„СРБИЈА ће бранти БЛЕРА од Велике Британије!“

„SRBIJA će branti BLERA od Velike Britanije!“

10 jula 2016

1467618371_2168-700x420Piše: Goran Jevtović

U trenucima dok se Zoran Đorđević, tehnički ministar vojni u tehničkoj Vladi neumornog i otrgnutog Aleksandra Vučića, šepuri i fotografiše po Varšavi[i] u društvu zapadnih čelnika najvišeg ranga i izigrava klovna na antiruskom Samitu agresorskog NATO saveza (o tom događaju u tekstu za par dana), za to vreme je srpsku i svetsku javnost uzburkala vest o obelodanjivanju Izveštaja britanske parlamentarne komisije o invaziji na Irak 2003. godine, koji je predstavio tamošnji penzionisani političar visokog ranga, ser Džon Čilkot.[ii]

Šta se mogli doznati ne samo iz navedenog dokumenta za koji je utrošeno preko dva miliona reči i skoro čitava decenija na lukavi britanski način, već i iz silnog broja kako inostranih tako i (pre svega) domaćih tekstova, kolumni i osvrta, u kojima su centralno mesto zauzele – a kako bi drugačije – „stručne“ izjave i tumačenja raznih eksperata, bivših diplomata, političara, analitičara i njima sličnih globalističkih i režimskih ikebana?

Ne samo da je sramno malo toga rečeno i u biti izvrnuto, ne samo da je planski izbegnuto da se zločin Tonija Blera i njegovog tadašnjeg Kabineta okarakteriše valjano i precizno, već je potpuno zamagljena suština osnovnog pitanja i problema. A to je, da je Velika Britanija zajedno sa SAD i još 46 država zapadnog sveta te 2003. godine pa nadalje, ozbiljno prekršila međunarodno pravo – od Povelje UN i brojnih međunarodnih konvencija učestvujući u oružanoj agresiji na suverenu zemlju mimo odluke Saveta bezbednosti i čineći primarno „zločin protiv mira“ ali i mnoge druge zločinačke akte, identično onako kako je to uradila 1999. godine u slučaju SR Jugoslavije, kada je izvodila, valjda, metodsko-pokaznu vežbu osvajanja ostatka sveta.

Kompletna analitika svela se na to hoće li Entoni Bler odgovarati pred nekim sudom, makar to bio i onaj u Škotskoj, i da li će majke poginulih britanskih vojnika izvući kakvu-takvu odštetu od vrha Imperije NJ.K.V. Elizabete II. I, dakako (što bi rekli braća Kroati), da li je i koliko je „svesno ili nesvesno“ i u „najboljoj“ nameri čuveni „Mi Aj Siks“ 2002. na 2003. godinu ogrešio „dušu“, čineći, je l’ te, jednu od „retkih“ grešaka u svojoj bogatoj istoriji.

Ne mogu da se setim čija je izreka – da je veći zločin onaj koji prikriva stvarni zločin – no, ona svakako najoriginalnije odslikava u kakvom svetu živimo i čime smo, da tuga bude kompletna, upravo mi, Srbi, koji smo Britance nebrojeno puta doživeli na svojoj koži, svakodnevno izloženi.

Šta reći povodom navedenog kada čelnik britanske komisije ističe: „Britanija je u rat u Iraku ušla pre nego što su iscrpene sve druge opcije“ i da ta odluka počiva na pravnoj osnovi koja je bila „daleko od zadovoljavajuće”, dok su razlozi za vojnu akciju koje je predstavio Bler bili preuveličani.

Da nije žalosno, zaista bi bilo duhovito. Glavno pitanje –  šta je uopšte tražila Britanija u Iraku, po kom međunarodnom slovu je svrgavala legalnog predsednika, po kom propisu je učestvovala u agresiji i okupirala suverenu zemlju, zašto je pogazila Povelju UN i niz drugih važećih dokumenta – kao što je vidljivo iz njegovog obraćanja, naravno da nije tretirano i time se nisu bavili, niti će.

Ili, kako drugačije tumačiti, recimo, izjavu gospodina Vladete Jankovića, prvog ambasadora SRJ u Velikoj Britaniji nakon petog oktobra, koju je dao za ruski „Sputnjik“,[iii] gde nas podseća kako je afera sa Tonijem Blerom svojevremeno krenula i raskrinkavana u britanskim medijima, a zatim konstatuje i sledeće:

„Međutim, to je bilo pregaženo režimskom propagandom Tonija Blera, koji, ako je u nečemu bio vešt, bio je vešt u tome. Izgleda da je savetnik našeg premijera Vučića na putu da dobije ono što zaslužuje, i to bi bilo pravedno, jer je on u ovom slučaju zapravo uveo svoju zemlju u nepravedan i skup rat i izneverio nacionalne interese i poverenje svog naroda. Ako neko treba da ide na sud, to je Toni Bler“.

Na prvi pogled izjava na mestu, ali obratimo pažnju kako gospodin Janković (inače, vodeća srpsko-britanska ili britansko-srpska „eminencija“ – kako bi inače odmah nakon petog oktobra dobio ambasadorski agreman iz Londona – i malo poznato ali istinito, glavni „mentor“ gospodina Vojislava Košutunice i ključna „spona“ imenovanog „državnika“ sa ostrvskim „stručnjacima“), dakle, kako vrlo usko tumači prilike u Britaniji i čitavu paljbu koncetriše isključivo na Blera.

Valjalo bi ga pitati – pa, dobro, da li je moguće da tih godina (baš u to vreme je Janković i ambasadorovao u Londonu) u celokupnoj Britaniji nije bilo dovoljno uticajnih pravnika koji bi tamošnjem parlamentu i narodnim masama, uzviknuli – ovo što namerava premijer da uradi je kršenje međunarodnog prava, ugrožavanje svetskog mira, uništavanje i okupacija suverene zemlje koja ničim ne ugrožava Ujedinjeno Kraljevstvo. Gde je bila šira britanska javnost, gde su bili slobodoumni intelektualci da izvedu mase na proteste, šta su radili britanski lordovi?

Seća li se neko uopšte da li je tada uvaženi Vladeta Janković slao depeše iz Londona i kritikovao, kojim slučajem, uveliko pokrenutu operaciju „borbe protiv međunarodnog terorizma“? Da li je to činio nakon povratka iz Britanije ili je, kao i svi petooktobarci, bio na platformi „uništavanja“ navedenog zla koje se, je l’ te, ustremilo na „slobodoljuvi“ Zapad i posebno na SAD, rušeći za početak njujorške kule bliznakinje?

A šta tek reći za komentar Milovana Drecuna, vojnog analitičara, novinara, komentatora, eksperta… i jedne o važnijih perjanica SNS-a (a svakako najvećeg prevrtača), koji je istog dana na navedenom ruskom portalu sročio oštru kritiku Bleru, ističući kako je imenovani „jedan od najodgovornijih za izuzetno brutalne, zločinačke akcije u Iraku, ali i prema Saveznoj Republici Jugoslaviji 1999. godine.“

Podsetio je da se radilo o prevari koju je inicirao Kolin Pauel (po tome se i mogu poznati režimski plaćenici – uvek personalizuju krivce ali ni u kom slučaju neće prozvati države, zato što to ne smeju), te da je bilo potpuno jasno da je istina drugačija, pa u tom delu čak i hvali agente CIA koji su, navodno, blagovremeno obavestili američkog predsednika.

Milovan Drecun zatim hvali Škote i nada se će biti istrajni u progonu Tonija. A onda je, na sebi svojstven način, obrazlažio koji su sve razlozi doveli do invazije, baveći se profitom od nekoliko stotina milijaradi funti koji su Britanci izvukli iz razorenog Iraka. Naravno, tu je odmah i antologijsko geopolitičko tumačenje o preuređenju Bliskog istoka koje ne predviđa stabilan Irak, kako nam je to lepo sročio, i na kraju izrazio sumnju da upravo zbog toga Bler, u konačnom, neće sesti na otuženičku klupu.

Kao što se da pročitati, ni jedna reč o tome da je Toni Bler upravo od strane njegovog (i našeg) vođe promovisan u savetnika Vlade Srbije, da nam je podario „deliveri junite“, da je sa sobom doveo poznatu zločinačku ekipu spin majstora na čelu sa Alisterom Kembelom, da su u više prilika držali kraće kurseve i predavanja ministrima za koje je on – Drecun, ne samo glasao, već ih svom snagom i umećem podržavao i dalje iza njih i njihovog četvorogodišnjeg (ne)činjenja stoji, i tako dalje i tome slično.

Ni jedne reči o tome da je navedeni višestruku krvolok, recimo, 2000-te godine osuđen od strane Okružnog suda u Beogradu na 20 godina robije zajedno sa još 13-toricom zločinaca koji su u stvarnom, potpuno dokazanom udruženom poduhvatu, kršeći međunarodno pravo pa čak i vlastiti Severnoatlantski ugovor iz Vašingtona (1949), nelegalno izveli oružanu agresiju na suverenu SR Jugoslaviju. Toga u njegovom osvrtu nema, niti sme da tako nešto pomene.

On ne sme, ali mi smemo, pa da ukratko osvežimo sećanje na deljenje pravde pre 16 godina u Okružnom sudu u Beogradu. Zašto? Zato što krivično delo „ratnog zločina“ nikad ne zastareva, tim pre što se osuđeni više ne nalaze na važnim državnim funkcijama u svojim zemljama, i u cilju je pravde i odgovornosti prema žrtvama da se ponovo otvori pitanje njihove krivične odgovornosti.

Evo kratke hronologije:

– 21. septembra 2000. godine 14 tadašnjih čelnika zapadnih zemalja u odsustvu je osuđeno na po 20 godina zatvora zbog oružane agresije na SR Jugoslaviju i to: Vilijem Klinton, Medlin Olbrajt, Havijer Solana, Toni Bler, Vilijem Koen, Robin Kuk, Džordž Robertson, Žak Širak, Iber Vedrin, Alen Rišar, Gerhard Šreder, Josef Fišer, Rudolf Šarping i Vesli Klark;

– nakon petooktobarskog obojenog državnog udara a prema zadacima onih koji su organizovali i finansirali praktično završetak NATO agresije, dana 19. juna 2001. godine Vrhovni sud Srbije je ukinuo presudu i vratio predmet Okružnom sudu u Beogradu;

– 17. septembra te todine Okružni sud u Beogradu, naravno a kako bi drugačije nego strogo prema vrhunskim dostignućima prava i pravde na zapadni način (koja se tretiraju upravo otvorenim poglavljem 23. na putu u EU) obustavio je krivični postupak protiv čelnika zapadnih zemalja i NATO zbog agresije na Jugoslaviju 1999. godine, a postupak je, potpuno nenadležno i mimo Krivičnog zakonika, prebačen Vojnim sudovima;

– 31. decembra 2004. godine  ukinuti su Vojni sudovi, a u skladu sa Zakonom o preuzimanju nadležnosti Vojnih sudova predmet je trebao da se vrati na Okružni sud. Gde je završio, ne zna se do dana današnjeg.

U izreci Presude K.br. 381/2000, koja je napisana na 250 strana i koju je potpisao Predsednik Veća-Sudija Veroljub Raketić, između ostalog, piše da su 14 optuženih funkcionera vodećih članica NATO, među kojima „počasno“ mesto zauzima Toni Bler:

„Krivi, zato što su:

  1. godine zbog ekonomskih, političkih i vojnih interesa tih država da povredom suvereniteta SR Jugoslavije raspored svoje oružane snage na njonoj teritoriji, preuzmu upravljanje njenom privredom i prilagode svojim potrebama njeno društveno-ekonomsko uređenje, 

pružili  političku, finansijsku, tehničku i drugu pomoć albanskim teroristima na Kosovu i Metohiji u pokušaju da upotrebom sile promene ustavno uređenje Savezne Republike Jugoslavije i na tom delu njene teritorije ustanove režim koji bi im omogućio ostvarenje navedenih ciljeva, čime su 

intervenisali u unutrašnje poslove SR Jugoslavije, što je suprotno Povelji Ujedinjenih nacija (Glava I član 2. tačka 4.) i Deklaraciji o nedopustivosti mešanja u unutrašnje poslove država i o zaštiti nezavisnosti i suvereniteta (član 1.) koja je prihvaćena Rezolucijom Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 2131 XX od 21. decembra 1965. godine, dok su, 

koristeći sva sredstva propagande, učinili da se dezinformisanjem javnosti o doagađajima na Kosovu i Metohiji, legalna borba snaga bezbednosti SR Jugoslavije protiv albanskih terorista prikaže kao teror nad albanskim stanovništvom i stvori predstava o njegovoj ugroženosti, pa su 

organizovali pregovore u Rambujeu (Francuska), gde su, preteći upotrebom sile, zahtevali oda predstavnici SR Jugoslavije potpišu dokument sačinjen u formi sporazuma, kojim bi se SR Jugoslavija obavezala da odmah povuče sa Kosova i Metohije sve svoje vojne i policijske snage; dozvoli da se tu rasporede oružane snage Severnoatlantskog pakta; omogući njihovo neograničeno kretanje po čitavoj teritoriji…………., čime je 

SR Jugoslaviji postavljen neprihvatljivi ultimatum, koji je kao takav odbijen, pa su 

u nameri da isti cilj postignu upotrebom sile protiv suvereniteta, teritorijalnog integriteta i političke nezavisnosti SR Jugoslavije, što je suprotno Povelji Ujedinjenih nacija, 

zajednički odlučili da njihove države kao članice Severnoatlantskog pakta izvrše bombardovanje teritorije SR Jugoslavije, što predstavlja akt agresije prema Definiciji agresije (član 3. tačka b), koja je priložena Rezoluciji Generalne skupštine Ujedinjenih nacija 3314 XXIX od 1974. godine i pri tome 

isplanirali predmete, sredstva, načine i faze napada koje su sračuna tako da, uz svesno kršenje pravila međunarodnog prava, dovedu do razaranja prirodnih, ekonomskih, i kulturnih dobara; uništavanja oružanih snaga; nanošenje patnji civilnom stanovništvu; lišavanja života predsednika SR Jugoslavije i ugrožavanja njenog ustavnog uređenja i bezbednosti………“

Po skoro identičnim optužbama bi Toni Bler, kao i mnogobrojni drugi funkcioneri Velike Britanije, SAD i još 40-tak zemalja, koje su učestvovale u agresiji na Irak, morali da budu procesuirani i tek tad bi nekakvi izveštaji „vrlih“ britanskih „demokrata“ sa zadrškom od desetak godina, imali bilo kakvog smisla.

Ovako, prema dobro poznatim receptima velikih majstora, stvari su izokrenute i predstavljaju ne samo imitaciju demokratije, prava i pravde, već za osnovi cilj imaju upravo ono što je napred naglašeno – skidanje bilo kakve odgovornosti sa države Velike Britanije i u konačnom oslobađanje, to jest distanciranje od mogućnosti da nekada dođe do plaćanja ratnih reparacija, odnosno ratne štete pričinjene Iraku. A šteta je prevelika i da li je uopšte moguće izraziti bilo kakvim nominalnim iznosima, ukoliko je poznato da je do sada stradalo više stotina hiljada nedužnih  Iračana.

Na žalost, teško da će Irak, ukoliko uopšte preživi kao država u poznatim granicama, moći da ostvari pravdu pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu. Pred onim istim koji se u decembru 2004. godine oglasio nenadležnim po tužbi SR Jugoslavije podnetoj protiv osam zemalja NATO zbog genocida i nelegalne upotrebe sile tokom oružane agresije 1999. godine.

Zašto se tako odigralo? Zato što se taj Sud pozvao, odnosno, iskoristio odluku jugoslovenskih, postpetooktobarskih vlasti od 01. novembra 2000. godine, predvođenih Vojislavom Koštunicom i Saveznom vladom, čiji je ministar vanjskih dela bio poznati Goran Svilanović, da se učlane u OUN kao tek novostvorena država, ignorišući, naravno prema zadacima svojih zapadnih mentora, da SR Jugoslavija nikada nije zvanično isključena iz najviše svetske organizacije.

Evo kako je o tom događaju izvestila srpska štampa[iv] prenoseći odluku suda i tumačenja iste:

„U presudi, koju je u haškoj Palati mira saopštio predsednik suda Ši Jiujong iz Kine, 15 sudija jednoglasno je zaključilo da SRJ u trenutku podnošenja tužbe 24. aprila 1999. nije bila članica UN, Konvencije o genocidu, niti statuta Međunarodnog suda pravde, što su nužni uslovi za nadležnost suda.

“Sud je stoga jednoglasno zaključio da nema nadležnosti da razmatra tužbu SRJ protiv osam zemalja NATO”, rekao je sudija Jiujong, dodajući da se sud nije bavio tvrdnjama koje čine suštinu optužbi.“ 

Pravni status SRJ u UN koji je od 1992. do 2000. godine bio “protivrečan” i “neodređen” – zato što zemlja nije bila isključena, ali joj nije bilo ni dozvoljeno da automatski nasledi status nestale SFRJ kao punopravne članice – rešen je 1. novembra 2000. kada je zemlja primljena u UN kao nova članica, utvrdio je sud.

“Sud zaključuje da u vreme podnošenja tužbi, 24. aprila 1999, SRJ nije bila članica UN, ni, na osnovu toga, članica Statuta Međunarodnog suda pravde i da, sledstveno tome, nije imala pristup sudu”, rekao je sudija Jiujong.“ 

Interesantno da nam je tada „presudio“ baš kineski sudija… Malo šale, ili, ipak nije šala? Dakle, bili smo priznati kao članica u drugoj polovini 90-tih (setimo se silnih rezolucija SB UN povodom Kosmeta, a zatim i Kumanovskog sporazuma i u konačnom Rezolucije 1244 – na koga su glasile?), ali smo naprasno izgubili takav status nakon promene režima u Beogradu.

Ako je zbog nečega vredelo boriti se tog „oslobodilačkog“ petog oktobra i uklanjati „diktatora“ sa vlasti, onda je to svakako bilo skidanje navedenog i nepotrebnog „balasta“ – tužbe SR Jugoslavije protiv najvažnijih NATO država, koja je u sebi sadržala i klauzulu o nadoknadi „tričavih“ 100 milijardi dolara ratne štete! 

I, zato, valja još jednom čestitati svima onima koji su tog istorijskog dana izgarali na ulicama Beograda i širom Srbije, a nije ih malo, naprotiv, ogroman broj je, i dan danas su ubeđeni da su u tome vremenu pisali najslavnije stranice srpske istorije.

Pa kad je tako, a što ne bismo čestitali i Entoniju Bleru i na tadašnjem i na sadašnjem majstorstvu u poigravanju pravdom, koliko god da je taj slučaj ili velika, lukava igra, ili odbacivanje još jednog malog, isluženog globalističkog piona zarad mira u imperijalnog kući, svejedno.

Jedno s’ drugim – petooktobarci i Bler – su u direktnoj vezi. Jer, ovi gore, koji su jurišali na skupštinu, televiziju, policijske stanice, narodnu banku, carinu, javna i ostala preduzeća i svugde gde je para bilo, odlično su znali i tada, kao što to više ne mogu sakriti sada, da ih je u to vreme iskreno i svim srcem, uz pozmašnu svotu funti sterlinga, najžešće podržavao upravo Entoni Bler.

Ako ništa drugo, zaslužio je, ukoliko baš bude stani-pani, da mu dodelimo status azilanta i da ga zbrinemo. Onako kako nalaže Ženevska konvencija iz 1951. godine sa dodatnim protokolima. Kad možemo ovolikim Arapim, a što ne bismo pomogli i njemu – „mučeniku“.

Amin, braćo Srbi i sestre Srbkinje.

[i] http://www.mod.gov.rs/multimedia/index/nato2%20-%20AP%20Photo_Susan%20Walsh.jpg

[ii] http://www.politika.rs/scc/clanak/358661/Bler-Busu-Irak-nije-Kosovo-ali-bicu-uvek-s-tobom

[iii] http://rs.sputniknews.com/analize/20160706/1107056229/bler-irak-jugoslavija.html

[iv]http://www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D0%B4%D1%80%D1%83%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%BE.395.html:164787-HAG-ODBRANIO-NATO

(Fond stratške kulture)

KOMENTARI



3 komentara

  1. vlada says:

    Medjunarodni sud "pravde" ja karikatura suda, inace ne bi proglasio, izmedju ostalog, da se u Srebrenici dogodio genocid nad muslimanima, i da jednostrano proglasenje nezavisnosti Kosova nije u suprotnosti sa rezolucijom GS OUN 1244. Zasto cak i sudije predstavnici nezavisnih (od zapada) zemalja staju na stranu ovakvih kriminalnih odluka nije sasvim jasno, ali verovatno dobijaju (zemlje i/ili sudije) nesto od zapada sto im je vaznije od istine i pravde, bar kad su u pitanju druge, "nebitne" zemlje. A zapad jos uvek moze mnogo da ponudi...

  2. kapetan says:

    vlada srbije fasisticka zato joj pasu samo nepretelji srba i svi ratuju protiv srbije zajedno

  3. boja says:

    srbija ne podrzava blera nego sps i izdajnici u vladi srbije titini unucad britanija je dovela titu na vlast u srbiju srbi cuvaj te se sps i vlade u beogradu

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *