći u rukama jednog čoveka koji upravlja prosvetnim sistemom ne vodi nikuda jer nema preko potrebne opšte saglasnosti. Ponižavajući socijalni status nastavnika ne čini ih uzorima na koje učenici mogu da se ugledaju. Pretvaranje znanja u robu na tržištu i privatizacija škola su put u novo varvarstvo.

Molimo vas: budno pratite aktivnosti USPRS i priključite nam se u borbi za školstvo po meri svakog čoveka, a ne samo materijalno bogatih. Ne dozvolite da nas bilo ko svađa i deli, optužujući učitelje vaše dece da su neradnici koji štrajkuju jer su obesni. Vaša deca su naši učenici, i oni su ne samo naš zajednički interes, nego i naša zajednička ljubav i briga.

Znamo šta škola ne sme biti: eksperimentalni poligon za proizvodnju duhovnih invalida, ma kako „digitalizovanih“ i „robotizovanih“. Neka Srbija bude zemlja u kojoj će škola biti ono što treba da bude: temelj budućnosti i nada pokolenja koja dolaze, a koja neće morati da se sele iz svoje zemlje i da idu trbuhom za kruhom. Odbranimo svetlost kulture i obraz čovečnosti zajedno!“ Ovaj Svetosavski proglas nam vraća poverenje u istinu o obrazovanju kao putu ka ostvarenoj čovečnosti. Posle Drugog svetskog rata, direktor jedne škole davao je svojim novim kolegama sledeći zapis:”Poštovani nastavniče!

Ja sam jedan od malobrojnih koji je preživeo koncentracioni logor. Moje oči su videle takve stvari koje niko ne bi trebalo da vidi: gasne komore koje su konstruisali i izgradili čuveni inženjeri; ljude koje su otrovali visokoobrazovani lekari; dojenčad koje su ubile kvalifikovane medicinske sestre; žene koje su spalili diplomci srednjih škola i univerziteta. Stoga ja ne verujem u školovanje. Moja je molba: pomozite učenicima da postanu čovečniji. Plod vašeg rada ne sme biti učeni društveni šljam, visokokvalifikovane psihopate, obrazovani Ajhmani. Čitanje, pisanje, aritmetika važni su samo ako našu decu čine čovečnijom“.

RAT PROTIV HUMANISTIČKO – PROSVETITELJSKIH VREDNOSTI

Poznati američki mislilac, Marta Nusbaum, u svom u svom tekstu „Ne za profit: zašto je demokratiji potrebna humanistika“ ističe da se nalazimo „usred jedne krize ogromnih razmera i globalnog značaja“: „ Mislim na krizu koja prolazi uglavnom neprimećeno, poput raka: krizu koja može biti, na duge staze, mnogo štetnija za budućnost demokratske autonomije: svetsku krizu obrazovanja.“ Ona kaže da se u obrazovanju „humanističke discipline i umetnosti eliminišu, kako u osnovnom/srednjem obrazovanju, tako i nivou koledža/univerziteta, u skoro svim nacijama na svetu.

Pošto ih kreatori javnih politika video kao beskorisne ukrase, u trenutku kada nacije moraju da se odreknu svih beskorisnih stvari kako bi ostale kompetitivne na globalnom tržištu, one ubrzano gube svoje mesto u nastavnim programima, ali i u umovima i srcima roditelja i dece“. A to ima za posledicu da „ono što bismo mogli nazvati humanističkim aspektima prirodnih i društvenih nauka – imaginativni, kreativini aspekt, i aspekt rigorizne kritičke misli – takođe gube bitku, jer nacije radije streme ka kratkotočnom profitu.“

Veliki ruski mislilac, Aleksandar Panarin ( umro 2003. godine ) jasno kaže da se obrazovanje u Rusiji urušava tako što se uništavaju svi elementi prosvetiteljske tradicije:“Prosvetiteljstvo zahteva povećanje dela obrazovane omladine u društvu i odgađanje roka njenog stupanja u profesionalni život; naši reformatori postarali su se da omladini preseku put do infrastrukture obrazovanja, vratila se u praksu eksploatacija dečjeg rada (zakonski je dozvoljeno da se on koristi od četrnaeste godine), sužena je sfera opšteteorijske pripreme na račun usvajanja zanatskog šablona.

Svugde, gde je cvetao duh naučno-tehničkog eksperimentisanja i inovacionih smelih proboja, oni su se požurili da ga ugase, proglašavajući ga nepotrebnim i nesposobnim po merilima tržišne rentabilnosti. Naciji koja je najviše čitala na svetu uporno naturaju uvezenu američku kulturu „kratkih fraza“ i bestidnog primitivizma, koja eksploatiše sferu ljudskih instinkata. Prosvetiteljski tip racija sa njegovom velikom duhovnom radoznalošću, potiskuje se tipom, koji živi na osnovu primitivnih refleksa koji se odzivaju samo na tog trenutka interesantno i od trenutne koristi.

Stvara se utisak koji nije za šalu, da je tamo negde na globalnom nivou doneta odluka, da je „ova zemlja“ nedostojna najviših dostignuća Prosvetiteljstva, njena je sudbina – da dostavlja jeftine robove za gospodu iz broja „zlatne milijarde“. Umesto jedinstvenog velikog prostora moderne usađuje se čitav mozaik izolovanih, prostora bez ikakvog uzajamnog opštenja; umesto visokih univerzalija Prosvetiteljstva – najprovincijalnije ambicije i raspre, opšta zavađenost i podozrivost, koja se zloupotrebljava od plemenskih vođa, koji pohlepno žude da im se dobaci komad iz inostranstva. /…/

Projekat Prosvetiteljstva, koji je Evropa podarila svetu, uopšte nije bio povezan sa nekakvom dresurom ličnosti za određene korisne društvene funkcije. Velika kultura – a Prosvetiteljstvo je sazdalo Veliku kulturu – može se razvijati samo pod uslovom, da njene vrednosti imaju ne uslužno-potčinjeni i funkcionalni karakter, nego da predstavljaju vrednost po sebi. Ta logika kulture kao vrednosti po sebi deluje i u oblasti razvoja nauke, obrazovanja, umetnosti. /…/ „Čovek Prosvetiteljstva“ u poređenju sa savremenim „ekonomskim čovekom“, koji je stalno vrti između rezultata i njegove upotrebljivosti, istupa kao romantičar, ali taj romantizam ispada produktivniji u kulturnom smislu, nego tržišni pragmatizam.

Degeneracija projekta prosvetiteljstva, sa njegovim kultom velikih fundamentalnih ideja, preti savremenoj civilizaciji totalnim zastojem – novim izdanjem azijskog stabilnog načina proizvodnje, a savremenim elitama – preobraćanje u mandarinat drevnokineskog obrasca, koji je izdavao instrukcije i prvila, ali nije bio sposoban da inicira velike stvaralačke novacije i otvara nove horizonte.„Ekonomski čovek“ u svome razvijenijem obliku, nego što je to danas u Rusiji, sposoban je da namami talente i da organizuje odliv mozgova, sablažnjavajući ih velikim honorarima.

Ali atmosfera, koju on usađuje u društvu, sprečava autohtoni rast talenata na datom nacionalnom tlu. S tim u vezi korisno je upozoriti: odakle će Amerika uvoziti nove talente, ako se projekt totalne amerikanizacije sveta stvarno uspešno ostvari a ekonomski totalitarizam, sa svom svojom netrpeljivošću prema drugim tipovima motivacije, proslavi svoju pobedu nad svima svojim oponentima? „Ekonomski čovek“ je danas spreman da kastrira nacionalnu kulturu, pažljivo škartirajući sve ono, na što posumnja da nastaje iz nekomercijalnih oduševljenja i da ima hrabrost samodovoljnosti.

On je spreman da iskoreni kulturu formi vrednih po sebi, svugde je zamenjujući funkcionalnom primenjenom kulturom, koja stalno misli na korist i rezultat.“ Ovo se sprema u Srbiji – uništenje svih vrednosti prosvetiteljske tradicije koji su čoveka smatrali vrednošću. Danas je jedina vrednost profit. Ali, naravno, protiv takve budućnosti se treba boriti dok se ne ostvari kao sadašnjost.

(Carsa)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *