Срби, Хрвати, Словенци и остала велика браћа

Srbi, Hrvati, Slovenci i ostala velika braća

7 aprila 2015

batic bacevic 434Piše: Batić Bačević

„Sa stalnom tendencijom da se ograde zidom, bio to jezik, bila to književnost, bio to partijski život svih nijansa, u Ljubljani su se nalazili u pozi onog koji jednako traži, ali ništa ne daje. Dok su majstorski stvorili pijacu za svoju industriju u srpskim krajevima, i za jeftin uvoz žita, dok su na desetine hiljada plasirali svoje činovništvo u svim krajevima, oni su stalno obrađivali svoje mase idejama da ništa dobila nije, da treba da ostane opkoljena zidom, kineskim zidom, i kad se tiče administracije, činovništva, i katolicizma, i škola… Treba li reći da je isti odnos, već petnaest godina, između našeg i zagrebačkog stanovišta? I da bi se i u toj diskusiji ova situacija izmenila kada bi se pojavila politika koja bi bila nimalo nametljiva, nimalo nasilna, ali čisto srpska.”

Ovih nekoliko rečenica nije napisao neki umorni član Srpske akademije nauka i umetnosti posle najnovije serije lekcija koju su nam lepo podelili slovenački prijatelji Tanja Fajon ili Kardeljev unuk Igor Šoltes, koji nam kao poslanik evropskih Zelenih poručuje da bi nama papa, a ne Bevc, mogao da pomogne na putu u EU. Ili posle neke izjave višegodišnjeg učitelja evropskih integracija Jelka Kacina, koji je izgleda neka vrsta reinkarnacija onog Kacina s početka devedesetih godina kada je bio šampion propagande dezintegracije. Rečenice s početka teksta nije napisao ni smireni intelektualac sa snažnim literarnim darom i nešto slabijom tolerancijom, koji nije mogao da otrpi poslanice iz Zagreba u kojem se hrvatska vlada zgražava nad primitivnim izjavama vanparlamentarnog lidera Vojislava Šešelja, ali ćuti o slobodi za parlamentarnog lidera Glavaša, koji nije došao na udar zakona zbog zbog šovinističkih izjava. Već zbog egzekucije srpskih civila u Osijeku.

Tih nekoliko rečenica napisao je Miloš Crnjanski, davne 1935. godine, pre nego što je prva jugoslovenska zajednica nestala i pre nego što su nastali progoni, logori, koji su se zauvek uselili između bratskih naroda, iako su se komunisti trudili da objasne kako su svi narodi podjednako borili protiv fašizma, ali su istovremeno podjednako učestvovali i u sprovođenju fašizma. U ono što je Crnjanski pisao je teško poverovati jer nas je čitava armija nevladinih aktivista i medijskih boraca odavno ubedila da su RTS, više, i HRT, manje, zapravo zatrovali narod koji je oduvek živeo u sreći i toleranciji.

Tekst jednog od najvećih srpskih pisaca ima sasvim slikovit naziv „Do toga mora doći – kako stvari stoje sa srpskog stanovišta”, ali je broj časopisa „Ideje” u kojem je objavljen zabranjen, a velikani komunističke intelektualne misli Marko Ristić i Koča Popović tim povodom optuživali Crnjanskog za fašizam.

Prošlo je osam decenija, dva rata i jedan prosečan život čoveka bilo koje nacionalnosti, ali su odnosi bivših jugoslovenskih naroda ostali zaleđeni, kao da ih je neko stavio u vremensku kapsulu u nadi da će kada se jednom probude zaboraviti na sve što je bilo. Ali izgleda da nije ništa zaboravljeno.

Izgledalo je da će desetak godina nakon stvaranja novih država biti dovoljno da se uspostave novi odnosi između novih država i starih i novih naroda. Desio se sasvim drugi fenomen – da zemlje koje su bežale od zajednice sa Srbijom koja im, navodno, nije dala da pokažu svoje potencijale, sada žele da pomognu Srbiji da pokaže svoje potencijale. U toleranciji ili u automazohizmu.

Iako je prošlo četvrt veka od raspada bivše zajednice, ta zajednica je i dalje okupljena u čekaonici Evropske unije, samo što su uloge nešto promenjene. Slovenija i Hrvatska su već preuzele ulogu predsednika odeljenske zajednice koji razrednom starešini prijavljuje ko odsustvuje sa časova evropskih, demokratskih integracija, ali je ta velika pobeda „zapadne braće” zapravo samo politički pokrivač za osvajanje tržišta Srbije. I dok su u Srbiji građani snažno podržali borbu protiv domaćih tajkuna i Miškovićevog monopola, nisu mogli da pretpostave da će glavni srpski biznismen postati Ivica Todorić, ali to još ne znači da će za manje privrednike to biti gore rešenje.

Kao što laičkim posmatračima deluje da je neka nedefinisana služba u Briselu ili Vašingtonu odredila da slovenački drugorazredni političari budu neka vrsta instruktora u prvom delu našeg evropskog puta, tako je gotovo izvesno da će hrvatski prijatelji postati naši glavni saputnici na evropskom putu. Čuli smo dosta zvaničnih izjava prema kojima Hrvatska najviše želi da istočni susedi što pre uđu u EU, ali i pre otvaranja prvog poglavlja postalo je jasno da će Hrvatska postati naš saputnik na putu ka EU, koja će na svakoj stepenici pokazivati ozbiljnost svoje nove države, ali i ozbiljnost stare mržnje. Zato bi i Srbija morala da shvati da je, sticajem istorijskih okolnosti, postala neki ugaoni kamen u stvaranju novih država. Ili sasvim jednostavno – svaka nova država će trenirati svoju ozbiljnost na otporu prema Srbiji.

Posle Franje Tuđmana, beogradski intelektualni krugovi su s neskrivenim oduševljenjem dočekivali Stipu Mesića (iako postoji snimak s australijskog radija na kojem on oduševljeno hvali ustaški pokret), ali je Mesić na samom kraju poslednjeg mandata, na pravoslavni Božić, odlučio da poseti Kosovo. Ivo Josipović je, međutim, delovao kao veliki iskorak, s kojim je bivši predsednik Srbije Boris Tadić postao prijatelj, s kojim je pred kamerama plovio barkama i objašnjavao da će to lično prijateljstvo sigurno preliti i na nacionalni nivo. U toj ofanzivi šarma, Tadić je objašnjavao hrvatskim medijima da mu je kao mladiću bila najveća želja da bude svetioničar na nekom jadranskom ostrvu, ali na kraju Josipovićevog mandata ispostavilo se da je najumereniji hrvatski predsednik odlučio da odlikuje Ejupa Ganića, koga srpske vlasti terete za zločin u Dobrovoljačkoj ulici.

U jednoj od omiljenih srpskih disciplina – pretrčavanja iz krajnosti u krajnost, dobar deo srpske javnosti danas je uveren da nikada na Balkanu nije postojala bliskost, tolerancija ili saradnja. Ali nekako zaboravljaju da je Beograd bio utočište za sve vrhunske intelektualce u modernoj istoriji. Nekada su i Ivo Andrić ili Meša Selimović odlučili da budu deo srpske kulture, ali je veliki problem što danas veliki deo „srpske elite” ne može da prihvati što je Emir Kusturica odlučio da bude deo te iste elite.

„Nek budem danas jedini, ali sam uveren da će nas skoro biti milionima koji će reći sve je to lepo i krasno, i čast svakome, ali ostavimo se nebuloza. Pogledajmo kako stvari stoje sa čisto srpskog interesa”, napisao je autor „Seoba”. I „Lamenta nad Beogradom”.

(Politika)

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. frka says:

    Cudo jedno kako se odredjeni autori sutaju rijecima i pokusavaju na takav nacin biti orginalni opisujuci odnose Srba,'rvata i zlovenaca.Kada cete jednom shvatiti da su vas ta 'braca" navukla na laznu ljubav i narodski receno debelo vas zajebala.Rjesenje je jedino.raditi i zivjeti kao da oni ne postoje.Njihove poslove i proizvode bojkotovati u Srbiji na sto nacina i cekati vrijeme da im se naplate dugovi sa kamatama.Ovako citajuci ove pateticne tekstove dodje mi zlo od "srpske pameti".

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *