СРАМНИ ИЗВЕШТАЈ О СРЕБРЕНИЦИ ЈЕ ОДБАЧЕН: ШТА ДАЉЕ?

SRAMNI IZVEŠTAJ O SREBRENICI JE ODBAČEN: ŠTA DALJE?

26 avgusta 2018

Piše: Stefan Karganović

Na nevoljnu inicijativu vlasti i sa nevoljnom i nelagodnom podrškom opozicije, lažni izveštaj Čavićeve Komisije za Srebrenicu iz 2004. godine poništen je jednoglasnom odlukom Narodne skupštine Republike Srpske. Ta odluka predstavlja za sada mali ali ipak suštinski značajan pomak u pravom smeru za Republiku Srpsku. A da li će Republika Srpska i njen narod iz toga izvući svu korist koju bi trebali i mogli, to će tek naredni potezi Vlade pokazati.
Gomilaju se zabrinjavajući znaci da neće biti uložen sav neophodan trud da se ostvare najviši i po Republiku Srpsku najkorisniji dometi ove skupštinske odluke.
Odbacivanje sramnog Izveštaja komisije iz 2004. godine, gde se, u osnovi bez ikakvih dokaza, mimo presude Haškog tribunala sa montiranog suđenja generalu Krstiću, potvrđuju i od strane zvaničnog tela tadašnje Vlade prihvataju sve glavne tačke optužnice protiv Republike Srpske kao «genocidne tvorevine» nešto je što, samo po sebi, nesumnjivo predstavlja dobru stvar. Međutim,prostim odbacivanjem, ali bez inteligentne, prilježne i efikasne daljnje akcije usmerene na raskrinkavanje konteksta i temelja tog skandaloznog dokumenta
— Republika Srpska dobija vrlo malo, ili skoro ništa. Klevete na račun srpskog naroda, i Republike Srpske posebno, na čemu se zasniva lažni srebrenički narativ, opstaju nezavisno od formalnog postojanja Izveštaja Čavićeve komisije ili nečijeg stava u odnosu na njega. Poništenjem Izveštaja ne poništava se, i ne dovodi u pitanje, matrica iz koje je Izveštaj iznikao. Ta matrica i nadalje će ostati problematična po Republiku Srpsku ukoliko ova jedinstvena prilika ne bude iskorišćena da se energično ospori i svim raspoloživim činjenicama i argumentima radikalno dovede u pitanje. 
Stari Izveštaj je deceniju i po služio kao samooptužujući argumenat osporavateljima i rušiocima Republike Srpske; da bi novi imao ikakvog smisla, on treba da bude napisan tako da će ne samo prikazati pravi tok iuzroke događaja, već i da predstavlja optužnicu za beščašće protiv njenih domaćih i stranih klevetnika i neprijatelja.
Iz navedenih razloga izazivaju nedoumicu učestale izjave visokih zvaničnika Republike Srpske i osoba iz njima bliskih krugova da je maltene najvažniji zadatak nove komisije unošenje u izveštaj podataka o stradanju Srba na području Srebrenice između 1992 i 1995, kao i utešna uveravanja (verovatno upućena brižnoj «međunarodnoj zajednici») da prilikom pisanja novog izveštaja iz starog neće biti izostavljeno ništa što je dokazano i činjenički utemeljeno.
Da pođemo od ovog poslednjeg, ima li išta u odbačenom izveštaju Čavićeve komisije što je verodostojno dokazano? Mogućim izuzetkom mogao bi se smatrati rezultat uporednog pregleda spiskova nestalih, ali i to je vrlo sumnjivo i deluje upadljivo štimovano s obzirom na to da se konačno utvrđeni navodniraspon cifara nestalih kreće između 7,100 i 7,800, dakle baš kao usklađeno sa brojem žrtava «utvrđenim» u presudi generalu Radislavu Krstiću, odakle je uostalom i plagirana celokupna činjenička baza odbačenog izveštaja Čavićeve komisije. 
Predsednik Dodik je nesumnjivo bio u pravu kada je rekao da je srebreničko pitanje široko otvoreno i da ništa nije konačno utvrđeno, ali u drugim izjavama na istu temu i on se pridruživao horu politički bliskih ljudi koji su insistirali da je glavni nedostatak starog izveštaja jedino ćutanje o srpskim žrtvama, i da bi, nakon što u novom poglavlje o tome bude dodato, najveći deo prvobitnog teksta koji je nedavno stavljen van snage može komotno da se vrati u novu verziju, manje više neizmenjen.
Gde je u toj kakofoniji ozbiljnost? Kakve se zbunjujuće poruke tu šalju, kome i iz kakvih razloga?
Što se tiče nesumnjivo politički bezbednog insistiranja da se uključe i srpske žrtve, to je nešto što će svi, sa manje ili više pravog ili simuliranog oduševljenja, moći da prihvate i pozdrave. Čak ni «međunarodna zajednica» koja bi, valjda, trebala da bude ganuta katalogom srpskih stradanja u novom izveštaju, formalno ne poriče da je srpskih žrtava bilo. Ona ih samo obezvređuje i ignoriše. Kao što bahato obezvređuje i ignoriše i sve ostale žrtve koje su neposredno proistekle iz cinične zloupotrebe Srebrenice kao povoda za „humanitarne intervencije“ po svetu, njih oko milion u Iraku, pedeset hiljada u Libiji, i trista do četirsto hiljada u Siriji, da navedemo samo nekoliko primera, u konkretnim slučajevima ogromnom većinom nedužnih muslimanskih žrtava.
Tu «zajednicu» ničije žrtve moralno uopšte ne zanimaju i interesantne su joj, bez obzira na veru i nacionalnost, samo u onoj meri i onoliko dugo koliko su korisne za političku eksploataciju.Uključivanje srpskih žrtava u prikaz zbivanja na području Srebrenice jeste neophodno, i to iz niza humanih, moralnih, istorijskih, pa čak i pravnih, kao i drugih razloga, ali osim političarima u potrazi za izbornim poenima to ne bi trebalo da služi kao glavni motiv za poništavanje starog i pisanje novog izveštaja.
Glavni motiv može da bude jedino nešto drugo, ono zarad čega je srebrenički narativ i sklepan, a to jeoptužba za genocid, koju kvazipravno verifikuje lažna pravosudna ustanova, Haški tribunal. Centralno pitanje kojim, u interesu odbrane Republike Srpske i njenog naroda, novi izveštaj treba da se bavi nisu ni srpske žrtve ni broj bošnjačkih žrtava, mada to bezuslovno jesu teme koje se u njemu moraju kompetentno obraditi. Ali srž je pitanje genocida, kojim se terete srpski narod i njegova država.
Ko to ne razume, politički je diletant. Ko razume, ali ipak prebacuje težište na neki drugi, bezbedniji teren, gde je potencijal za zameranje moćnicima ovoga sveta neznatan ili skoro nepostojeći, politički je oportunista i nije iskreni prijatelj ni Republike Srpske ni njenog naroda.
Ima li rukovodstvo Republike Srpske moralni, intelektualni i logistički kapacitet da se uhvati u koštac sa ovakvim izazovom? To je ključno pitanje.
Postavljanje tog pitanja dovodi nas u samo središte problema. Kakvu je komisiju stvarno moguće formirati u roku od dva meseca, kao što je predsednik Dodik nedavno rekao, i to ne samo međunarodnog karaktera nego sastavljenu iz najuglednijih svetskih stručnjaka, kao što je isto tako nedavno najavila premijerka Željka Cvijanović? Prostoti ovi grandiozni planovi mora da deluju neodoljivo, ali oni koji o tim stvarima ponešto znaju ostaju znatno manje impresionirani.
Da pođemo od sastava nove komisije, da li su zvaničnici Republike Srpske svesni toga koliki rizik, na međunarodnom nivou, od profesionalnog pa čak i društvenog ostrakizma danas podrazumeva učešće u radu tela koje je sebi postavilo za cilj kritičko preispitivanje srebreničkog narativa, pa makar najobjektivnije i u skladu sa najstrožim naučnim principima? Primerice, jedan ugledni profesor istorije na jugozapadu SAD, koji u privatnoj komunikaciji ne krije da smatra da je Srebrenica bullshit, ipak je toliko prestrašen da mu ne pada na pamet da svoje intimno mišljenje javno iznosi. On se sigurno neće primiti učešća u novoj srebreničkoj komisiji Vlade Republike Srpske, iako će bez sumnje iz prikrajka navijati za njen uspešan rad. Da li su zvaničnici Republike Srpske svesni koliko u svetu, u raznim relevantnim strukama, ima raspolućenih naučnih radnika kao što je on? Smatraju li oni ozbiljno da će umeti i uspeti da za samo dva meseca sastave međunarodni A-tim koji će biti kvalifikovan da se u narednih deset meseci (godina dana je rok koji je vlada sebi zadala za izradu konačnog izveštaja) uverljivo snađe u složenoj materiji kao što je Srebrenica?
Nastranu neobjašnjivo kratki rokovi za postavljene zadatke, hoće li, pre svega, biti obezbeđena dovoljna materijalna sredstva za rad, ne samo na početku, nego i na sredini i kraju komisijinih zasedanja? Kada se radi o poduhvatima vlade RS, to je vrlo umesno pitanje. Kakva će biti metodologija nove komisije i ko će je propisivati, Vlada u skladu sa nekim političkim kriterijima, ili naučnici u njenom sastavu, u skladu sa normama struke? Šta će biti težište aktivnosti komisije, samo revalorizacija već poznatih činjenica ili i izvorno istraživanje novih? Pitanje nije bez osnova. Revalorizacija nije neumesan zadatak, ali to je relativno lak kabinetski posao koji članovi komisije mogu u velikoj meri da obave, ako treba, i kontaktiranjem preko skajpa. Istraživanje podrazumeva proširivanje fonda znanja o određenoj materiji, i to pre svega terenskim radom, ispitivanjem svedoka, pregledavanjem raznih lokacija, možda i laboratorijskim ispitivanjima. To bi sve konačne rezultate učinilo neuporedivo verodostojnijim, ali takođe bi uticalo i na finansijske, logističke i vremenske parametre.
Kada je reč o izvornim istraživanjima, hoće li u kontekstu zasedanja nove komisije svetlost dana najzad ugledati izvanredna komparativna studija raznih, međusobno protivrečnih spiskova «žrtava genocida», koju je izveo Republički centar za istraživanje rata u Banjaluci? Ta studija celu priču razbija u paramparčad, ali ona već godinama čami pod ključem u elektoronskoj arhivi te ustanove, nepoznata i nedostupna javnosti i stranim istraživačima, sa otrcanim refrenom kukavica da «nije vreme» da se to iznosi. To istraživanje grafički i neoborivo raskrinkava jednu od najglavnijih komponenti srebreničke podvale. Hoće li sada, za stručnu analizu, biti stavljeno na raspolaganje uglednicima iz planirane međunarodne komisije, ili još uvek «nije vreme» da se o podvali dokumentovano i kompetentno raspravlja? Ako nije, kada će biti?
Najzad, još jedno veoma važno pitanje, da li će nova komisija imati moć pozivanja svedoka da budu ispitivani na okolnosti srebreničkih dešavanja? Nadležnost komisije i težina njenih nalaza bili bi uveliko okrnjeni ukoliko joj se uskrati takva ingerencija. Na teritoriji Republike Srpske nalazi se, da budemo konzervativni u proceni, nekoliko desetina ličnosti koje su izuzetno interesantne za rasvetljavanje Srebrenice ali koje nikada nisu bile podvrgnute propisnom ispitivanju sa ciljem prikupljanja saznanja kojima raspolažu. Te ličnosti se mirno šetaju Republikom Srpskom i mnogi od njih šire dezinformacije o Srebrenici tamo gde im to odgovara. Ukoliko ne budu izvedeni pred neko telo sa odgovarajućim ovlašćenjima da ih prinudi da odgovore na niz škakljivih ali važnih pitanja, odgovore će odneti sa sobom  na onaj svet kao mnogi ključni akteri Srebrenice, koji su nas naprasno i bez memoarskih refleksija napustili dok su izdržavali kazne u zatvorima Haškog tribunala. Gubitak za istoriju i istinu bio bi neprocenjiv.
I najzad, posle dramatičnih najava i bombastičnih obećanja, zar bi se izveštaj nove komisije za Srebrenicu mogao smatrati zadovoljavajućim i celovitim bez odgovora na ključno pitanje koje je u svom izdvojenom mišljenju, u predmetu Mladić, postavio sudija Žan-Klod Antoneti, priznajući da mu dokazna građa koju je iznelo Tužilaštvo ne omogućava donošenje bilo kakvog zaključka o tome ko su intelektualni autori i organizatori zločina? Da li je predsednik Dodik svestan koliko je na pravom tragu kada za Srebrenicu kaže da je «dogovoreni zločin», i da li stvarno razume značenje i implikacije svoje izjave?
Ako čak i jedan sudija Haškog tribunala (doduše, jedan od malobrojnih sa priznacima integriteta) može da postavi pitanje ovakve vrste, ako ga postavljaju i neki odvažni pojedinci na bošnjačkoj strani, kakav bi izgovor mogla imati Republika Srpska da ga sistematski zaobilazi, s obzirom na činjenicu da je ona baš ta strana kojoj se pripisuje, ili podmeće, najteži zločin koji postoji u nomenklaturi međunarodnog krivičnog prava? Ima li iko na ovome svetu ko bi mogao biti zainteresovaniji od Republike Srpske da se pozadina tog zločina istraži i sastav kolegijuma koji ga je osmislio i sproveo identifikuje? (Ne govorimo, naravno, o pionima, patsies a la Osvald, nego o pravim autorima koji su srebreničkim osvaldima upravljali.) Ako nema, ima li ubedljivog izgovora za to da, kada bude nabrajala komisijine zadatke, Vlada sa spiska izostavi ovaj, možda najvažniji i najinformativniji od svih?
Podrazumeva se da kada je Srebrenica u pitanju, čak ni površne i traljave istrage nisu dobrodošle, kao što jasno proizilazi iz oštre reakcije OHR-a i drugih međunarodnih instanci na samu pomisao da bi se mogla sazvati nova komisija koja bi, opet samo teoretski, mogla da iskorači iz uskih okvira kontrolisanog narativa i da se upusti u avanturizam poštenog i svestranog istraživanja fenomena koji je pok. profesor Edvard Herman nazvaonajuspešnijom podvalom pri kraju dvadesetog veka. Odluka da se pođe tim putem mogla bi se, nesumnjivo, «vrlo loše odraziti po zdravlje» idealista koji su je doneli, da se izrazimo mafijaškim eufemizmom koji će biti jasan svakom sa dovoljno životnog iskustva na civilizovanom Zapadu.
Ali javni rad, pogotovo bavljenje državnim poslovima, nije banja nego vrhunski ispit odgovornosti i požrtvovanja. To je ona «javna svest» o kojoj je govorio Ivan Iljin. Ima li toga u Republici Srpskoj?

(Analitički forum)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *