Srbija bez Koštunice

Srbija bez Koštunice

31 marta 2014

Aleksandar-ApostolovskiPiše: Aleksandar Apostolovski

Čiji će duh Vojislav Koštunica videti u ponoć kada prolećni vetar zatrese vrata njegove vikendice u Belanovici i kada bivši šef države, usamljen, izađe napolje? Voja se verovatno neće iznenaditi jer već zna tu ironiju sudbine, ali će njegovo lice poprimiti izraz koji se može protumačiti na dva načina: kao izlečeni facijalis ili kao osmeh.

Uljez u njegovom dvorištu, sa činom maršala, od njega će najpre zatražiti bocu viskija, kako bi povratio cirkulaciju. Potom će, kao što je to učinio nezaboravni Slobodan Aligrudić, tumačeći lik autoritarnog oca u filmu „Sjećaš li se, Doli Bel”, održati porodični partijski sastanak, na kojem će deliti bombone i šamare, objašnjavajući kako se preživljava između čekića i nakovnja. Taj stisak geopolitičari nazivaju izborom između Zapada i Rusije.

Ako je Tito to nazivao nesvrstavanje, Koštunica je, prizemljen ispod cenzusa, ostavio politički testament koji će za sve buduće vladare postati obavezna lektira. Vojine neutralnosti za sada se Vučić drži kao boce za infuziju.

Potom je Koštunica samo nestao. Da, tek kada je politički umro, shvatili smo njegovu viziju. Tako tipično za nas. A to što je otišao u miru i tišini tako je tipično za njega.

Doskorašnji lider DSS-a, koji emituje umor opšteg smera, politički marketing uvek je smatrao đavolskom rabotom. Ne shvatajući da se politički lideri i političke ideje promovišu kao proizvod – afrička šljiva, recimo – njegove kampanje podsećale su, mahom, na okrugle stolove Kola srpskih sestara.

I, da se razumemo. Njegovim odlaskom, kao jednog od poslednjih velikih lidera iz devedesetih godina, i zvanično je objavljeno da su politički dinosaurusi izumrli. Zato se on više nikada neće vratiti. Ne da bi protivurečio evoluciji, već geopolitici.

Jer, Voja dobro zna da bi njegova ponovna reinkarnacija na državnom vrhu za tri dana od Terazija stvorila Evromajdan. Zato je i Koštuničin odlazak tako dirljiv. Melodramatičan. Jer ga nećemo gledati u nekom drugom filmu.

Najveći problem Vojislava Koštunice jeste zapravo taj što mu ljudi mnogo više veruju nego što za njega glasaju. Na predsedničkim izborima nije prošao dobro, ali je njegova podrška Tomi Nikoliću verovatno bila presudna da Boris, u drugom filmu, ode među Zelene.

Na parlamentarnim izborima, Koštunica je prošao nešto više katastrofalno, ali njegova ideja neutralnosti, kojoj su Srbi dali nešto više od četiri odsto glasova, sada održava Beograd u poziciji da može da traži kredite od MMF-a, da ulazi u dilove sa šeicima, a da se istovremeno, u skoroj budućnosti, vozi ruskim brzim prugama i da, pri tom, Majkl Kirbi ne unapredi Vučića u diktatora.

Naravno da su, posle objavljivanja rezultata izbora, u nekoliko zapadnih ambasada imali razloga da otvore šampanjac. U depeši poslatoj iz američke ambasade u Beogradu 2009. godine, koju je objavio „Vikiliks”, predsednik DSS-a je etiketiran kao Nosferatu.

Tom etiketom je zatvoren čitav politički krug lidera koji je pobedio Miloševića, uveo demokratiju, postao zvezda međunarodne politike da bi na kraju zapadne ambasade u njemu videle „kralja ponoći”.

I oni koji koji su se kleli kako je Voja zapravo Šešeljev brat blizanac, samo u dva broja većem crnom smokingu, pa mu vise rukavi, sada sabiraju utiske. Greše i oni koji smatraju da je Koštunica sve vreme na zemlji Srbiji obitavao kao Sloba bez greške koji se preselio na Dorćol i ušao u telo doktora prava.

Problem Koštuničinog shvatanja američke i evropske demokratije jeste taj što je on verovao u nju kao svaki mladi intelektualac, zarobljen u maršalovoj sobi, koji je krišom slušao Radio London i čitao dela Slobodana Jovanovića.

Lider male stranke DSS, grupacije iz kruga dvojke, čiji su članovi najdalje od Beograda stigli do Belanovice, kod Voje na roštilj, misleći da su valjda u prašumi, pažljivo se spremao da uđe u veliku igru još od početka devedesetih godina. Za takve ambicije imao je savršeno pokriće: njegova akademska karijera prekinuta je grubo početkom sedamdesetih godina.

Za razliku od mnogo poznatije grupe disidenata s Filozofskog fakulteta, koji su bili previše levi za Brozove dogme o socijalizmu kao dobrom zezanju, pa su tragali za fotorobotom komunizma, ali s ljudskim likom, „pravnici” su, osim smrtne ozbiljnosti i zabrinutosti za budućnost Srbije u novom Ustavu 1974. godine, predstavljali klasičnu reakciju liberalno-nacionalnog usmerenja.

Delo „Stranački pluralizam ili monizam”, koje je napisao s Kostom Čavoškim, predstavljalo je osamdesetih godina kultno štivo među predstavnicima građanske i peticionaške inteligencije.
To što nikada nije seo sa Slobom na kanabe, za razliku od Vuka i Đinđića, koji su pravili i rušili paktove s rentijerom Belog dvora, jedan je od razloga što Voja postaje idealan predsednički kandidat.

Pare ga nisu zanimale, pa nisu ni mogli da ga kupe. Hajde, probajte da kupite čoveka koji kao vrhunac hedonizma podrazumeva ispijanje rakijice u Belanovici i košenje trave u dvorištu.

Bilo je kasno da ga isprljaju, pa je vrhunac Slobine propagande bilo proturanje priče da ima više od jedne mačke. Čak devet ljutih mačaka.

Posle oktobarskih promena, interesno partnerstvo Voje i Zorana Đinđića vremenom se pretvara u nerazumljivu netrpeljivost, kao još jedan dokaz da se kompromis u ovim ukletim oblastima smatra ljudskom slabošću, za razliku od suficita taštine i sujete dva hiperigrača nesposobnih da svare jedan drugog.

Iako je prigovarao Đinđiću na pragmatizmu, vremenom je i sam postao pragmatični tehnolog opstanka na vlasti, koji je uspeo da za tri dana izabere Tomislava Nikolića za predsednika Skupština i zatim ga smeni.

Čovek koji je nekada svirao hašku frulu, naročito obraćajući pažnju na devetu rupu na tom tradicionalnom srpskom instrumentu, tokom svoje vladavine, isporučio je najviše haških optuženika pod oblandom dobrovoljne predaje.

Predsednik SRJ i u dva mandata premijer, osnažio je ekonomiju, ostvario suficit u budžetu, proširio investicije „Telekoma Srbije” u RS i Crnu Goru, vodeći se načelom da se očuvanje svete srpske zemlje održava investicijama, a ne tenkovima. Ali upravo je on istovremeno omogućio tajkunima da sprovedu privatizacije kojima se, mahom, bavila Verica Barać.

Ironija sudbine i istorije jeste da su tokom mandata intergaliste i umerenog nacionaliste izgubljeni i Crna Gora i Kosovo. Ali, ostavljajući Srbiji gasni sporazum s Moskvom, strateški ostavlja evroskeptike u igri na dugi rok.

Usvajajući Ustav, ostavlja i Kosovo, makar na hartiji, kao hipoteku na još duži rok. Evrofanaticima predaje vlast na poslužavniku, vraćajući mandat narodu, svestan da, kao Nosferatu, nema šansi da vodi politiku kad izađe sunce.

Ko će sada zastupati bar polovinu građana Srbije koja je evroskeptična u parlamentu koji je, gle demokratije, stoprocentno proevropski, pa makar dobar deo poslanika, kada se kune Briselu, drži šipak iza leđa? Možda će vaninistitucionalni faktor okupljanja desnice postati Crkva? I šta će onda učiniti? Okadiće Jelka Kacina?

Ali to je i srpska i Vojina sudbina. Političar koji je dolazak na vlasti i odlazak s prestola pretvorio u normalnost, bio je obožavan, potom ocrnjen. I, biće ponovo voljen. Iznenađujuće mnogo narikača za čoveka od četiri odsto. Toliko o njemu, toliko o nama.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *