Спасти дело Матије Вуковића

Tweet

ЗА Матију Вуковића живот је био вајање, а вајање „борба непрестана“, тежак окршај увек сумњичавог стваралачког духа са непокорном материјом. А пошто за живот није био спреман, бар не оним делом људске нарави којом се обезбеђује лагодан опстанак, његово битисање било је тек пуко животарење, исцрпљујућа и пречесто залудна битка за голу кору хлеба и, што је важније, за један минимум средстава неопходних за рад, за вајање, тачније њему за пуни и прави живот.

Наш угледни историчар уметности Никола Кусовац овако описује неправедно заборављеног скулпторског великана, коме је посветио свој ауторски пројекат – изложбу као опомену, чије је отварање заказано за четвртак, у 19 часова, у Галерији 73 на Бановом брду, недалеко од атељеа у коме је Матија стварао до смрти. Ову својерсну ретроспективу чиниће петнаестак скулптура мањег и средњег формата, углавном из приватних колекција, којима Кусовац жели да покаже један део богатог опуса Матије Вуковића (1925-1985) и његово маестрално скулпторско умеће.

– Неспретан, непрактичан и стога немоћан да реши ма и најпростије проблеме свакодневнице, с једне стране, а у непрестаном и све болнијем стваралачком грчу, с друге, Матија Вуковић је протоком времена, уместо да јача, све више губио дах и успоравао корак – присећа се Кусовац.

Напомиње Кусовац да се тако јануара 1979, поводом Вуковићеве четврте београдске самосталне изложбе, после седам за њега „гладних“ вајарских година, морало јадиковати над горком чињеницом да је тај његов дуго очекивани јавни наступ донео само три нове скулптуре, а само три-четири, и то оне најмање, биле су изведене у трајном материјалу.

– Ни пет-шест година касније када је, јуна 1985, уз све дужне и заслужене почасти, дошао тужан час опраштања од уметникових земних остатака, стање његовог дела, његове оставштине за будућност, није било у ништа бољем стању – наставља наш историчар уметности. – Поразно је сазнање да се, упркос пуној свести о значају његовог вајарског дела по којем га одређујемо као уметника непоновљиве аутентичности, моћне барокне експресивности и несаломљивог стваралачког поштења, није урадило ништа више и битније боље.

Ова ретроспектива, тврди Кусовац, уз пуну свест о вајару који је у српску и југословенску историју уметности улетео попут блиставог метеора, идејно зрео и садржински богат, има за циљ да буде последња опоменa: да се нипошто не допусти и метеорски крај његове вајарске оставштине!

УМЕТНИК ПОСЕБНОГ КОВА

КУСОВАЦ подсећа да се Лазар Трифуновић с великим поштовањем односио према личности и делу Вуковића, уверен да се пред њим налази уметник посебног кова, који између живота и стваралаштва ставља знак једнакости.

Tweet