Споразум са мртвацем

Sporazum sa mrtvacem

21 novembra 2019

Piše: Ljuban Karan

Dok predsednik Francuske Emanuel Makron jasno i nedvosmisleno upozorava svoje evropske saveznike da se NATO nalazi „u stanju moždane smrti“ a „EU na ivici provalije“, Ministarstvo spoljnih poslova Srbije najavljuje novi sporazum sa NATO-om zarad (svi to znaju) lakšeg i bržeg ulaska u EU. Što znači da, ako je verovati Makronu, potpisujemo sporazum s „mrtvacem“ da bismo se ugurali na „rub provalije“. Ovaj sporazum se kod nas u javnosti tretira kao akt aktiviran po diktatu sa Zapada, a na štetu Srbije, zamišljen kao plan transformacije ne samo Vojske Srbije nego Srbije u celini po volji vodećih država NATO-a, s krajnjim ciljem uvođenja naše zemlje u zapadnu vojnu alijansu.

VRUĆ KROMPIR

Korist za srpsku vojsku i za Srbiju od ovog sporazuma se ne vidi, sem snažnog propagandnog efekta koji je sastavni deo sporazuma i koji treba da nas uveri da su zapadne vrednosti, standardi i kriterijumi neprikosnoveni. Nameće se utisak da je IPAP vruć krompir koji ne možemo izbaciti iz srpskog lonca, a da se ne opečemo. Iako svi unapred znaju da od njega neće biti koristi za Srbiju, kao što je nije bilo ni dosad, i dalje prihvatamo igru da su nam vodeće države NATO-a partneri, iako i danas aktivno rade protiv vitalnih srpskih interesa. Niko ne zna kakve bi posledice bile ako bi Srbija odlučila da ne produži IPAP sporazum, i da ovaj „najviši oblik saradnje s NATO-om za države koje nisu članice“ promeni u nešto što više odgovara stvarnosti.

To je riskantan potez zato što bi naše insistiranje na realnosti neko mogao iskoristiti kao povod da nas ponovo (i zvanično) označi kao protivnika, što bi sigurno imalo neprijatne posledice. Pitanje, da li bismo bili u mnogo većoj opasnosti od alijanse nego što smo danas, nije za potcenjivanje. Zato je na sceni diplomatija uz opšti utisak da smo prilikom potpisivanja ovog sporazuma iskreni koliko i naš „partner“, i da ga potpisujemo više zbog toga da nas ostave na miru, nego što očekujemo nekakvu korist. To će trajati sve dok NATO „partneri“ budu gajili iluzije da će nas ipak prevući u NATO jer ne bismo bili prvi narod na Balkanu koji to ne želi a ipak je u tom paktu.

NEOBIČNO PARTNERSTVO

Nakon što je Srbija od Rusije kupila PVO sistem „Pancir“ i pošto se samo na vežbi u Srbiji pojavio S-400, naši „partneri“ dojurili su u Srbiju da nam nešto kažu i neke stvari objasne. Atakuju na naše pravo da sami biramo oružje i zemlju od koje ćemo ga kupiti, i tako zadiru u našu nezavisnost. Možda će nekako i progutati „Pancir“ da nam ne uvedu sankcije, ali S-400 ni slučajno. Naši „partneri“ nam ozbiljno prete, pa ispade srećna okolnost što nemamo novca da ga kupimo. Dok šakom i kapom skupim donacijama naoružavaju naše protivnike i neprijatelje u regionu, naše „partnere“ brine i nervira jačanje Vojske Srbije. Šta bi bilo da nam Rusija nekim čudom donira taj skupi PVO sistem S-400? Da li bismo smeli da ga prihvatimo kao poklon? Da li smo mi stvarno nezavisna država ako „partneri“ mogu da nam diktiraju šta smemo, a šta ne smemo a da to nije zabranjeno međunarodnim zakonima?

I dok se pitamo kakve su namere SAD i NATO-a u narednom periodu prema Srbiji ako ih brine nabavka defanzivnih raketnih sistema, Ministarstvo spoljnih poslova požurilo je da nas obraduje novim sporazumom s NATO-om, pod istim imenom IPAP, s dodatkom „2“. U saopštenju se kaže: „Srbija je okončala proceduru usvajanja drugog ciklusa IPAP sporazuma sa NATO za period 2019–2021. godine.“ Kao pojašnjenje, dodaje se konstatacija koja ništa ne objašnjava: „Usvajanje ovog IPAP-a predstavlja još jednu potvrdu ubrzanog trenda partnerske saradnje Srbije sa NATO i stvara uslove za nastavak redovnog i struktuiziranog dijaloga o svim pitanjima od obostranog interesa.“

KORIST I ŠTETA

Najjači argument, koji je teško odbiti, jeste što poboljšana saradnja s NATO-om doprinosi boljoj saradnji i boljem razumevanju s misijom KFOR na Kosovu i Metohiji, pa time i koliko-toliko boljoj bezbednosti Srba koji žive u svakodnevnoj opasnosti.

S druge strane, nikakvog unapređenja Vojske Srbije i odbrambene sposobnosti Srbije nije bilo, što bi se moglo prikazati kao korist od ovog sporazuma, sem promene nekih štabnih procedura, naziva, organizacije aktivnosti i sličnih stvari, koje mnogi smatraju nepotrebnim promenama a koje se izvana i ne vide. Da li će se koristiti termini specijalni rat ili hibridni rat, protivvazdušna odbrana ili protivvazduhoplovna odbrana, treba gledati po onoj narodnoj: „Nije važno da li je krava crna ili bela nego da li daje mleko.“

Od dana kada je potpisan prvi IPAP sporazum (15. januar 2015) na njega se gledalo kao na deo širokog i prljavog plana Zapada da pod maskom opšte poplave preformacija, reformi, reorganizacija i modernizacija do kraja oslabi i takoreći uništi Vojsku Srbije. Vojska je sistematski uništavana i prilagođavana specijalnim misijama NATO-a, a ne potrebama odbrane Srbije. Zato smo s pravom očekivali da ovaj sporazum bude demontiran i da ode u istoriju.

To ne znači da neka vrsta saradnje s NATO-om ne treba da postoji. Međutim, čemu najviši oblik vojne saradnje, koji je predviđen samo za pripremu država kandidata za ulazak u NATO, ako našu odbranu ne unapređuje a neprestano izaziva nevericu i sumnju kod građana da će na kraju, i pored čvrsto proklamovane politike vojne neutralnosti, Srbija ipak završiti u NATO-u? Treba nam iskrena saradnja, makar ona bila i na mnogo nižem nivou, ali čije rezultate će i obični građani moći da vide a ne samo manji deo vojnog i političkog establišmenta.

IPAP sporazum nikada nije blagonaklono primljen u Srbiji jer, po mišljenju većine građana, daje prava i slobode pripadnicima NATO-a koja im po logici stvari ne pripadaju u suverenoj državi i koja im ne bi trebalo dati. Ovaj sporazum nas obavezuje da NATO vojnicima omogućimo slobodan tranzit kroz Srbiju, da koriste našu vojnu infrastrukturu i da budu zaštićeni posebnim statusom dok borave na našoj teritoriji. Iz ovog sporazuma proizlaze i neki drugi, poput SOFA sporazuma, koji detaljno reguliše prelazak granice, boravak na našoj teritoriji i pristup vojnim objektima. Možda to i nije tako u praksi, ali iz onoga kako je to predstavljeno javnosti ispada da NATO vojnici mogu da vršljaju po našoj teritoriji i da krše naše zakone bez mogućnosti da zbog toga snose bilo kakvu odgovornost.

NOTARI I SUDSKI IZVRŠITELJI

Odbojnost stvara što ovaj sporazum zadire u mnoga pitanja koja se ne mogu smatrati vojnim, tako je preovladalo mišljenje da je ono čime se bavi, zapravo, najmanje vojska. U tekstu sporazuma nisu u težištu vojna pitanja. Recimo, prvo poglavlje tretira „političke i bezbednosne okvire“ i „unutrašnju politiku i ekonomske reforme“. To im daje mogućnost da na dnevni red razgovora stave baš sve što ih interesuje. Tek drugo poglavlje su „odbrambena i vojna pitanja“. U trećem ponovo uveliko izlaze iz vojne problematike i bave se „javnom diplomatijom, naučnom saradnjom, sistemom upravljanja krizama i planiranja u vanrednim situacijama“. Da smo zainteresovani i da smo kandidat za ulazak u NATO, donekle bi se sve to moglo i razumeti. Moglo bi se reći da do detalja proveravaju koga primaju u svoje redove i žele da kod svojih budućih članica promene sve u državi što ne odgovara alijansi. Zašto bi to radili kod običnih partnera?

Čime se sve bavio prošli IPAP sporazum, zaista je čudno. Na primer, uvođenjem novih pravosudnih profesija – notar i sudski izvršitelj. A bilo je i stavki o kojima od njih baš ništa dobro ne možemo naučiti, kao na primer „obuka osoblja za rad u zatvorima sa specijalnim režimom“. Ovo direktno asocira na Gvantanamo i na ilegalne zatvore u svetu u kojima su teško zlostavljani i mučeni zatvorenici.

Naravno da tako široko postavljeno interesovanje kroz saradnju izaziva nelagodnost. Sećanja na zločinačku NATO agresiju još uvek su sveža a i aktuelno ponašanja vodećih članica alijanse ne uliva poverenje. Teško je poverovati da nam sa te strane kroz saradnju može doći nešto dobro, kada nas istovremeno žestoko špijuniraju i ugrožavaju metodama specijalnog rata. Ako su spremni da i međunarodne institucije, pa i humanitarne organizacije koriste za prikupljanje obaveštajnih podataka, ko može da garantuje da i ovu „saradnju“ nisu pretvorili u nekakvu obaveštajnu misiju. Nisu li i pred agresiju na Srbiju uporno insistirali da budu i fizički prisutni u našim štabovima i na najvažnijim vojnim objektima, i sve su to kasnije zloupotrebili. Gde god su boravili, ta mesta su najpreciznije pogođena.

UNIŠTAVANJE SRPSKOG ORUŽJA

Sporazum obuhvata razmenu poverljivih informacija, što i te kako može biti zloupotrebljeno. Borba protiv terorizma nije opravdanje za ovakvu stavku jer razmena informacija tog tipa treba da ide preko službi bezbednosti. U sporazumu koji je potpisan 2015. godine nema stavke o saradnji oko uništavanja „viškova“ naoružanja, ali ima o uništavanju municije. Nema tu ništa loše jer municija nakon isteka roka mora da se uništi i to je veoma odgovoran i opasan posao. Međutim, naši građani su postali veoma osetljivi na reč „uništavanje“ kada je u pitanju bilo kakvo vojno sredstvo, pod utiskom onoga što se događalo ranije. Svima su nam duboko urezane u sećanje tužne slike uništavanja ispravnog i respektivnog naoružanja koje je veštački predstavljeno kao višak i balast koga se treba osloboditi. Teško naoružanje je završilo kao staro gvožđe, a pešadijsko je gaženo gusenicama tenkova. Svi znamo da je to bilo po nalogu NATO „savetnika“ koji su brinuli o „modernizaciji“ i „unapređenju“ naše vojske. Uništavane su nove protivoklopne rakete i prenosni PVO sistemi s objašnjenjem da ih se u Srbiji mogu dokopati teroristi, a da niko od naših tadašnjih generala i ostalih „stručnjaka“ nije pitao kako su ta sredstva opasnost u Srbiji gde nema terorista, dok u državama i paradržavama u našem okruženju, gde vrvi od njihovog prisustva, nisu opasna i niko ne traži njihovo uništavanje.

Sve što NATO učini o pitanju unapređenja vojne saradnje sa Srbijom u nekom smislu je defektno. Dok nekim državama u našem okruženju dele moćna oružja na poklon, Srbiji neće ni da ga prodaju. Doduše (da ne budemo nezahvalni) Amerikanci su nam poklonili 19 vozila „Hamvi“, ali nikada nijednu „šuplju cev“, nijednu raketu. Za to vreme Hrvatima su poklonili ne samo moćne helikoptere, haubice, tenkove nego i raketne sisteme kojima oni prete da mogu gađati Beograd. I to nikome ne smeta. To nije opasnost po stabilnost i mir u regionu, a sve ono što nabavi Srbija – jeste. Zato Amerikanci na vozila koja su nam poklonili nisu stavili ni običan mitraljez da bi izgledalo kao pravo vojno sredstvo, a kamoli nešto opasnije od mitraljeza. Da li je to bila demonstracija naše saradnje na najvišem nivou, i da li je to iskrena zabrinutost za bezbednost Srbije?
Tom prilikom, na primopredaji američkog poklona u kasarni „Narodni heroj Stevica Jovanović“ u Pančevu, tadašnji američki ambasador Kajl Skot je rekao: „Nadam se da ćemo jednoga dana videti u istoj misiji zajedno vaše ’hamere’ iz Srbije i naše ’hamere’ iz Amerike.“ Znamo mi na kakve misije je mislio Kajl Skot. Mislio je na prljave NATO misije, gde bi naši vojnici trebalo da uprljaju ruke o nevine civile. Kao što su oni to uradili prilikom zločinačke agresije na Srbiju.

Srbija jeste nabavila moćna oružja, ali ne kroz vojnu saradnju s NATO-om. Moćna oružja donirale su nam Rusija i Belorusija, s tim što nam je Rusija omogućila i povoljnu kupovinu modernih borbenih sistema. To zna svaki građanin naše zemlje. Jasno se vidi da je saradnja s Rusijom preporodila našu vojsku i od nje ponovo napravila respektivnu silu, dok su rezultati saradnje s NATO-om magloviti i takoreći nevidljivi. Iako su našim oficirima i političarima zaduženim za saradnju s NATO-om puna usta hvale o uspešnoj saradnji i visokim rezultatima koji su postignuti, oni se ne vide. Ili, bolje rečeno, ne vide ih građani Srbije koji i te kako prate dinamični oporavak naše vojske i odbrambenih mogućnosti Srbije. Možda će IPAP 2 biti nešto drugo, što ćemo videti kada bude objavljen na sajtu Ministarstva spoljnih poslova, ali to je malo verovatno ako se analiziraju dugogodišnji rezultati saradnje po ovom sporazumu.

Šta kaže NATO

Iščekujući da, kao što je i obećalo, Ministarstvo spoljnih poslova objavi tekst novog IPAP sporazuma – u Ministarstvu nam kažu da će to biti učinjeno tokom narednih dana, kada se obave sve potrebne procedure – „Pečat“ se obratio NATO-u s molbom da nam, u ime transparentnosti naših odnosa, dostavi ovaj sporazum na detaljnu analizu.

Umesto IPAP-a dobili smo sledeću izjavu NATO zvaničnika koju prenosimo u celosti i bez dodatnog komentara jer on i nije potreban: „Pozdravljamo ovaj novi razvoj događaja, koji jasno pokazuje želju Srbije da unapredi svoje dugo partnerstvo sa NATO-om.

Individualni akcioni planovi partnerstva (IPAP-i) otvoreni su za zemlje koje imaju političku volju i sposobnost da prodube svoje odnose sa NATO-om. Oni su osmišljeni tako da okupe sve različite mehanizme saradnje kroz koje partnerska zemlja ima odnose s Alijansom, izoštravajući fokus aktivnosti kako bi se snažnije podržali njeni reformski napori.“

Briga zbog Rusije

Vojna saradnja s Rusijom je svakome u Srbiji vidljiva jer je unapredila i ojačala Vojsku Srbije, dok je vojna sadnja s NATO-om tajnovita i bez vidljivih efekata za unapređenje naše odbrambene moći.

Ne samo NATO države u našem okruženju nego Severnoatlantsku alijansu u celini zabrinjava svako sredstvo koje doprinosi jačanju odbrambene moći Srbije. Čak da je u pitanju i ofanzivno oružje, NATO nema razloga da brine, jer je Srbija mala država koja nikoga ne ugrožava i želi saradnju sa svima. Međutim, ako se NATO u tolikoj meri brine i o pitanju defanzivnog srpskog oružja, šta to onda znači i šta možemo zaključiti nego da nije odbačena varijanta vojnog rešenja problema na Balkanu i da Srbija ponovo može biti ugrožena direktnom vojnom agresijom sa Zapada. Možda oni i nemaju takve namere, ali žele da imaju na raspolaganju takvu pretnju kao oblik pritiska na Srbiju. PVO sistem S-400 takvu pretnju isključuje i zato treba po svaku cenu sprečiti da ga Srbija kupi, pa ako nema druge, a ono i zabranama preleta preko država u našem okruženju.

(Pečat)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *