Srbi sa Severa su prinuđeni da paralelno vode bitku i protiv Šiptara i protiv Beograda

Srbi sa Severa su prinuđeni da paralelno vode bitku i protiv Šiptara i protiv Beograda

30 aprila 2013

vesna-veizovic1Piše: Vesna Veizović

Posle današnjeg sastanka Srba sa severa okupiranih teritorija i vlastodržaca iz Beograda i nepostizanja sporazuma između dve strane, nestrpivost i bahatost ovdašnjih politikanata vrhuni.

Nakon što su bili iznenađeni pojavom predstavnika Srba južno od Ibra, koji su morali doći čak do Beograda ne bi li se njihov glas čuo i ne bi li opovrgli spekulacije medija koji su ih stavili u isti koš sa ovim zapadnim službenicima iz vlasti, trpajući im u usta reči koje nikada ni u ludilu ne bi sami izgovarali.

Nije isključeno da bi njihov glas i u Beogradu bio ugušen , ali nespremnost i brzina vlasti da što pre završe sa njima, ne pustivši ih u svoje odaje ostavili su ih da glasno i sa jasnim parolama pokažu i Beogradu i celoj Srbiji da su i oni protiv sporazuma sa Šiptarima i predaje sopstvene zemlje.

Nemogućnost da zapadni plan sprovedu tako lako i pored do sada neviđene medijske manipulacije, koja maltene javnost ubeđuje kako ne postoji niko da je protiv sporazuma, sem eto nekolicine Srba sa severa, očigledno je izvela iz takta Ivicu Dačića, do te mere, da ne može savladati svoj autošovinizam i inferiornost u odnosu na te Srbe koji nisu poklekli za razliku od njega i ostali su na svojim ognjištima.

„Da li neko stvarno misli da smo mi glupi, oni treba da se bore sa Prištinom, a ne sa Beogradom… Sukob sa celim svetom nije rešenje, kao ni sukob sa Beogradom. „

No, iznervirani Dačić ni tu nije stao , već je nastavio sa pretnjama:

„Ukinemo plate i radna mesta i nema paralelnih institucija.“

Očigledno je na žalost da je ova država u rukama samovoljnih kriminalaca i da oni neće prezati ni od čega dok ne ispune zadatke dobijene sa zapada. Sam Aleksandar Vučić je ponovio i ne odstupa od toga da ne postoji niko ko ga može sprečiti da sprovede sporazum u delo:

„Ako bude referenduma, to može da se završi za 15 dana. Ako bude potreban referendum, imamo jedan uslov: da iz tog referenduma izađemo ujedinjeni i da, ako većina građana podrži našu odluku, kosovski Srbi prihvate da je zajednički sprovodimo. Vlada može da padne, ali odluku o sporazumu nećemo menjati jer je to jedina moguća odluka“

Odnosno , može se sprovesti referendum, ali će se njegov rezultat uzeti u obzir samo ukoliko bude povoljan za ovu vlast u suprotnom puj pike ne važi. Uostalom kad je ovoj vlasti Ustav mrtvo slovo na papiru, šta jedan referendum može značiti..

Šta je preostalo Srbima da urade, dok mu se u Beogradu ovako bahato sile vlastodržci, na okupiranim teritorijama imaju drugu vrstu torture. Upravo to je odličan pokazatelj „pobede“ koju su izdejstvovali u Briselu.

Tako je najednom svaki Srbin koji poseduje telefon ili foto aparat postao špijun i određuju mu se mere zadržavanja čak trideset dana u zatvoru, dok se sa druge strane pokušaj ubistva dvojice dečaka od strane Šiptara nagrađuje puštanjem nakon jednodnevnog pritvora.

Jasno je takođe, da ne planiraju ni u najvećem ludilu ( a ne znam da li može biti većeg nego što sada jeste) da se povuku sa svojih funkcija i da časno odu u istoriju bez prisilnog rešenja.

A najjasnije i verovatno najžalosnije je saznanje da Srbi i sa Kosmeta, a i cele Srbije odavno ne vode bitku samo sa Šiptarima već i sa Beogradom.

Dok su se tokom celog trajanja pregovora Šiptari držali i na za trenutak ne odstupali od takozvanih kosovskih zakona, ne priznatih i nepostojećih , srpska strana je bila spremna na izmene Ustava ne bi li se nas do kraja ponizila i učinila još koji ustupak.

Takvo vođenje diplomatije verovatno da nije viđeno da sada u svetu. Jedinstven primer jedne izgubljene bitke koja se pre svega nije smela ni povesti na tako viskom državnom nivou, koja je svom narodu predstavljena kao najveća pobeda ikada. Što reče jedan prijatelj, Vučić ako nastavi ovako da priča , još će me ubediti da smo proširili svoju teritoriju.

Zato se danas Kosovo i Metohija ne mogu odbraniti u Prištini i Prizrenu, i Peći, Kosovskoj Mitrovici, jer takvu bitku sadašnji vlastodržci neće dozvoliti, ako ne stanu otvoreno na stranu međunarodnih snaga i Šiptara gledaće na svaki način da opstruiše Srbe. To je ono što je izbilo iz reči Ivice Dačića, u svojim pokušajima da svoj neuspeh prebaci na pleća Srba sa okupiranih teritorija.

Dakle, koliko god da mediji pokušavaju da utiču na javno mnjenje praveći jednu iskrivljenu sliku i rastežući broj Srba koji su za sporazum do neslućenih procenata, javlja se jedna sitnica koja oslikava istinsko osećanje u narodu ali i u vlasti.

Naime, ponavljajući svakodnevno da se sporazum mora sprovesti u delo, i da su spremni da gaze i preko živih i mrtvih ne bi li ispunili svoje naume, kroz njihove reči a pre svega pretnje se ogleda strah od pravog narodnog raspoloženja, odnosno neslaganja i sasvim izvesne narodske bune.

Zato kada Ivica Dačić otvoreno zapreti Srbima sa Kosmeta da će ih pored sve nesreće i maltretiranja od strane Šiptara, zločinaca kojima su gurnuti u ruke na nemilost, isto to poručuje svakom Srbinu na celoj teritoriji Srbije šta ga čeka ukoliko se pobuni protiv sistema i njihovih samovoljnih odluka.

Ništa drugačije nije ni sa Aleksandrom Vučićem, koji je jasno stavio do znanja da je spreman i lično, verovatno ličnim obezbeđenjem, da se obračuna sa svakim ko mu se suprostavi. A isto to poručuju i njegovi puleni preko novinskih redaka, upozoravajući da im službe stoje za vratom i istovremeno nazivajući sve Srbe koji se bore da održe teritorijalni integritet ekstremistima.

Imamo dakle dva rešenja:

Prvo će zvučati jednostavnije i lako. Možemo se povući , ućutati i dozvoliti im da otcepe Kosmet od Srbije, da primene taj sporazum i ispune volju Šiptara. No to jednostavnije rešenje nije ni dugog veka, ni imalo pametno. Jer ukoliko se danas pokaže strah pred njima strašljivcima koji ništa sem što prete i ne znaju, sutra a ni kasnije niko neće dići glas ni za koju grupu, ni za pojedinca i bićemo ono što oni zaista i hoće da naprave od nas – robovi!

Drugo rešenje nije lako ali će nas sve osloboditi.

Nalazimo se kao u biblijskoj priči na putu za Raj, i sa osnovnim pitanjem pred nama: Hoćemo li nastaviti da postojimo ili nečasno nestanemo?

(Vaseljenska.com)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *