Србија и регион: анализа безбедносног окружења

Srbija i region: analiza bezbednosnog okruženja

13 februara 2019

Piše: Vladimir Đukanović

Bez obzira na činjenicu da Balkan, bar za sada, nije ,,top tema“ u agendama velikih sila, on je svakako uvek prisutan kao tačka gde se lome brojni interesi. Otuda, bar što se tiče zemalja nastalih posle raspada SFRJ, potencijalne tenzije, pa čak i oružani sukobi, nisu nešto što je nemoguće. Veoma često, baš kao i danas, čini nam se da su oni na pragu, što nam ukazuje da se narodi koji žive u tim zemljama moraju navići da će dok su živi biti suočeni sa konstantnim opasnostima od moguće eskalacije sukoba. Surovo, ali je tako.

Srbija, kao i svaka druga zemlja na kugli zemaljskoj, mora najpre da sagleda svoje interese. Od vrhunske važnosti za Srbiju je očuvanje mira i to nije samo puka fraza. Osnovni problem za Srbiju jeste činjenica da njeno okruženje, uglavnom osokoljeno logistikom najvećih NATO država, taj mir prihvata ukoliko je Srbija što slabija, po mogućstvu bačena skroz na kolena. Zapadnim zemljama, posebno SAD i Velikoj Britaniji, takva politika zemalja bivše SFRJ protiv Srbije je više nego dobrodošla, jer time u najvećem delu suzbijaju ruski interes na ovim prostorima. Uostalom, više je nego jasno da su Srbi na dočeku Vladimira Putina iskazali na čijoj su strani, bez obzira na činjenicu što se zvanična politika Srbije čvrsto drži kursa vojne neutralnosti. Ipak, toliko izražena naklonost naroda prema Rusiji – koja je veoma bitan faktor u procenama onih koji se na ozbiljan način bave geopolitikom – za SAD i Veliku Britaniju signalizira paljenje crvenog alarma koji ukazuje da Srbija mora biti „samlevena“, jer se time zapravo „melje“ i ruski uticaj na Balkanu.

HODŽAJEVA NAJAVA OFANZIVE

Trenutno se pritisak prema Srbiji uglavnom svodi na to da po svaku cenu prizna nezavisnost Kosova, čemu zvanični Beograd zasada veoma uspešno odoleva i čak uspeva da u svetu preokrene stavove određenih zemalja koje poništavaju svoje odluke o priznanju te tzv. države. Međutim, što Srbija bude više odolevala, tako će se pritisak na nju pojačavati, a po procenama nekih analitičara taj pritisak bi mogao staviti u izgled i pokretanje oružanog sukoba protiv Srbije.

Nedavna izjava vicepremijera vlade tzv. Kosova Envera Hodžaja o pravljenju pakta između zemalja bivše SFRJ protiv Srbije sasvim sigurno nije slučajno data. Hodžaju je rečeno da tako nešto nagovesti. Uostalom, to se i u praksi ostvaruje. Od te Hodžajeve najave, koja je nešto kasnije veoma blago demantovana, imamo konstantne provokacije prema Srbiji sa prostora Kosova i Metohije. Sve je krenulo sa uvođenjem taksi na robu koja dolazi iz centralne Srbije, a nastavilo se sa ozvaničenjem formiranja tzv. vojske Kosova i davanjem krajnje nesuvislih izjava prištinskih zvaničnika o tome da će takse ukinuti kada Srbija prizna nezavisnost Kosova, uz dodatne najave uvođenja još nekih neverovatnih mera, poput prekida platnog prometa, zabrane ulaska vozila sa tablicama iz centralne Srbije i sl. Takođe, zastrašujuća je i najava brisanja granice između Albanije i tzv. Kosova, čime se nasilno menjaju granice, a da na tu provokaciju apsolutno niko ne reaguje iz redova zapadnih zemalja.

Da tzv. Kosovo ne bude usamljeno u tom delovanju protiv Srbije svakodnevno se brine Crna Gora, odnosno, da budemo precizniji, njeno rukovodstvo. Neverovatne najave ukidanja gotovo kompletnog istorijskog nasleđa Crne Gore, koje je apsolutno srpsko, kao i stvaranje novih tekovina te države baziranih na krajnjem antisrpstvu, takođe su pritisak na Srbiju da popusti. Crnogorsko rukovodstvo je duboko svesno da bi rešavanjem problema Kosova i Metohije Srbija mogla da se okrene zaštiti svog naroda u Crnoj Gori, što Milu Đukanoviću ne odgovara ni po koju cenu.

Zapravo, zajednički interes sa zapadnim svetom, posebno SAD i Velikom Britanijom, pronašao je u tome što baš tim zemljama na neki način odgovara tenzična situacija, bez rešenja problema, jer time uvek imaju konfliktnu zonu unutar Evrope preko koje mogu da slabe samu Evropsku uniju. Nedavna izjava Mila Đukanovića da Crnoj Gori više i nije toliki prioritet EU, jer je svoje interese pronašla ulaskom u NATO, upravo nam ukazuje na ovu vrstu zajedničkog interesa. Više je nego jasno da Đukanović postupa po nalozima SAD i Velike Britanije tako što kroz pritiske i omalovažavanje Srba u Crnoj Gori zapravo provocira Srbiju, svestan da ona, bar u ovom momentu, ne može adekvatno da mu odgovori.

Srbija će se u narednom periodu suočavati sa sve jačim provokacijama i iz pravca Makedonije. Javna je tajna da je Skoplje odavno postalo logistička baza za obaveštajno delovanje protiv Srbije i da je Zoran Zaev, primivši u svoje redove kao savetnike nekadašnje saradnike srpskog predsednika Aleksandra Vučića, uveliko otpočeo rad na podrivanju Srbije. Svakako da će Zaevu u tome obilato pomagati albanski faktor, a ono što bi Srbija morala da uzme u obzir u vezi Makedonije je i ogromno nezadovoljstvo makedonskog naroda zbog skandaloznog načina promene imena države, ali i zbog sve veće netrpeljivosti između Makedonaca i Albanaca. Ipak, za sada Albanci ćute i mudro gledaju kako se odvija sukob unutar makedonskog korpusa. Inače, po mnogim procenama čak i novorođenče kakvo će biti Republika Severna Makedonija teško da će imati bilo kakvu perspektivu, jer su prohtevi bugarskog i albanskog faktora sve izraženiji, a u toj situaciji sigurno je da ni Grčka ni Srbija neće sedeti skrštenih ruku, te je ova država potencijalno zapaljivo žarište.

HRVATSKI FAKTOR

Hrvatska će u ovom paktu protiv Srbije najviše poslužiti na međunarodnom nivou, što inače njeno rukovodstvo i samo najavljuje. Konkretno, Hrvatska će imati zadatak da stalno otežava Srbiji pristup ka otvaranju poglavlja u procesu evropskih integracija. Hrvatska to može, jer će konstantno izmišljati navodno nerešene slučajeve iz ratnog perioda, pretiće zahtevima za naknadu ratne štete, itd. Zapravo, sve će to raditi do granice do koje joj zapadne države kažu da to čini. Hrvatska će se ozbiljno naoružavati i to krajnje ofanzivnim naoružanjem, što je suštinska pretnja Srbiji, jer je nerealno da Hrvatska tim naoružanjem pokuša da napadne neku NATO zemlju u okruženju, s obzirom da je i sama članica NATO-a. To po Srbiju jeste potencijalni bezbednosni izazov, jer Hrvatska oružje može da upotrebi samo protiv Republike Srbije ili Republike Srpske. Bilo kakav konflikt sa Hrvatskom automatski znači da bi Srbija ušla u konflikt sa NATO-om i to će Hrvatska svakako obilato koristiti kao svoju prednost.

Najveći problem po Hrvate je iseljavanje stanovništva, posebno na području Bosne i Hercegovine gde živi hrvatski živalj. Zbog tih okolnosti realno je da hrvatski faktor u Bosni i Hercegovini bude u velikoj defanzivi, što su nagovestili i nedavni izbori u BiH na kojima su Hrvati zbog muslimanskog preglasavanja izgubili svog člana Predsedništva. Ovo je već momenat gde bi sa Srbima morali da traže zajednički jezik kako bi u BiH opstali kao faktor, i ovo je karta na koju bi Srbija mogla igrati kako bi neutralisala njihovu prednost zbog članstva u NATO. Otuda je realno da će u budućnosti između Srbije i Hrvatske postojati konstantna nadmudrivanja, čak i ozbiljni obaveštajni i kontraobaveštajni sukobi, ali nije realno da dođe do ozbiljnog oružanog sukoba.

Ključna država gde bi moglo doći do ozbiljnog oružanog sukoba je Bosna i Hercegovina. Od kraja rata i potpisivanja Dejtonskog sporazuma pa sve do danas, nijedno otvoreno pitanje između tri naroda ne da nije rešeno, već su sva dodatno produbljena, a otvorena su i dodatna. Suživot postoji samo na papiru, dok u praksi sve tri strane isključivo rade u sopstvenom interesu, gledajući da komšiji crkne krava. Izražena želja muslimanskog stanovništva za centralizacijom Bosne i Hercegovine, za šta inače imaju logistiku ključnih zapadnih država – ali i Turske čiji je predsednik Redžep Tajip Erdogan nedavno naglasio neophodnost promene Dejtonskog sporazuma – nailazi na oštar otpor pre svega drugog entiteta, Republike Srpske, ali i unutar same Federacije BiH, jer Hrvati ne žele da se povinuju odlukama vlasti u Sarajevu.

Formalno konstituisano Predsedništvo gotovo i da ne funkcioniše, a ne vlada preterani optimizam da će i ostali organi BiH moći da profunkcionišu u punom kapacitetu. Oči Srba uperene su ka Beogradu, ali i ka Moskvi, jer Vladimir Putin ima fantastičnu saradnju sa Miloradom Dodikom, dok su oči Hrvata okrenute ka Zagrebu. Nerealno je očekivati funkcionisanje države u kojoj u jednom gradu kakav je Mostar već više od deceniju ne mogu da se održe lokalni izbori, s obzirom da zavađene strane, hrvatska i muslimanska, ne mogu da se dogovore oko podele vlasti.

Srbija kao garant Dejtonskog sporazuma svakako ima obavezu da štiti svoj narod i da sa Republikom Srpskom održava bliske veze, što vlastima u Sarajevu posebno smeta. Otuda, svoju aktivnost usmeravaju ka podrivanju postojećeg Dejtonskog sporazuma, odnosno ka njegovoj reviziji, ali i ka podsticanju separatizma unutar Srbije kod muslimana u Raškoj oblasti. Poseban problem po bezbednost su vehabije ili salafisti, koji su suštinski spavači i koji će se aktivirati po potrebi ukoliko se proceni da je neophodno da se izazove sukob. Teško je poverovati da na teritoriji koju inače američke snage u potpunosti kontrolišu mogu bez problema da se razvijaju čitavi centri za obuku džihad ratnika. Pre će biti da su oni zapravo dobro kontrolisani kako bi se u slučaju potrebe za izazivanjem sukoba aktivirali tako što će negde izvršiti određeni teroristički napad.

Ukoliko se proceni da bi sukob u Bosni i Hercegovini mogao da podrije Republiku Srbiju i da je ekonomski oslabi, posebno ukoliko Srbija bude imala tvrd stav po pitanju Kosova i Metohije, za očekivati je da se, pored sukoba sa albanskim faktorom, Srbi sukobe i u Bosni i Hercegovini sa muslimanskim faktorom. Time zapravo SAD i Velika Britanija suštinski žele da oslabe srpski faktor, za koga ocenjuju da je proruski, ali i muslimanski faktor koji ima dosta jake veze sa Turskom i arapskim zemljama. Suštinski, slabi se i Evropska unija, jer ima sukob u svom dvorištu.

SLABLJENJE SRPSKOG FAKTORA IZNUTRA

Više je nego jasno da će se Srbija, zajedno sa Republikom Srpskom, pored spoljnog konstantno destabilizovati i na unutrašnjem planu. Republika Srpska je, bar za sada, izdržala žestoki atak pred izbore, kada je njeno slabljenje pokušano preko pokreta „Pravda za Davida“. Jedna teška tragedija, misteriozna smrt mladića Davida Dragičevića, iskorišćena je za frontalni obaveštajni napad na Republiku Srpsku kako bi se izvršila smena aktuelne vlasti koja zbog svojih veza sa Rusijom nije po volji zapadnih centara moći. U sve je bilo uključeno i zvanično Sarajevo kao logistika, a zanimljivo je da je najveći broj demonstranata tokom čitave godine na Trgu Krajine u Banjoj Luci uglavnom bio iz Federacije.

Sa druge strane, unutar same Republike Srbije već nedeljama se odvijaju protesti po staroj dobro oprobanoj matrici obojenih revolucija. Svi postojeći podaci apsolutno ukazuju na duboko mešanje ambasada SAD i Velike Britanije u davanje logistike tim protestima. Ono što se može primetiti je apsolutna usaglašenost u stavovima po pitanju kriminalizovanja severa Kosova i Metohije koja dolazi od strane ljudi na protestima i prištinskih vlasti. Stiče se utisak da te napade piše jedan-isti centar. Protesti u Beogradu dolaze u momentima kada se na Srbiju vrše najteži mogući pritisci, upravo sa Kosova i Metohije. Namerno se zahtevaju nemogući uslovi kako ih vlast ne bi ispunila, jer to je onda odličan povod za njihovo produbljivanje.

Po principu, udžbenički, baš onako kako je opisao Srđa Popović iz „Kanvasa“ u svom priručniku za nenasilne revolucije, demonstranti isporučuju na svakom protesu gomilu krajnje iracionalnih zahteva uz prateći orkestar napada na sve što vlast radi, čak i kada je dobro, zato što je poenta izazivati netrpeljivost i revolt. Sve se češće od strane demonstranata može čuti da se mora ići na preuzimanje vlasti mimo izbora, čak i revolucijom, bez obzira što su i sami svesni da je to nerealno. Međutim, na taj način se društvo konstantno drži u tenziji i deli se, što dodatno potpiruju mediji pod direktnom zapadnom palicom. Time se odvlači pažnja javnosti – a i same vlasti – sa bitnih tema, kao što je Kosovo i Metohija, na praćenje protesta i stalno demantovanje onoga što se na njima može čuti. Ono što demonstrantima definitivno nije uspelo jeste da izazovu sukob sa vlastima, jer na protestima nema policiji. To u udžbenicima o obojenim revolucijom nije opisano. U takvoj situaciji oni koji su imali nameru da sprovedu tzv. nenasilni otpor sada nemaju protiv koga da ga sprovode i time se tupi oštrica akcije.

OBAVEŠTAJNO-BEZBEDNOSNI RAT

Ako puške ćute, službe ne ćute. Na Balkanu, posebno u zemljama bivše SFRJ, nema službe koja ne pokušava da ostvari neki svoj interes. Sukobi između službi država bivše SFRJ nikada nisu prestajali, a svi ostali, od američke, britanske, ruske, nemačke, francuske, kineske, turske i svih drugij službi zemalja u okruženju bivše SFRJ, u zavisnosti od perioda do perioda, svoje prisustvo i delovanje gotovo uvek nagoveste preko neke isfabrikovane krize. Rusija je svoj obaveštajni rat ozbiljno izgubila u Crnoj Gori, a smeši joj se poraz i u Makedoniji. Međutim, ti porazi nisu definitivni, jer, bez obzira na činjenicu da je Crna Gora ušla u NATO, Rusija ima ozbiljnu mrežu saradnika u toj zemlji, najpre zbog istorijskih veza i ukorenjenosti koje Rusija ima u Crnoj Gori.

Po pitanju Makedonije stiče se utisak da je sve gotovo, ali očigledno je da će bitka još trajati, jer pitanje je da li će se Prespanski sporazum verifikovati u samoj Grčkoj (tekst pisan neposredno pre tesnog usvajanja sporazuma u grčkom parlamentu; prim. NS). Ukoliko se to ne dogodi, sve ono što je učinjeno do sada između Grčke i Makedonije za rešavanjem višedecenijskog spora, pada u vodu, što bi Rusiji, ali i Kini koja ima ozbiljne projekte na Balkanu, veoma odgovoralo. Ključni problem Rusije u ovim zemljama je nedovoljna finansijska komponenta za nošenje sa ozbiljnim protivnikom kakav su SAD, ali i sam NATO. Takođe, ruski uticaj je sveden na siromašniji sloj stanovništva među pravoslavnim, pretežno srpskim, življem.

Sa druge strane, američki i britanski uticaj se svodi na izuzetno bogate i uticajne ljude preko kojih se suštinski upravlja zemljama u bišoj SFRJ. Takođe, Amerikanci i Britanci kontrolišu medijsku sferu, dok se Rusi baziraju na pariranje putem društvenih mreža i to klasičnim principom dezavuisanja onoga što NATO propagira i ubacivanjem pitkih informacija za šire slojeve stanovništva svedene neretko i na apsolutnu demagogiju.

Velika prednost SAD je činjenica da države koje su ušle u NATO suštinski moraju da svoje obaveštajne službe podrede obaveštajnom radu NATO, odnosno najjačim zapadnim službama poput CIA, MI6, BND… Praktično, putem hrvatske, crnogorske, makedonske, albanske sa kosovskom, rumunske, bugarske, bosanske i mađarske službe, NATO, odnosno SAD i Velika Britanija, imaju daleko veće kapacitete za obaveštajni i kontraobaveštajni rad na terenu od ruske strane. Sve veći upliv zbog ekonomsih interesa na ovim prostorima imaće i Kina, koja na ozbiljan način pristupa zaštiti svojih privrednih subjekata koji su ušli na ove prostore.

U svakom slučaju, ovoliki broj službi i sukobljavanje njihovih interesa jasno nam pokazuje da je Balkan sve više u žiži, da se na prostoru bivše SFRJ ponovo krčka sukob i da je sasvim izvesno da će u bliskoj budućnosti, kako se budu uvećavali sukobi između najvećih sila, Balkan postati sasvim pogodno tlo za njihovo novo razračunavanje. U svetlu činjenice da je sukob u Siriji završen – na ovaj ili onaj način – u rusku korist i da su SAD najavile povlačenje najvećeg dela svoje vojske, jasno je da bi Balkan, odnosno bivša SFRJ, mogao da bude sledeće stanica u odmeravanju snaga ljutih rivala. Nažalost, taj sukob bi pucao preko naših leđa i zato, vraćajući se na početak teksta, za Srbiju jeste najbitnije da očuva mir, jer to je njen jedini način da opstane i da se uzdigne.

(Standard)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *