Споменици

Spomenici

23 marta 2018

Piše: Čedomir Antić

Današnja Crna Gora je sebi podigla spomenik. Svaki spomenik nekom pojedincu koji bi bio podignut ostaje u funkciji jednog čoveka čiji je lični interes odavno postao jedina konstanta državne politike. Kakvo je uopšte nasleđe Đukanovićevog režima? Mislim, isključivo njegova dugovečnost. Ali zar nije jasno da takvi vladari ne trpe istorijsku konkurenciju. Istorija Crne Gore ostavljena je odavno istoričarima. Istorijska svest novonastale nacije (i naravno gospodara koji je trideset godina oblikuje) predstavlja samo fragmente, rite prošlosti Crne Gore. Moderni Crnogorac, pristalica režima Mila Đukanovića, pamti samo proteklih dvadeset godina (sa određenim saznanjima šta je bilo pre), na jednostranu i delimičnu sliku Drugog svetskog rata, na Božičnu pobunu, nekoliko izabranih godina iz vladavine Nikole Prvog, kneza Danila i ono malo što je poznato iz davne vladavine dukljanskih kneževa i kraljeva. Toliko… Nešto smeta zbog srpstva, nešto zbog težnje za demokratijom, nešto je neprihvatljivo koalicionim partnerima, kojima je Osmansko carstvo istorijska domovina. I kada je držao govor pred spomenikom kralju Nikoli, Đukanović se obraćao poslednjem vladaru iz loze Petrovića, ali je ustvari govorio o svom projektu… Kad dođe vreme Đukanović će sâm sebi podići spomenik samo se neće znati zašto tačno spomenik podiže. Politika nije sport pa da se beleže rekordi, a i u sportu rekordi ne važe kada se do njih dolazifalsifikovanjem ili uz pomoć državne sile. U Crnoj Gori svako zna da državu nije stvorio, niti nezavisnom učinio Đukanovićev režim, a ako je nešto i postigao on je ustvari sveo naciju na sebe. Spomenik Đukanoviću biće prevrtljivost, ona koja je sa vladara prešla na ono što je ostalo od države koja odlikuje Bajdena i ratobornog Mekejna ili uzima učešća u međunarodnom linču Ruske Federacije u aktuelnom sukobu oko trovanja bivšeg ruskog agenta u Britaniji. Prevrtljivost se ne da izliti u bronzi, a „čast i bruka žive dovijeka“ pa nije ni potrebno. Pretpostavljam da će domišljati Đukanović, koji se evo ponovo kandiduje za predsednika Crne Gore, falsifikat ovog puta izvršiti veštije nego 2013. godine, i da će biti prilike da sâm sebi podigne spomenik, pošto ako on neće, ne znam ko će…

Mi u Srbiji imamo drugačije probleme. Mi imamo dvojicu za koje bi mnogi želeli da im budu podignuti spomenici. Vlada Srbije najavila je 12. marta, na petnaestu godišnjicu atentata na Zorana Đinđića, prvog demokratskog predsednika srpske vlade posle 1941. godine, da će izdvojiti novac za gradnju spomenika na Studentskom trgu. Najvažnija vest u vezi sa tom odlukom vlade bila je da je sve učinjeno zahvaljujući inicijativi predsednika republike Aleksandra Vučića. Istog čija se stranka ogorčeno borila protiv Đinđića, tražila da bude kažnjen kao izdajnik i čije se rukovodstvo javno radovalo kada je ubijen. Isti Vučić je ne tako davne 2006. godine prelepljivao table sa nazivom „Bulevar Zorana Đinđića“. Vučić se nije ni promenio ni pokajao, o svojim neprijateljima i dalje govori kao o zloglasnom DOS-u koji je „izgubio Kosovo“, „razbio SR Jugoslaviju“, „sproveo pljačkašku privatizaciju“ i „krao gde god je stigao“. Velikom đukanovićoidnom političaru kakav je Vučić ne smeta što je Đinđić bio vođa i premijer DOS-a od osnivanja 10. januara 2000. (odnosno izbora vlade januara 2001.) do pogibije 12. marta 2003, dok se DOS raspao 18. novembra iste 2003. godine. Valjda su onih osam meseci i šest dana ključni za sva nedela DOS-a. A možda i nisu, pošto mu je najbolja ministarka bivša Labusova savetnica Zorana Mihailović, važan ministar Goran Knežević koji je vodio DS u Vojvodini do 2008, zamenik mu je Ivica Dačić čiji je SPS omogućio sve vlade DS i DSS osim u razdoblju od 2001. do 2003. i 2007. do 2008. godine – dakle bez SPS-a su demokrate vladale svega 4 od 11 godina ! Da ne govorimo o perjanicama beogradskih naprednjaka gradonačelniku Siniši Malom, koji je kod Đinđića bio pomoćnik ministra za privredu i privatizaciju… Predsednik Vučić je međutim uspeo da podeli demokratski blok oko ovog pitanja, pa mu neki od najvećih pristalica EU, NATO-a i istinskih autošovinista daju za pravo da podigne spomenik Đinđiću koji sadrži slomljenu strelu koja se nastavlja… Očigledno je da je to spomenik dvojici: Đinđiću i onome ko „nastavlja njegovo delo“… Pomalo jezivo, ali biće da je takva zamisao… Demokrate, koje su na izborima od 4. marta u svom beogradskom bastionu pale ispod cenzusa, dosetile su se Đinđića ali, kako je i red, pred izbore. Obeležili su 21. godišnjicu od kako je stupio na mesto gradonačelnika. Dvadesetu godišnjicu su propustili da proslave, valjda su imali mnogo posla pošto na vidiku nije bilo izbora – teško je pasti sa 26% na 2,3%.

Kada već može Đinđić, zašto ne bi i Milošević ! Istina, sve je ratove i borbe izgubio, a smrt ga je možda spasla od poslednje predaje… Čak i oni koji poštuju Miloševića veruju da su rat, sankcije i izdaja sprečili uspeh njegove politike. Ali, kako onda objašnjavaju greške iz 1989. i 1990: uverenje da će socijalizam pobediti u svetu, promašenu ekonomsku politiku, upad u monetarni sistem SFRJ samo da bi privremeno povećao plate i penzije za 70%, stvaranje podela u narodu… Milutin Mrkonjić, Miloševićev veteran i počasni predsednik SPS-a je predložio, ali je partija malo usporila i relativizovala predlog. Kod Dačića, međutim, sve može, Brozov unuk je poslanik SPS-a u skupštini Srbije, ulazak Miloševićevog unuka uparlament je najavljen, a zamenik premijera se diči činjenicom da vodi Srbiju u članstvo Evropske unije… Još samo da za svoju zaslugu proglasi i buduće kandidovanje za članstvo u NATO-u…

(Napredni klub)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *