Srbi kao robovi koji glume strateške partnere

Tweet

Piše: Vladimir Dimitrijević

NIJE VAM DOZVOLjENO DA POSTOJITE 

Odnos Imperija SAD – EU – NATO prema Srbima se, naravno, geopolitički može razumeti: Srbi su, kao i vekovima do sada,  „remetilački faktor“ na Balkanu koji ometa prodor Zapada ka Bliskom Istoku, ili je, potencijalno, ruski saveznik. Zapad, po akademiku Miloradu Ekmečiću, narod Svetog Save doživljava kao konjovodce ruskih kozaka ka toplim morima. Zato su Srbi proterani iz današnje Hrvatske, koja je primljena u čelični zagrljaj Imperije; zato je Republika Srpska stalno ugrožena politikom unitarizacije Bosne i Hercegovine; zato je Crna Gora  „montenegrizovana“ stvaranjem crnogorske nacije koja pretumačuje najvećeg srbskog pesnika, Njegoša, i piše latinicom. Zato se Kosovo i Metohija otimaju Srbiji i nude Velikoj Albaniji, saveznici NATO Turske. Zato se spremaju udari na Vojvodinu i Rašku oblast.

Sve je to, dakle, geopolitika. Ali, hladnii proračunati Zapad je prema Srbima u poslednje dve i po decenije okrutan više nego što geopolitički interesi zahtevaju. I sa manje sile i nepravde mogli bi se postići slični, po Srbe, nepovoljni rezulati, jer su domaće političke elite, osim časnih izuzetaka, više nego uslužne osovini Vašington – Brisel. Pa ipak, zapadni zlostavitelji, maskirani u dobroželatelje i mirotvorce, prosto uživaju u ponižavanju Srbije i sprečavanju svakog, makar i simboličkog, dobitka srbske spoljne politike (izuzetak je jedino 1995, i stvaranje Republike Srpske, kojoj, opet i opet, preti pokušaj ukidanja). Čak i  „podela Kosova“ (u biti, štetna po srbske nacionalne interese) , o kojoj je maštao Ivica Dačić, od strane Imperije nije dopuštena ni kao nagoveštaj. Kao što su rimski pagani, goneći hrišćane (inače, krajnje miroljubive, nenasilne i odane državi kao otadžbini, ali nespremne da prave kompromis sa idolopoklonostvom) , sa strasnom mržnjom govorili  „Nonlicetvosesse“ ( „Nije vam dozvoljeno da postojite“) , tako i savremeni, repaganizovani Zapad Srbima govori ono što je Voren Kristofer rekao Slobodanu Miloševiću kad ga je ovaj pitao šta treba da učini da bi SAD prema Srbiji imale prijateljski odnos:“Nema posebnih uslova. Morate uvek i na svakom mestu da uradite ono što se od vas očekuje“.

Tako prestaje politika; tako počinje zlostavljanje.

IDEOLOGIJA ZLOSTAVITELJA 

Ugledni srbski filosof, dr Milan Brdar, ukazivao je, još 2008. godine, na to da u srbomrzačkom ludilu Imperije, šekspirovski govoreći, ima sistema. On dokazuje da Markiz de Sad, radikalni ideolog zapadnog prosvetiteljstva, nije pisao o erotici, nego o politici, koja je danas rukovodna ideološka matrica Zapada i kad su Srbi u pitanju. Reč je o politici zaposedanja i zlostavljanja koja od žrtve traži saglasnost sa mučiteljem:“Danas nije dovoljno  „sarađivati“, pokazujući spremnost na dobrovoljno ropstvo. Moramo, preko toga, da se entuzijastički zalažemo da  „dobijemo ono što zaslužujemo“. Na primer, da nam otmu Kosovo/… /A ako se to desi, da se ne bunimo, nego da aplaudiramo onome ko će to da nam uradi, da kažemo da je to prava stvar, da smo to zaslužili, i da pokazujemo entuzijazam tako što ćemo skočiti odmah da nacrtamo granicu, pre nego što oni kažu gde je.“ Nije dovoljno pokoriti se kao posle pada Despotovine Srbije pod vlast Turaka 1459. profesor Brdar objašnjava stavove novih,  „mekih“okupatora:“U redu, moraš da budeš rob, ali ponašaj se kao to nisi, ponašaj se kao da si saradnik, strateški partner, jer svi smo u radosnoj zajednici. Spolja mora da vlada radost. Smeškamo se mi, morate se smeškati i vi, bez obzira koliko je vruća vatra koju smo vam podložili“. To je jedan od ključnih (a običnom političkom pogledu skrivenih) razloga zbog koga Ivica Dačić, nekad blizak saradnik Slobodana Miloševića, koji je ratovao za Kosovo protiv NATOa, mora da se sastaje sa Hašimom Tačijem, jednim od vođa OVK terorizma osumnjičenim, između ostalog, za vađenje organa živim Srbima. Imperija u licu Ketrin Ešton Dačića primorava da se smeši Hašimu Tačiju ne zato što ne zna šta je Tači radio Srbima (skupa sa Čekuom, Haradinajem i sličnim lumenima  „nezavisnog Kosova“) : ona to čini baš zato što ZNA šta je Tači radio Srbima. Oni koji gospodare svetom žele da od Srbije stvore, kako reče dr Milo Lompar,  „koloniju krivice“. Razlozi su jasni: Srbi su, kako je još 1994. govorio Dejvid Gompert iz RAND korporacije, član Trilateralne komisije, nosioci virusa koji treba uništiti. Virusa slobode.

METODOLOGIJA ZLOSTAVLjANjA

Po dr Slobodanu Antoniću, metodologija zlostavljanja Srbije izgleda ovako:

1. Nema konačne liste zahteva koje treba ispuniti da bi zlostavljač bio zadovoljan;

2. Zahtevi koji se postavljaju su neodređeni, da bi žrtva stalno osećala krivicu zbog neispunjavanja istih;

3. Od žrtve se traži da pogađa skrivene želje i namere zlostavljača ( „Šta je još uslov EU? Šta je to što se ne traži otvoreno od Srbije (jer se nije tražilo ni od drugih zemalja) ali se očekuje da Srbija ispuni? Gej parada? Još novca iz budžeta ljudskopravaškim NVO – oima? Konfederalni status za Vojvodinu? Još jedna nagrada Srbljanovićki i Basari?“) ;

4. Žrtva ne sme ni da misli, ni da govori, o zlostavljanju koje joj Zapad priređuje jer  „kroz ćutanje i saradnju žrtve perverzni 3lostavljač postaje legitimni VASPITAČ nesrećne žrtve“;

5. Žrtvino samopouzdanje mora biti uništeno kroz raspamećivanje – ona mora sebe početi da okrivljuje za svoju  „nesposobnost“ da uđe u EUtopiju;

6. Žrtva mora da izgubi identitet tako što će njena istorija biti pretumačena kao istorija krivice; to jest, po Antoniću:“Srbiji se pronalazi antisemitizam u ranom 19. veku, fašizam u ranom 20. veku, a koreni genocidnosti i etničkog čišćenja datiraju se čak u 14. vek“;

7. Kad žrtva  „shvati“ da je kriva, ona mora sebi da odredi kaznu i pozove zlostavitelja da  „ispuni pravdu“ izvršenjem kazne;

8. Žrtva ne sme imati nikakvu vrednost – ni pred sobom, ni pred svetom, da se ne bi video pravi izgled monstruma koji je maltretira… Zato je, po Antoniću, prvi korak u otporu Velikom Inkvizitoru jačanje samovesti i samopouzdanja (u kulturi, pre svega) , zatim aktivan otpor agresiji zlostavitelja i njihovih domaćih pomagača, i, na kraju, jasno otkrivanje i društvena osuda kako srbofoba sa strane, tako i njihovih lokalnih saučesnika u zlostavljanju.

SVETLOST NA KRAJU TUNELA? DA SKOČIMO POD VOZ? 

To je novi, globalistički totalitarizam, čiju simptomatiku Brdar opisuje kao tvrdnju da više nema neprijatelja:“Naprotiv, onaj ko vas kinji, kaže da vam je prijatelj, kao u podrumima junaka Markiza de Sada. Pa kao što kaže Kondoliza Rajs, pre dve nedelje, posle otimačine Kosova:“Sjedinjene Države su prijatelj Srbije“. A Evropa to papagajski ponavlja“, pri čemu je naša nesreća u tome što imamo  „kritičnu masu pripadnika političke elite koja je spremna da pristane na tu igru, računajući da će iz toga izvući neku korist“. Zato je sasvim moguće da, posle svega što nam je SAD – EU – NATO Imperija učinila, Aleksandar Vučić kaže u intervjuu  „Rojtersu“:“Pregovori sa EU su važni ne samo sa političke tačke gledišta, već i zbog razvoja srpske ekonomije, boljih životnih uslova, veće odgovornosti, drugačijeg sistema vrednosti/… /Datum za početak pregovora sa EU je ono na šta svi mi moramo da se usredsredimo, da završimo taj važan posao, a onda ćemo videti svetlo na kraju tunela“.

Da ta svetlost na kraju tunela nije voz, pitao bi se prosečan Srbin, kome nije do samoubistva na  „briselskim šinama“? Jer, evrointergativci u Srbiji su žestoko zabrinuti: podrška prosečnih Srba ulasku njihove države u EU pala je na 41%, a omladina prezire EUtopijsku laž: učenici i studenti se najviše protive tom ulasku.

EXORIENTELUX 

Njegoš je svom sekretaru Medakoviću jednom jasno rekao:“Zar ne vidiš, da sam sirak bez nigđe i nikoga. Još da nemamo uzdanja u tu Rusiju, morali bi pasti u očajanje, – a kami bi se mogli držat sami; a već koga imaš? Na koga bi se moga pouzdat?“. Medaković dodaje  „da nije bilo Moskova, nigda Srbija ne bi bila svoja – ona bi mogla biti tuđa i svačija kano što to bješe do pojava Rusa i njihove pomoći, ali svoja sa tuđinom nigda.“ Milan Brdar je, vek i po posle ovih tvrdnji, izjavio, kao Njegoš nekad, a danas  „imamo Rusiju, čiji predstavnici kažu  „Sporazumite se sami sa sobom, i recite nam kako hoćete da vam pomognemo“; to jest,  „jedini nam je spas promišljena politika u savezu sa Rusijom“.

Nije tu reč više ni o kakvom romantičnom slovenofilstvu i bilo čemu sličnom, odavno prevaziđenom. Rusija je, u ovom trenutku, jedina koja ne samo može i hoće da nam pomogne u borbi za zemlju našeg identiteta, Kosovo i Metohiju, nego i jedina koja može da nas spase od Velikog Zlostavitelja sa Zapada. Pitanje je samo da li domaća politička elita to želi, ili više ne može bez mazohističkog uživanja koje oseti kad vidi bič u rukama Imperije.

(fondsk.ru)

Tweet