Srbi ratuju na pogrešnom frontu

Srbi ratuju na pogrešnom frontu

30 jula 2013

Ana_RadmilovićPiše: Ana Radmilović

„Indiferentnost prema objektivnoj istini je potaknuta odvajanjem jednog dijela svijeta od drugog, jer to odvajanje otežava otkrivanje onog što se zaista događa. Često se može javiti istinska sumnja u vezi sa događajima od ogromne važnosti. Na primjer, nemoguće je izračunati, u milionima ili možda stotinama miliona, broj smrti prozročenih ratom. Katastrofe o kojima je stalno izvještavano – bitke, masakri, glad, revolucije – su prosječnoj osobi često ulivale osjećaj nestvarnosti“ piše Orvel 1945 godine.

I još ću ga jednom citirati: „Politički ili vojni komentatori mogu, poput astrologa, preživjeti gotovo svaku pogrešku, zato što njihovi vjerni sljedbenici od njih ne traže procjenu činjenica, već stimulaciju lojalnosti“.

Da li prepoznajete ovu pojavu gledajući vesti, čitajući novine, analize, predviđanja ili još uvek verujete da je u jednom brlogu upodobljenih napisa moguće pronaći tračak objektivnosti. I čija bi to objektivnost bila? Ne pripada ona ni autoru ni uredniku. Pripada jednoj opštoj pometnji gde ljudi, čitaoci, pokušavaju da se nekako pronađu u svim tim pozivima na sabornost, pamfletima, žalopojkama ovih ili onih (umetnika, radnika, seljaka, da ne kažem i poštene inteligencije, jer toga nigdar ne bu) – i ne prolaze se. Čak ni donedavno podeljene strane više ne postoje, sve su manji izgledi da će ikada postojati – sada je podobno da svi budete na istoj strani. Koja je to strana?

Nacionalna? Nije, ta je priča nestala, potrošila se, pojeftinila i mnogo su varali u njeno ime. Socijalna? Tek ta nikome ne odgovara. Šta mogu još da vam ponude vaši suvereni i njihovi tekstopisci? Na vesti o nepravdama (osim ako vas se lično dotiču) odavno ste oguglali. Ne verujete u prizore stradanja, ne zanimaju vas. Hteli ste da ginete za Kosovo, sada vam se smuči kada ga neko pomene. Hteli ste da predate Kosovo, opet ste se prevarili. Neće Kosovo. Dok ima živih. Znam, ne tiču vas se ti živi – osim ukoliko su politički subjekti koji će vam na nekoliko minuta privući pažnju. Ništa im ne verujete i potpuno ste u pravu.

Šta vam još ostaje? Čitate tekstove na internetu, ljutite se na autore koji pišu latinicom. Mrzite latinicu, kažete – to nije srpsko pismo. Lovite hrvatske reči, i predajete ih Hrvatima ne znajući da su to vaše reči. Vaša je kriva predodžba da postoje svi ovi novi jezici, iznikli iz srpskog. Po Vuku.

„Nomenklatura igra važnu ulogu u nacionalističkoj misli. Zemlje koje dobiju neovisnost ili prođu kroz nacionalističku revoluciju obično promijene ime, i vjerojatno je da svaka zemlja ili kakva druga struktura oko koje se vrte jaki osjećaji ima po nekoliko imena, od kojih svako ima drukčije implikacije. Dvije strane u španjolskom građanskom ratu su ukupno imale devet ili deset imena koja su izražavala različite stupnjeve ljubavi i mržnje. Neka od tih imena (npr. „Patrioti“ za Francove pristaše, ili „Lojalisti“ za pristaše vlade) su, iskreno rečeno, bila čudna, i te dvije suparničke frakcije se nisu mogle usuglasiti oko korišćenja bilo kojeg od njih“, opet Orvel. Opet 1945. Pošto živimo vreme Orvela, ne znam ko bi ga bolje interpretirao do njega samog.

Zašto pričamo o novim nezavisnim državama, nije teško pogoditi. Ono što je teško shvatiti jeste da jedan, mislila sam, ozbiljan narod kao srpski može da se izdigne iznad novojezika i da ne mrzi nekakav bošnjački, crnogorski i ko zna koji će sve nastati ako nastavimo da prizivamo munje i gromove. Možda vojvođanski?

Ne postoji tekst, čini mi se, na portalima u Srbiji ispod kojeg se ne naređa gomila komentara koji se svađaju oko toga koji komentator piše ćirilicom (taj je pravoveran), a koji latinicom (sumnjivac) i onda se čovek pita – čemu pisanje ili čemu puštanje komentara? Zbog čega neko ne napravi sajt gde će se polupismeni branitelji ćirilice svađati sa ideološki opredeljenim latiničarima – i onda da lepo ostave ostatak sveta da na miru čita o, na primer, smeni direktora Narodnog pozorišta u Prištini sa privremenim staništem u Kosovskoj Mitrovici – što je, cenim, mnogo važnija tema. Iz patriotskih razloga. Dole na Kosovu vlada sila. Mi smo joj se povinovali i evo upravo oduzimamo poslednju kulturnu instituciju koja živi i radi na tom mestu, zna te ljude, ti ljudi znaju nju. Ali, kojoj se sili povinujemo ovde kada oduzimamo sebi pravo na sve reči svog jezika i svoja oba pisma i to argumentujemo nekakvim Bošnjacima ili Hrvatima, ili već nekim Latinima?

Sili gluposti i obesmišljenosti svake druge borbe, eto tome se povinujemo. A ona je gora od one koja je zasela na Kosovu, jer ona nije došla spolja. Došla je iz nas samih. I mi postajemo sve siromašniji, jezikom – a koji je duh. Jezik koji poznaje sve manje pojmova, sve oskudniji je prozivod, a kasnije i sam proizvodi istu takvu pamet da se razluči bitno od nebitnog, da se prepozna ono koje se dešava – jer „ono koje se dešava“ treba imenovati. A mi raspolažemo sa jezikom koji ima sve manji fond reči. Otud ćirilica koja je u ratu s latinicom (umesto da cenimo taj eksluzivitet naroda sa dva pisma), otud papagajsko ponavljanje reči poput „nacizam“, „izdaja“, „defetizam“ i tome slično. To je, da prostite, zaglupljivanje. Ratuje se na nepostojećem frontu.

(NSPM)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *