Споразум са народом и коментари

Sporazum sa narodom i komentari

23 februara 2019

Piše: Čedomir Antić

Priznajem da sam prijatno iznenađen. Tekst Sporazuma sa narodom je koherentan i ima smisla. Zabrinuo sam se kada sam primetio kako pojedine vođe Saveza za Srbiju, iako bez organizovane stranke iza sebe, uporno i doslovno ponavljaju sve modele iz vremena DOS-ove kampanje iz 2000. godine. Prvo podstiču masovno pristupanje mini-stranka SZS-u, pošto u savezu pored Narodne, donekle Demokratske stranke i malobrojnih ali ideološki i kadrovski snažnih Dveri, nema organizovane grupe koja ima više od 1000 članova, to sam mogao da razumem samo kao želju da nadomeste objektivnu razliku koja postoji između njih i stranaka koje deluju godinama. SZS je, baš kao i DOS, od samog početka vođen u dvostrukom frontu – prirodnog sukoba sa režimom i njegovim satelitima ali i unutrašnjim napetostima koje je nemoguće prevazići u mastodontskom savezu u kome se odlučuje konsenzusom.

Ideja sa vladom eksperata je takođe prilično neizvodljiva. Vlade eksperata nisu sposobne da stvaraju sistem iz početka. Da jesu, države bi vodili filozofi i inžinjeri, a ne političari. Kada neka država sa nespornim ustavnim uređenjem i demokratijom zahvaljujući populističkim vladama, svetskim potresima ili rasprostranjenom korupcijom zapadne u velike nevolje, onda parlamentarne stranke sporazumom podrže vladu eksperata. Daju joj oročeno apsolutno poverenje i mandat da stabilizuje zemlju. Eksperte ne mogu da poremete ni korumpirane elite, ni skloni im birači. Oni su ostvareni, bogati, često vremešni ljudi. Posle godinu ili slično, takva vlada organizije slobodne i poštene izbore. Pre sedam godina takve su bile vlade Lukasa Papadimosa u Grčkoj i Marija Montija u Italiji. Zamisao vlade stručnjaka u Srbiji je pokrenuo Mlađan Dinkić sada već davne 1999. godine. U to vreme on je bio opozicioni vetropir, ekonomski vunerkind sa političkom zrelošću dvanaestogodišnjaka. Zamišljao je građansku revoluciju i plišani prevrat u Srbiji. Nadao se da će socijalistički poslanici okrenuti leđa Miloševiću  i glasati za vladu u kojoj je najpoznatija i najpopularnija bila Vesna Pešić, a ostalo su bili poznanici familije Dinkić. Od toga nije bilo ništa, ali je DOS potpisao „Ugovor sa narodom“ na koji se posle niko nije pozivao. Čak ni Koštunica i DSS kojima bi izbori za ustavotvornu skupštinu koji su trebalo da budu održani početkom 2002. i najviše odgovarali. Ugovor sa narodom iz 2000. bio je čista besmislica. Obećanja su delom bila nevažna, ali je time veća bizarnost zašto ih nisu ispunili (otvaranje dosijea, objavljivanje tajnih ugovora…). Prosto, a bojim se da i danas u demokratskom bloku ima takvih političara, Đinđića i Koštunicu nije bilo briga za to. Činilo mi se tada, kao da im je nešto bilo uzbudljivo u neispunjavanju obećanog.

Sada su obećanja ozbiljnija i jasnija. Zahtevani su pošteni izbori, posle uspostave istinske demokratije i slobode medija. Takođe, taksativno su pobrojane ustanove koje će biti reformisane da bi do toga došlo. Koliko mi se na osnovu pročitanog čini, vlada stručnjaka treba samo da pripremi uslove za novi početak demokratije u Srbiji.

Autori Sporazuma kao da nisu smeli da ulaze u dalja obećanja – o Velikoj narodnoj skupštini ili Ustavotvornoj skupštini. Mnogo je to za njih. A i bilo bi dobro, da drže sve pod kontrolom, pa da se ne desi da poslanici nešto odluče bez njih.

Mislim da je loše to bežanje od vizija, programa… Možda neki bogati opozicionari sebe vide kao spocijaldemokrate i socijalne revolucionare pa bi ih to „desničarenje“ sa uspostavom države i rešavanjem decenijama otvorenih pitanja – kakvo je recimo pitanje oblika vladavine, ustrojstva Srbije (da li će biti regionalna ili ovakva – nedovršena država), načina izbora poslanika, uvođenja direktne demokratije, OGRANIČENJA BROJA MANDATA  predsednika, premijera, predsednika Narodne skupštine – kompromitovalo kod radničkih masa. Možda je sve to zaista i nepotrebno, ali…

Pre nego što su nešto obećali narodu, trebalo je da se odrede i prema sopstvenoj prošlosti. Treba govoriti i o ličnoj odgovornosti. Šta ćemo sa demokratama koji su pomogli uspon SNS i rehabilitaciju SPS? Očekujemo da SNS i SPS ovoga puta budu kažnjeni kao stranke, a da njihove vođe izađu pred sud. Zar je teško, u takvom slučaju, vođama buduće Srbije da se javno pokaju? Da kažu: „Krivi smo, davali smo im novac, stvorili smo njihov list Pravdu, reklamirali smo državna preduzeća tamo, radili smo to protiv sopstvene stranke, čijeg smo predsednika hteli da smenimo, i DSS-a, kog smo mrzeli zato što smo potekli iz  iste političke porodice i zato što nismo imali hrabrosti da njegovoj zatucanoj politici papirnatog očuvanja Kosova, otvoreno i javno suprotstavimo našu politiku prema kojoj čak ni slobodna Srbija nije mogla biti alternativa Evropskoj uniji.“

Pošto smo 2003. doneli Zakon o lustraciji koji nismo primenjivali, dobro bi bilo sada reći kako ćemo ga primeniti posle više od deceniju i po. Možda da kažemo koju i o besmislenom Đinđićevom Zakonu o ekstra-profitu koji je pred sudom pao zato što isti nismo razrezali državnim preduzećima. Nije to bila slučajna greška, pošto su sva ta preduzeća dala bogate direktore koji bi u svakoj demokratskoj državi završili u zatvoru, a nama su bili potrebni zato što su za amnestiju prodali Miloševića.

Ako DOS posle svega – Miloševićevog uništenja dva superdinara (Markovićevog i Avramovićevog), nekompetencije u miru i ratu, propasti Jugoslavije, uništenja Krajine, otimanja Kosova i Metohije, izlaska našeg naroda iz ovih zemalja, najveće inflacije u modernoj istoriji novca, političkih ubistava, krađe devizne štednje, korupcije u rangu Sijera Leonea, stvaranja SRS-a, uzdizanja odvratnih njuški iz SPS-a, JUL-a i Nove demokratije… – 2000. nije osvojio 90% glasova naroda, nego mu je za vlast bila potrebna saradnja SNP, SPS…, zašto neko misli da i sada neće biti potrebno sporazumeti se sa delovima režima. Ako je tako, u Sporazumu treba da stoji dokle će ti kompromisi ići, da ih vođe SZS sutra ne objašnjavaju kao „legalizam“ (Koštunica), „necrkveni pragmatizam“ (Đinđić), „interese EU integracija“ (jato iz GSS-a, LDP)  i „nacionalnog pomirenja“ (Tadić).

Dugo se znamo, osim Vuka Jeremića koji je kao stručnjak došao na mesto šefa diplomatije i posle otišao u UN, svi mi smo dugo u stranačkoj politici. Čak i danas pitanje ideologije, uverenja i konstruktivne kritike mnogi vide kao nekakvu opstrukciju opozicionog jedinstva. Hajde da jednim malim gestom, makar simboličkog ograđivanja prekinemo tu pupčanu vrpcu sa prošlošću. Evo, recimo, jedan od vođa SzS je svojevremeno kao poslanik, javno, u skupštini pitao premijera dr Mirka Cvetkovića (za koga je glasao), „šta to rade i traže nekakvi nacionalistički istoričari iz Beograda“, spomenuo je tada i moje ime. Dakle u demokratskoj državi, jedan intelektualac i demokratski poslanik je od premijera tražio mišljenje o izrečenom političkom stavu drugog građanina države. U pitanju je bio stav o autonomiji Vojvodine. Podsećam da je u Ustavu iz 2006. jasno naglašeno da je autonomne pokrajine u Srbiji moguće stvarati i ukidati.  Ja „opraštam“, da tako kažem, dr Veselinoviću, naravno  ukoliko obeća da će kao ministar ili premijer u budućnosti drugačije razumevati demokratiju i slobode koje idu uz nju.

Ostale vođe neka se prisete šta su i kako radili. Ako nemamo novih ljudi, moramo mi da se promenimo.

(Napredni klub)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *