Spinovanje istorije

Spinovanje istorije

23 septembra 2013

Vladimir KecmanovicPiše: Vladimir Kecmanović

Pokušaj revizije Prvog svetskog rata koji pred stogodišnji jubilej tog krvoprolića pripremaju nemački i deo američkih spin doktora istorije, ovdašnji spin šegrti različitih vokacija pokušavaju da zabašure pričama o štetnosti žrtvovanja.

Kada je već tako, hajde da pređemo na njihov teren.

Da, naravno da je bolje voditi ljubav nego rat. I sigurno je da bi bilo bolje da Srbi kroz istoriju nisu ginuli koliko su ginuli. Kao što nema sumnje da bi neka nova pogibelj bila najgore što bi moglo da nam se desi.

Šta je sve dovodilo do toga što nam se kroz istoriju događalo, međutim, komplikovano je pitanje na koje odgovor nikako ne može biti jednostavan i jednostran, kao što se čini predstavnicima onoga što sebe naziva „Drugom Srbijom”.

Svođenje srpske istorije, koju naš narod, baš kao i drugi narodi svoju, smatra slavnom, na povest kojom haraju proračunati pokvarenjaci i naivne budale, ne samo da je netačno nego je i višestruko štetno.

Ako sve aspekte te štetnosti, kao što se da pretpostaviti, nisu kadri da shvate, valja im ponuditi jedan koji bi shvatiti morali: nasilno pretvaranje alternativne verzije srpske istorije koju nude u oficijelnu, viđenje istorije koje gaji većina Srba učinilo bi ilegalnim. A situacija u kojoj je toliki broj ljudi u ilegali ne može da ne dovede do nove tragedije.

Kako bi se izbegao scenario koji, nadam se, niko ko živi u Srbiji i „regionu” – pod uslovom da ne pati od neke teške duševne bolesti – ne može da poželi, bilo bi dobro da predstavnici „drugosrbijanskog” pogleda na istoriju, za početak, budu konzistentni. Ako sve istorijske aktove koje tradicionalno viđenje istorije smatra herojskim posmatraju kao autodestruktivnu ludost, onda je i logično i pošteno da takvu vizuru prošire i na Drugi svetski rat.

Dokazi da su dvadesetsedomartovske demonstracije protiv pakta sa Nemačkom orkestrirale inostrane službe nesporniji su od navodne priče Karla Popera da je Princip navođen iz Berlina, a pogotovo od proizvoljne teorije da je Miloša Obilića instrumentalizovao padišahov naslednik Bajazit. Posledice Drugog svetskog rata su za srpski narod poražavajuće. Pa, sledstveno logici koju egzerciraju u drugim slučajevima, „drugosrbijanci” ne samo da nemaju osnova da se pozivaju na partizansku antifašističku tradiciju, što uporno čine, nego ni na četnički antifašizam kog se dosledno gade.

Ako ne zbog partizanske prakse da napadaju Nemce uprkos genocidnom pravilu „sto za jednog”, bilo bi logično da se od crvenog antifašizma javno distancitraju barem zato što bi ih voljeni partizani, uprkos činjenici da su neki od „drugosrbijanaca” njihovi direktni potomci, zbog stavova koje iznose bez premišljanja streljali uz prvu banderu.

Umesto što četnike optužuju za nedovoljnu agilnost u borbi protiv okupatora – da otvoreno kažu kako im kod ravnogoraca ne smeta što su se protiv Nemaca „nedovoljno” borili, nego što su se uopšte borili, ako ni zbog čega drugog ono zato što svojim antifašizmom onemogućavaju „politički korektnu” paralelu sa ustašama i ostalim nacističkim slugama iz redova susednih „naroda i narodnosti”.

I da – umesto što za ljotićevsku ideologiju i nedićevsku kolaboraciju optužuju srpske nacionaliste – pošteno priznaju kako se naslanjaju na tu tradiciju.

Da se međusobno dogovore kome je bliži nedićevski, a kome ljotićevski koncept, kao i da li, nakon te podele, mogu da nastupaju jedinstveno ili u dve kolone.

Tek tada će njihov „svetonazor” biti zaokružen.

I tek tada ozbiljna rasprava o žrtvovanju i ceni žrtvovanja u srpskoj istoriji može da počne.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *