Срби, Мађари и рат у Авганистану

Srbi, Mađari i rat u Avganistanu

28 avgusta 2017

Piše: Branko Radun

Dok se mi bavimo sobom, međusobicama i nadgornjavanjima dotle vreme prolazi i drugi rade „svoj posao“ i manja je šansa da mi kao zemlja i narod realizujemo svoje vitalne nacionalne interese. Potrebno je stvari pogledati onakvim kakve jesu i pronaći izlaz van srpskog vrzinog kola. To znači da ne “golicamo uši” ljudima sa pričama o “evropskom putu” ali da izbegnemo “patriotski patos” od čega nema nikakve vajde.

Sramotno je što neki lobiraju za priznanje ili prihvatanje nezavisnosti “Kosova” kao što je i jalovo udaranje u patriotske talambase jer mi u ovom momentu Kosovo ne možemo povratiti. Na sreću ili na žalost nama su potrebni, da bi smo opstali, svi koji su normalni, pa bili oni patriotske ili proevropske orijentacije.

Gde je izlaz – pa sigurno van ovih naših uskih podela i ukopanih rovova.

Da ovo ilustrujem jednim primerom. Tamo posle 11. septembra 2001. sam razgovarao sa ljudima koji su bili bliski tadašnjem premijeru i predsedniku oko ideje da je američka borba protiv terorizma šansa da Srbija popravi rejting u SAD. Konkretno je bilo reč o aktivnom uključivanju u američki „krstaški rat“ protiv terorizma da bi zauzvrat dobili bolju pregovaračku poziciju oko Kosova (ali i drugih pitanja poput odnosa sa Crnom Gorom i Republikom Srpskom). Isto tako bi takav potez otvorio i mogućnost i saradnje sa nezapadnim silama (Rusija, Kina…) a i za ustavno definisanje vojne neutralnosti kao trajne političke činjenice. Osim toga tada je i predsednik Rusije Putin davao svu moguću logistiku Amerikancima. Tada mi je rečeno da je ideja dobra i da bi promenila međunarodnu poziciju Srbije no da za to nema političkog konsenzusa ključnih igrača vladajuće koalicije i opozicije. Srpski mi je odgovoreno „tačno je da bi dobili time novi status, mi da to i predložimo ovi drugi će nas na izborima proglasiti za izdajnike“ ili pak „mi to ne možemo zbog naših birača“. Naivno sam pitao da li mogu ključni igrači da sednu i da se dogovore oko toga, pa ako nam je to izlazak iz začaranog kruga unutrašnjih podela na „patriote“ i „izdajnike“ da to svi podrže ili barem da to niko ne ruši. Umesto odgovora sam dobio podsmeh.

Teorijska osnova za ovakvu „ideju“ nalazim u shvatanju međunarodnog poretka kao hijerarhijskog a na čijem je vrhu globalna moć koja je uglavnom locirana u SAD. Ta globalna moć je kao nekakva aždaja sa više glava moći (vojna, politička, obaveštajna, finansijska, energetska, medijska…) te da ako uspete da napravite dil sa jednom od tih „glava“ vaš status je značajno bolji i imate određenu podršku. Evo na primer, lider Mađarske Orban iako pod packom struktura EU i Nemačke, a zapravo finansijske oligarhije koju predstavlja Soroš i njemu bliski mediji, opstaje jer ima jaku podršku Pentagona i Izraela (sličan slučaj je politika Milorada Dodika). Čim je Soroš „prognan“ iz svoje postojbine liberani mediji su napali Orbana da je fašista i antisemita. Ubrzo je u Mađarsku doleteo premijer Izraela da da punu podršku Orbanu i time demantuje optužbe za antisemitizam.

Kako je Orban uspeo da dobije tako jasnu i jaku podršku ovih centara „moći“? Pa politika je vrlo često trgovina u kojoj imate simboličke, realne i strateške „razmene“. Sve zavisi ko šta stavi na sto i šta traži od druge strane. Simbolično je kad recimo Srbija verbalno podrži američku borbu protiv terorizma. To je mali poen koji mnogo ne košta ali ni ne znači previše. Realno je kad npr. Srbija ne uvede sankcije Rusiji koja to vrednuje i podrži Srbiju u SB UN oko rezolucije o Srebrenici. Strateški ulog je kad neko da vrlo značajnu podršku u poslu od strateške važnosti. Mađari ratuju u Afganistanu i prave važne poslove sa Izraelom. Pored članstva u EU i NATO-u i ove “sitnice” se zaboravljaju kad se porede pozicije Srbije i Mađarske ili Vučića i Orbana.

Na žalost mi smo propustili brojne prilike zbog naših unutrašnjih podela i „ravnoteže nemoći“ koja blokira svaku pa i pametnu inicijativu ili ideju. Tako smo se decenijama iscrpljivali unutrašnjim jalovim i beskrajnim trvenjima i podelama, od one na „partizane“ i „četnike“ preko one na „amerikanofile“ i „rusofile“ pa do one na „evropejce“ i „patriote“. Doduše treba reći iako nas to ne amnestira od odgovornosti i stranci aktivno rade na našim podelama i raskolima. Te i slične podele su nas do sada sputavale da vodimo bilo kakvu aktivnu politiku, pa makar i pogrešnu. Umesto toga smo i sami od sebe sputani pasivno kao objekat trpeli pritiske moćnih sila i vrhunac političke mudrosti je bilo vrdanje i kupovina vremena. A vreme curi i ne donosi ponovo iste šanse. Sada imamo šansu da podele na „ove“ i „one“ prevaziđemo i zajedno (jer su nam potrebni i „jedni“ i „drugi“) pokušamo da budemo i aktivni subjekt, a ne samo nemi objekt kad se o našoj sudbini radi.

(Vidovdan)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *