Srbi, Rusi i Sun Cu

Srbi, Rusi i Sun Cu

16 oktobra 2014

nebojsa-malicPiše: Nebojša Malić

Ako znaš sebe, ali ne i neprijatelja, za svaku pobedu pretrpećeš i poraz.“ – Sun Cu

Kineski strateg Sun Cu je živeo pre više od 2500 godina, u doba zaraćenih kraljevina, pre Ujedinjenja. Bavio se filosofijom sukoba – koja je ostala ista kroz vekove – više nego vojnom taktikom, koja se menjala s razvojem tehnologije. Zato se njegove mudrosti, sakupljene u zbirci „Umeće ratovanja“, izučavaju i danas. Nažalost, među Srbima i Rusima izgleda nedovoljno.

Istoričar na poslovima energetike, Sergej Pravosudov, nedavno je objavio kritiku raskola u Srbiji između „proruskog naroda i antiruske elite.” To je lako uočiva i nesporna činjenica. Problem nastaje kada Pravosudov korene tog raskola traži u srpskom nerazumevanju prema J.B. Titu i simpatijama za „četnike“, pa u potrazi za odgovorima konsultuje „objašnjenja“ Vinstona Čerčila (!), iako pri kraju teksta govori o potrebi današnje saradnje Rusije i Nemačke protiv Velike Britanije i SAD.

Sličan spoj zbunjenosti i neznanja vidi se i u nedavnom razgovoru Timura Blohina (Glas Rusije) sa istoričarom Nikitom Bondarevom. Komentarišući „četnike“, Blohin veli: „i dalje ostaje diskutabilno pitanje povodom njihove saradnje sa nacistima“, dok Bondarev odgovara: „Četnici imaju složenu istoriju saradnje sa profašističkim pokretom Nedića i sa nemačkim okupatorom kao takvim“. Pa ipak, Bondarev navodi činjenicu da ti, navodno „profašistički“, četnici nisu na Crvenu Armiju ispalili niti jedan metak. I ne vidi u navedenom nikakve protivrečnosti? A sve se to moglo izbeći da su samo pročitali šta je o partizanima, četnicima i Sovjetima nedavno pisao Boris Aleksić. Doduše na srpskom.

Od 1917. godine naovamo, srpska i ruska istorija su u raskoraku. U Rusiji su haos izazvan februarskom revolucijom iskoristili boljševici – i posle pobede u građanskom ratu, krenuli da vrše sveopštu „derusifikaciju“, gde su čak razmatrali i uvođenje latiničnog pisma. Veliki deo Lenjinovih antiruskih „reformi“ ukinuo je Staljin, čije je oslanjanje na rusku tradiciju i rodoljublje omogućilo opstanak i pobedu SSSR u Velikom otadžbinskom ratu.

Za to vreme, Srbija je utopila svoju državnost u jugoslovenski projekat. Kralj Aleksandar je bio zaštitnik „belih“ izbeglica generala Vrangela, i ti Rusi su izuzetno doprineli međuratnoj obnovi Srbije i Jugoslavije uopšte. Između ostalog i zbog toga, Kominterna je još 1928. počela da zagovara razbijanje Jugoslavije i „oslobađanje zatočenih naroda od hegemonije velikosrpske buržoazije“.

Upravo zbog tog pogleda na Jugoslaviju kao „velikosrpsku hegemoniju“, komunisti nisu imali ništa protiv osovinske okupacije i podele zemlje u aprilu 1941. Pobunu protiv okupatora podigli su tek u junu, kada je počela invazija na SSSR. Pritom je prioritet njihove borbe bio obračun sa pristalicama legitimne jugoslovenske vlade – Jugoslovenskom vojskom u Otadžbini (JvuO, tzv. „četnicima“), kojom je komandovao pukovnik (kasnije general) Mihailović.

Pošto su poraženi na teritoriji okupirane Srbije, komunisti („partizani“) su prešli u tadašnju nacističku Hrvatsku. I tamo su nastavili da se bore protiv rojalista, ne čineći ništa da zaustave ili spreče ustaške pokolje nad srpskim civilnim stanovništvom. Nasuprot tome, Talijani su čvrsto stali u kraj ustaškom genocidu tamo gde su imali garnizone. Saradnju rojalista i Talijana na sprečavanju ustaškog genocida komunisti su posle uzimali kao dokaz „četničkog šurovanja sa fašistima“.

U okrnjenoj „Srbiji“ pod nemačkom okupacijom jeste bila postavljena kvislinška vlada generala Nedića, ali su njene institucije bile premrežene pristalicama JvuO. Sa nacistima su iz ubeđenja sarađivali samo „Srpski dobrovoljački korpus“ Dimitrija Ljotića i „Ruski zaštitni korpus“ sastavljen od izbeglih „belih”. Ali i Titovi komunisti, koji su – kako navodi Aleksić, po pisanju brojnih jugoslovenskih i ruskih istoričara – potkazali Gestapou oficira NKVD Mustafu Golubića i tako „oslepeli“ Moskvu na Balkanu. Sovjetska vojna misija u Jugoslaviju stigla je tek početkom 1944 – zatekavši tamo Engleze. Već u maju 1943. kod Tita dolazi misija koju predvodi major F.V.D. Dikin (Deakin), a u septembru iste godine dužnost preuzima general-lajtnant Ficroj Meklejn (Maclean). Sredinom 1944, u misiju Titu dolazi lično Čerčilov sin Randolf.

„Istorija će biti dobra prema meni, jer ću je ja pisati“, izjavio je krajem rata Čerčil, i učinio upravo to. Ne postoji nimalo razloga da se njegova „povijest“ 2. svetskog rata tretira imalo verodostojnije od politički motivisanog sovjetskog pripisivanja pobede isključivo geniju J.V. Staljina. Kada je konkretno o Srbima i Jugoslaviji reč, Čerčilovi argumenti da su Titovi borci navodno „ubijali više Nemaca“ – i da je zbog toga pomoć rojalistima preusmerena na komuniste – su apsolutna, potpuna i višestruko dokazana neistina.

Nemačka dokumentacija nedvosmisleno potvrđuje da su se „četnici“ borili protiv Nemaca i NDH tokom celog rata, posebno krajem 1943. kada su u očekivanju angloameričkog iskrcavanja na Jadranu pokrenuli veliku ofanzivu u južnoj Dalmaciji, Hercegovini, Crnoj Gori i Bosni. Sovjetski izvori mogu da potvrde da su se rojalisti skupa sa Crvenom Armijom borili protiv Nemaca 1944. i u današnjoj Srbiji – dok se Crvena Armija nije okrenula protiv njih, na insistiranje Tita.

Posle oslobađanja Beograda i napredovanja Crvene Armije prema Budimpešti, F.I. Tolbuhin, S.S. Birjuzov i V.I. Ždanov stvarno su mislili da u pozadini ostavljaju prijatelje i saveznike. Da to prosto nije bilo tačno pokazao je Titoveć juna 1948, kada je istupio iz Informbiroa i službeno „preleteo“ na Zapad. U okrutnim čistkama, zatvaranju i mučenju pro-ruskih komunista – uglavnom Srba – učestvovali su neretko i dojučerašnje ustaše, domobrani i ostali saradnici Hitlera, „umiveni i presvučeni“ u novu narodnu vlast. Uostalom, tzv. Jugoslovensku brigadu koja je sa Crvenom Armijom ušla u Jugoslaviju septembra 1944. predvodio je Marko Mesić, bivši komandant ustaške legije zarobljen pod Staljingradom. A uprkos navodnoj „saradnji“ sa Nemcima, iz Srbije na Istočni front nije otišao ni jedan jedini vojnik.

Pravosudov citira Čerčilove žalopojke da u Jugoslaviji nema ni 10% engleskog uticaja, ali je istina da je od 1948. uticaj Zapada u Jugoslaviji 100%, dok je sovjetski zanemarljiv. Odnost Tita i titoista prema Srbima bio je kopija Lenjinove politike prema Rusima. Samo što je umesto jedne decenije, trajao četiri! Tek je Slobodan Milošević 1987 (sedam godina posle Titove smrti) pokušao da promeni antisrpsku orijentaciju jugoslovenskog komunizma – zbog čega su ga napali kako privilegovane elite unutar same Jugoslavije, tako i Zapad.

Tu nije bio kraj istorijskom raskoraku Srbije i Rusije. Milošević je devedesetih stajao spram Zapada potpuno sam, jer je Rusiju kontrolisao zapadni pulen B.N. Jelcin. Kada je okupacija prekinuta dolaskom na vlast V.V. Putina, za Srbiju je već bilo kasno: postala je žrtva prve zapadne „obojene revolucije“. Tajsevirus nije primio u Moskvi ili Minsku, ali je zato dva puta uspeo u Kijevu. Sadašnje krvoproliće u Ukrajini moglo se sprečiti da je blagovremeno izlečen virus „obojene demokratije“ u Srbiji – ali ona nažalost traje i danas.

To je i objašnjenje antiruskog stava „elite“ u Srbiji, koje toliko zbunjuje mnoge ruske posmatrače, pa i S. Pravosudova, koji je svojevremeno izrazio „razočarenje“ u Srbiju. Sudeći po novijem tekstu i citiranju Čerčila, reklo bi se da nije pročitao razložan odgovor Aleksandra Pavića. Šteta. Jer bilo bi korisno da se podsetimo i ostatka Sun Cuove mudrosti, citirane na početku: „Ako poznaješ sebe i poznaješ neprijatelja, ne moraš da strahuješ od ishoda ni stotinu bitaka. A ako ne znaš ni neprijatelja ni sebe, svaku ćeš bitku izgubiti“.

(Fondsk.ru)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *