Ср­би­ја, Уне­ско и при­ја­те­љи

Sr­bi­ja, Une­sko i pri­ja­te­lji

12 novembra 2015

vukadinovic djordje 3456aPiše: Đorđe Vukadinović

Ovaj tekst je za­po­čet ne­po­sred­no pre gla­sa­nja o pred­lo­gu da Ko­so­vo po­sta­ne pu­no­prav­ni član Une­ska. Na­mer­no, ne sa­mo za­to da se­be i ured­ni­ka ru­bri­ke po­šte­dim hro­nič­ne ner­vo­ze zbog pro­bi­ja­nja ro­ka, već i za­to što bih hteo da na­gla­sim ne­ke po­en­te ko­je su ne­za­vi­sne od kon­kret­nog is­ho­da jed­nog, ma ko­li­ko po­li­tič­ki i sim­bo­lič­ki va­žnog gla­sa­nja.

Pre sve­ga, ža­lo­sna je či­nje­ni­ca da je do ovog gla­sa­nja uop­šte do­šlo i ža­lo­sno je što će ono bi­ti ne­iz­ve­sno. Ža­lo­sno je što ve­li­ki deo sve­ta – uklju­ču­ju­ći nje­gov naj­ra­zvi­je­ni­ji, za­pad­ni deo – kon­ti­nu­i­ra­no po­dr­ža­va bu­kval­no sve zah­te­ve Pri­šti­ne, uklju­ču­ju­ći i ovaj po­sled­nji, naj­bla­že re­če­no, pri­lič­no bi­za­ran i pro­vo­ka­ti­van. Jer, s ob­zi­rom na osve­do­če­ne „re­zul­ta­te“ u op­ho­đe­nju sa srp­skim („pra­vo­slav­nim“) kul­tur­nim do­bri­ma, a na­ro­či­to cr­kva­ma, gro­blji­ma i ma­na­sti­ri­ma, uklju­ču­ju­ći i one ko­ji spa­da­ju u svet­sku kul­tur­nu ba­šti­nu naj­vi­šeg ran­ga, pri­jem Ko­so­va u Une­sko bi bio ot­pri­li­ke ana­lo­gan po­sta­vlja­nju osu­đi­va­nog pa­li­ku­će za va­tro­ga­sca na ben­zin­skoj pum­pi.

Naj­zad, ža­lo­sno je što Sr­bi­ja u pro­te­klom pe­ri­o­du ni­je uči­ni­la vi­še da osna­ži svo­ju po­zi­ci­ju u po­gle­du Ko­so­va i što je ju­re­ći raz­ne hi­me­re „bo­ljeg ži­vo­ta“ i „evro­a­tlant­skih in­te­gra­ci­ja“ pro­pu­sti­la da, osla­nja­ju­ći se na po­dr­šku stvar­nih i vi­še­stru­ko do­ka­za­nih pri­ja­te­lja, bo­lje šti­ti le­gi­tim­ne dr­žav­ne i na­ci­o­nal­ne in­te­re­se. A naj­ža­lo­sni­je je to što naj­vi­ši no­si­o­ci vla­sti ne­pre­sta­no „pri­ja­te­lji­ma“ na­zi­va­ju one ko­ji to osve­do­če­no ni­su i ko­ji to po ko zna ko­ji put po­tvr­đu­ju.

U me­đu­vre­me­nu je sti­gla vest da pri­jem Ko­so­va ipak ni­je pro­šao. Do­du­še, vr­lo te­sno, za sve­ga ne­ko­li­ko gla­so­va do po­treb­ne dvo­tre­ćin­ske ve­ći­ne (92:50), ali po­be­di se, je li, u zu­be ne gle­da. A po­go­to­vo ka­da se ima na umu da je ak­tu­el­ni po­li­tič­ki vrh po­be­da­ma (i to „5 pre­ma 0“) umeo da pro­gla­si čak i ono ru­glo od Bri­sel­skih spo­ra­zu­ma, ili na­sil­no te­ra­nje Sr­ba sa se­ve­ra KiM da iza­đu na ko­sov­ske iz­bo­re i pri­hva­te pri­štin­ske in­sti­tu­ci­je. U od­no­su na sve to, pa­ri­sko gla­sa­nje za­i­sta je­ste ne­ka­kva po­be­da, ma­kar pri­vre­me­na i po­ma­lo Pi­ro­va.

In­te­re­sant­no je bi­lo i gla­sa­nje ko­je je pret­ho­di­lo ovom ključ­nom. Sr­bi­ja je, na­i­me, za­tra­ži­la – i na gla­sa­nju iz­gu­bi­la – da se iz­ja­šnja­va­nje o pri­je­mu Ko­so­va u Une­sko od­lo­ži i da ono „bu­de te­ma di­ja­lo­ga Be­o­gra­da i Pri­šti­ne ko­ji se vo­di u Bri­se­lu“. Za taj pred­log Sr­bi­jegla­sa­lo je 58 čla­ni­ca Une­ska, pro­tiv je bi­lo 88, uz­dr­ža­ne su bi­le 22, dok 16 ni­je bi­lo pri­sut­no u sa­li. Za pred­log Sr­bi­je bi­le su, po­red osta­lih, Ru­si­ja, Ku­ba, Ar­gen­ti­na i Ki­na, dok su pro­tiv nje­ga bi­le SAD (ma­da zbog ne­pla­će­ne čla­na­ri­ne ne­ma­ju pra­vo da gla­sa­ju), Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja i Ne­mač­ka.

No, još su za­ni­mlji­vi­ja iz­ne­ta obra­zlo­že­nja. Pred­stav­nik Ve­li­ke Bri­ta­ni­je je re­kao da je Ko­so­vo čla­ni­ca MMF-a i Svet­ske ban­ke i da „ovaj zah­tev za pri­jem ne­ma ni­ka­kve ve­ze sa di­ja­lo­gom Be­o­gra­da i Pri­šti­ne“. Pred­stav­nik Austri­je je iz­ja­vio da su im „bli­ski i Ko­so­vo i Sr­bi­ja“, ali je, raz­u­me se, ipak gla­sao pro­tiv Sr­bi­je. S dru­ge stra­ne, pred­stav­nik Ar­gen­ti­ne je re­kao da zah­tev za pri­jem Ko­so­va „ni­je u skla­du sa Re­zo­lu­ci­jom 1.244“, dok je pred­stav­nikKu­be re­kao da je to „su­prot­no me­đu­na­rod­nom pra­vu“.

Uz­gred, ne či­ni li vam se po­ma­lo ne­nor­mal­nim da Ar­gen­ti­na i Ku­ba mno­go strikt­ni­je i do­sled­ni­je po­štu­jui šti­te te­ri­to­ri­jal­ni in­te­gri­tet Sr­bi­je ne­go što to u mno­gim slu­ča­je­vi­ma či­ni Sr­bi­ja sa­ma?

Ne raz­u­mem sa­svim ni za­što je srp­ska stra­na uop­šte tra­ži­la od­la­ga­nje gla­sa­nja, pri če­mu je za od­bi­ja­nje nje­nog pred­lo­ga bi­la do­volj­na pro­sta ve­ći­na gla­sa­lih, ume­sto da od­mah pre­pu­sti „Ko­so­vu“ da ju­ri sta­tu­tar­nu dvo­tre­ćin­sku ve­ći­nu. Mo­žda će ne­ko re­ći da je to bi­lo iz „tak­tič­kih raz­lo­ga“, da se po­ka­že „na­ša kon­struk­tiv­nost“, ali me­ni se či­ni da je ta­kav pri­stup ipak stra­te­ška gre­ška, to jest, da smo upra­vo zbog ta­kvog i to­li­kog „ko­o­pe­ra­tiv­nog“ dr­ža­nja na­kon pro­gla­še­nja ko­sov­ske ne­za­vi­sno­sti i do­šli u po­zi­ci­ju da da­nas mo­ra­mo do po­sled­njeg tre­nut­ka da stre­pi­mo da li će Ko­so­vo do­ba­ci­ti do dvo­tre­ćin­ske ve­ći­ne, i da ta ve­ći­na za­vi­si od to­ga da li su An­ti­gva, Do­mi­ni­kan­ska Re­pu­bli­ka, Ki­ra­ba­ti, Na­u­ru i Mar­šal­ska Ostr­va sti­gli da na vre­me pre­da­ju akre­di­ti­ve za gla­sa­nje.

Uz­gred re­če­no, svo­je­vre­me­no je iz me­dij­skih kru­go­va bli­skih ka­ko ovoj ta­ko i pret­hod­noj vla­sti pa­ko­sno me­re­na ki­lo­me­tra­ža Vu­ka Je­re­mi­ća i nje­go­vih sa­rad­ni­ka i pre­bro­ja­va­ne zve­zdi­ce nji­ho­vih ho­tel­skih apart­ma­na. Ali za­to za vak­ta tog agil­nog Je­re­mi­će­vog spolj­no­po­li­tič­kog ti­ma Ko­so­vo ni­je mo­glo da sa­nja ni o pro­stoj, a ka­mo­li dvo­tre­ćin­skoj ve­ći­ni u me­đu­na­rod­nim or­ga­ni­za­ci­ja­ma.

U me­đu­vre­me­nu je srp­ska po­li­ti­ka po­šla za dru­gim pri­o­ri­te­ti­ma, dok je ko­sov­skim Al­ban­ci­ma to ne­pre­sta­no bi­lo pi­ta­nje svih pi­ta­nja i stvar op­šte­na­ci­o­nal­nog kon­sen­zu­sa, ne­za­vi­sno od to­ga što se ina­če me­đu­sob­no ozbilj­no mr­ze, sva­đa­ju i su­ko­blja­va­ju. A kod nas je ovih da­na glav­na te­ma bio ta­blo­id­ni rat iz­me­đu „Ku­ri­ra“ i „Pin­ka“ (i „In­for­me­ra“), po­li­tič­ka sud­bi­na Ba­ne­ta Ru­ži­ća, kao i to ko­li­ko su sklad­ni od­no­si u vla­da­ju­ćoj ko­a­li­ci­ji. I za­to ne tre­ba ni­ko­ga da ču­di ako su i re­zul­ta­ti bli­ski ulo­že­nom tru­du, ener­gi­ji i mo­ti­va­ci­ji.

Ukrat­ko, ovaj put smo se za­ma­lo pro­vu­kli. Ali ne­moj­mo oče­ki­va­ti da će Ru­si, Ki­ne­zi, Ku­ban­ci i Ar­gen­tin­ci za­u­vek bi­ti „ve­ći Sr­bi od Sr­ba“.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *