Србија и Русија под окупацијом

Srbija i Rusija pod okupacijom

7 oktobra 2019

Piše: Slobodan Antonić

U prošlom članku za rubriku Kolonija Srbija opisao sam, na primeru Nemaca, koliko je Zapad do sada loše procenjivao Srbe i Ruse, a zbog čega je napravio nekoliko pogrešnih predviđanja i povukao nekoliko pogrešnih poteza.

U ovom članku ću, pak, izneti kakve je sve planove Nemačka imala sa Srbima i Rusima nakon očekivane pobede u Drugom svetskom ratu.

Zašto se vraćam u istoriju? Hitlera i nacizam često doživljavamo kao incident u povesti Zapada. Ali, Hitler je zapravo samo otvoreno najavljivao da će u Evropi da uradi ono što je Zapad već na drugim mestima uradio. Kao što ćemo videti, Hitler je istrebljenje Indijanaca uzeo kao model kolonizovanja slovenskih zemalja, a posebno Rusije.

„Bilo bi najbolje kada bi Srbija jednostavno nestala s geografske karte“ – to mišljenje je vladalo, svedoči H. Nojbaher, među nemačkim vođama 1941. godine (ovde, str. 89). Ali, isto mišljenje nalazimo i u The Manchester Guardian (kako se Guardian zvao ranije), u avgustu 1914: „Kada bi fizički bilo moguće odvući Srbiju na sred mora i tamo je potopiti, vazduh Evrope bi odmah postao čistiji“ (ovdeovde, str. 53).

Razlika između Hitlera i Engleza, zapravo, bila je tek u tome što je Hitler brutalno najavljivao da će da uradi – a i oposlio je koliko je stigao – ono što su drugi Zapadnjaci radili sporije i suptilnije, ono što se nisu još usudili da preduzmu, ili pak ono što nisu ni bili u mogućnosti da urade.

* * *

Za razliku od Kajzera, koji je želeo širenje ka Bliskom istoku i preraspodelu afričkih i azijskih kolonija, Hitler je prvenstveno želeo da kolonizuje slovenske zemlje, najpre od Baltika do Crnog mora, a onda i do Urala.

Majn kampfu on piše da je Kajzer grešio što je gurao Nemačku na jug. „Kada danas u Evropi govorimo o novom tlu i zemljištu“, pisao je, „u prvom redu mislimo samo na Rusiju i njoj potčinjene rubne države. Izgleda da sama sudbina želi da nam da putokaz. (…) Ogromno carstvo na istoku zrelo je za slom“ (ovde; 44. neskraćeno izdanje na nemačkom, str. 742-3; up. ovde, str. 118)

Hitler je, inače, mnoga rešenja preuzimao sa Zapada. Kao što je pokazao DŽ. Vitman, u knjizi Hitlerov američki model (2017), rasni zakoni iz SAD bili su pravna inspiracija za rasne zakone Trećeg rajha. Džon Toland je, u knjizi Hitler: konačna biografija (2014), pokazao koliko je sistem indijanskih rezervata, s istrebljenjem domorodaca epidemijama i izgladnjivanjem, impresionirao Hitlera. Firer je često, kaže Toland, pred nemačkim vođama „hvalio efikasnost američke likvidacije `crvenih divljaka` glađu i u neravnopravnoj borbi“ (ovde, str. 802).

„Kao strasni čitalac knjiga Karla Maja“, piše DŽ. Pul u knjizi Hitler i njegovi tajni partneri (1997), „često je govorio o Rusima kao o crvenokošcima. Video je paralelu između sopstvenih napora da zaposedne i kolonizuje Rusiju, s osvajanjem američkog Zapada“ (str. 272). Govorio je da na evropskom Istoku za Nemce „postoji samo jedna dužnost: germanizacija putem naseljavanja Nemaca i tretiranja meštana kao crvenokožaca“. Čak je preporučivao oficirima da čitaju Karla Maja, kako bi videli sve načine borbe s urođenicima.

Kako su Nemci zamišljali kolonizaciju Rusije i istočne Evrope?

Opštem planu za istok (1942) bila su predviđena tri tipa nemačkih poljoprivrednih imanja, preko kojih bi se izvršila kolonizacija slovenskih zemalja između Baltika i Crnog mora: individualna (25-29 ha), srednja (40-100 ha) i velika (250 ha). Kolonizaciju je trebalo da izvrši 6-12 miliona Nemaca, koji bi se naselili u oblastima s kojih bi se, preko Urala, uklonio 31 milion Slovena. Proterivanje bi obuhvatalo 65% Ukrajinaca i 75% Belorusa, pri čemu bi ostalo 14 miliona Slovena, prvenstveno kao posluga i pomoćni radnici (ovde).

Plan je predviđao da se započne s tri naseljeničke kolonije: na Baltiku (Memel-Narew Geblet), u Lenjingradskoj oblasti (Ingermannland) i na Krimu (Gotengau; karta ovde). Njihovu osnovu činili bi germanski seljaci-ratnici, koji bi živeli na porodičnim ili kolektivnim imanjima, kao u nekoj vrsti vojne krajine. Regionalna središta činili bi naseljenički gradovi, njih 36, od po 20.000 stanovnika, povezani mrežom autoputeva i pruga. Kolonije bi se postepeno širile, sve dok se ne spoje u jedinstvenu celinu.

Sloveni bi bili iseljeni iz svojih gradova, a na selu bi bili zadržani kao poljoprivredni radnici. Slovensko obrazovanje ne bi išlo dalje od čitanja i pisanja (s tim da bi se prešlo na latinicu; ovde, str. 122). Hitler je čak mislio da Sloveni ne bi trebalo da znaju ništa više od „poznavanja saobraćajnih znakova, kako bi nam se sklanjali s puta“ (isto).

„Hitler je voleo da ponavlja da reči Rusija i ruski treba zabraniti. Dozvoljene su samo Moskovija i moskovski. Posle pobede Rajha, Moskoviti će, jednostavno, biti potisnuti u svoje rezervate, kao Indijanci u SAD“ (ovde, str. 285).

* * *

Šta bi bilo sa Srbijom?

U knjizi M. Ristovića, Nemački novi poredak i Jugoistočna Evropa opisuju se planovi za Srbiju. Generalno, postojala su dva plana.

Po prvom, podnetom Ministarstvu spoljnih poslova jula 1941, dva miliona Nemaca (folksdojčera) iz Mađarske, Rumunije i Jugoslavije, trebalo je usredsrediti u podunavsku nemačku državu Prinz Eugen Stadt. Ona bi štitila komunikaciju Dunavom i kao vojna krajina branila prilaz Lebensraum-u s juga i istoka (ovde, str. 101-106; 362-3).

Srbi bi, po tom planu, bili iseljeni iz Beograda, Smedereva i ostalih mesta uz Dunav. U planu se kaže da „Srbi moraju biti potisnuti od Dunava i iz Beograda, da bi se istakla njihova politička beznačajnost i kako bi bilo sprečeno, što se u istoriji često dešavalo, da iz Beograda dolaze nove zavere protiv Nemačke, poretka na Balkanu i u Evropi“ (isto, str. 106).

Beograd je odabran za srce nemačke podunavske države, kao strateško središte slivova Tise, Drave, Save i Morave. On bi postao granična „tvrđava Rajha“ (Reichfestung Belgrad), iz koje bi se posebno štitila dva, za Grossdeutschland ključna, privredna resursa: Đerdap i Borski rudnici (105-6).

Đerdap je bio od suštinske važnosti zbog kontrole plovidbe Dunavom i kao mesto gde su Nemci nameravali da izgrade najveću hidrocentralu u Evropi.

Hitler je, 25. septembra 1941, s ponosom izrekao da su se sada Nemci konačno vratili na „mesta koja su već bila svedoci prodora germansko-nemačke rase: stajali smo na Đerdapu, bili smo u Beogradu, ušli smo u ruski prostor“ (276). Dve nedelje docnije, on oduševljeno priča o Dunavu kao rečnom „toku budućnosti“ (Der Zukunftsstrom). Njime će se Nemačka povezati, preko Crnog mora, s beskrajnim žitnicama svojih budućih kolonija oko Dnjepra i Dona, zatim s izvorima nafte oko Bakua (naftovod je išao do luka na Crnom moru), kao i s kopovima uglja u Donbasu (276)[1].

Ponet zaposedanjem Belorusije i Ukrajine, kao budućih nemačkih kolonija, Hitler tada iznosi svoju viziju budućnosti, u kojoj je Dunav glavni saobraćajni tok Grossraum-a (nemačkog privrednog prostora): „Koliki god da bude, kanal Dunav-Majna ne može se izgraditi da bude dovoljno velik; treba mu svakako dodati i kanal Dunav-Odra; time dobijamo privredni krvotok nečuvenog obima; Evropa će biti zemlja neograničenih mogućnosti!“ (276).

Takođe, Nemci su izradili plan (Grossprojekt „Eisernes Tor“) koji je predviđao izgradnju hidrocentrale na Đerdapu s „proizvodnjom struje koliko i polovina svih nemačkih centrala“ (282). Od Đerdapa bi struja bila dopremana do Graca i Beča, a zbog blizine boksita iz Rumunije (Bihorske gore) predviđeno je i „podizanje jedne od najvećih industrija za proizvodnju aluminijuma u Evropi“ (isto). Đerdapsku branu gradili bi ruski zarobljenici, a svi radovi bi bili završeni do 1947. (282-283).

Drugi ključni resurs koji je pripadao Srbiji bili su Borski rudnici. To je bilo najveće bakarno nalazište u Evropi, zbog čega je Jugoslavija 1941. bila na prvom mestu po proizvodnji bakra na kontinentu (ovde, str. 103). Nemci su iz Bora 1943. godine vadili i do 50.000 tona rude mesečno (ovde, str. 354). I drugi rudnici u Srbiji bili su interesantni za Großgermanisches Reich, poput rudnika olova (Trepča, Kopaonik, Avala, Ajvalija, Janjevo, Lece, Novo brdo i Rudnik) ili antimona (40% evropske proizvodnje: Krupanj, Zajača, Lisa i Bujanovac; ovde, 105).

Sve je to, dakle, trebalo staviti pod kontrolu stvaranjem podunavske nemačke države, iz koje bi se, kao što rekosmo, iselili Srbi. Rajhministar Krosik je 1942. najavljivao kao moguću novu „veliku seobu naroda“, s masovnim iseljenjem, kako je direktno nabrojao, Čeha, Poljaka i Srba (ovde, str. 91).

* * *

No, sam Hitler nije bio oduševljen idejom o Prinz Eugen Stadt. On je, naime, planirao da potrebnih 6-12 miliona nemačkih kolonista evropskog Istoka popuni upravo s tih dva miliona podunavskih Švaba (111-113; 363). Prostor balkanskog Podunavlja on zapravo i nije video kao deo nemačkog „životnog prostora“ (Lebensraum), već tek kao komad germanskog „privrednog prostora (Wirtschaftsraum; 172-173).

Hitler je zapravo Balkan doživljavao kao „đubrište malih država“ (Kleinstaatgerumpel), koje samo Nemci mogu da preurede i upristoje (50-1). Posle pobede Rajha, i te zemlje bi bile stavljene u naročiti vazalni poredak stepenasto poređanih polusuverenih i pseudosuverenih državica, kako se planiralo u Berlinu (isto).

Evropa izvan Rajha posmatrana je kao nemački Grossraum (širi prostor) u kome bi, posle pobede, bio uspostavljen „hijerarhijski poredak naroda“ (Rangordnung der Völker/der Nationen). Čak i Italijani su bili svesni da će u tom poretku jedino Nemci biti na vrhu. Musolini je još 13. 10. 1941. govorio da će i Italija biti svedena na koloniju, te da će možda i ona morati da Rajhu prepusti delove svoje teritorije, poput Trsta (334).

Balkanci, koji su i inače smatrani kao slabo pogodni za asimilaciju (umvölkbar; 83), bili bi na dnu evropske hijerarhije, a Srbi, kao „zakleti neprijatelji poretka“ (361), nalazili bi se na poslednjoj prečagi – naravno, pod uslovom da u međuvremenu budu „prevaspitani“ (362)[2].

Srbi su zato tretirani kao jedan od onih naroda, uz Ruse i Poljake, koji „na dugi rok treba da budu pod nemačkim vođstvom“ (65). Za razliku od vazalskih država, poput Hrvatske, Slovačke, Mađarske, Rumunije ili Bugarske, koje su ipak imale izvesne elemente samostalnosti, Srbija i Grčka (koja je takođe doživljavana kao „problematična“ zemlja; 70), bile su okupirane teritorije, u kojima je okupaciona sila direktno postavljala upravu (360). Srbija je stavljena pod posebno strogi režim okupacije (streljano je 62.184 osoba; ovde, 116, 264), a prekodrinski Srbi su, povrh svega, još bili i bez milosti prepušteni hrvatskom genocidu.

Ipak, čak i „okrnjena Srbija“ (Rumpfserbien; 285) verovatno da bi na kraju postala deo evropskog poretka. Ali, kakva bi joj bila sudbina?

Nemci na budući evropski Völkerordnung, suštinski, nisu ni gledali kao na poredak država (Denken in Staaten), već kao sistem privrednih kolonija (74-75; 161). Zemljama van Rajha, a pogotovo onim na obodu Grossraum-a, bilo bi „sugerisano“ da se „klone“ izgradnje sopstvene „industrije automobila, električnih naprava, lokomotiva, putnih i industrijskih mašina, precizne mehanike, hemikalija, boja…“, što bi bilo prepušteno samo Nemačkoj. Ostali bi morali da se drže poljoprivrede, rudarstva i najgrublje prerade sirovina, za koje se „ne traži naročito kvalifikovano radništvo“ (187). I na Balkanu bi se, radi apsorpcije viška poljoprivrednog stanovništva, morala razvijati industrija, ali ona bi bila prvenstveno vezana za eksploataciju sirovinskih resursa i samo za prvu fazu njihove prerade (188).

Kao deo ideje dezindustrijalizacije, pogotovo kada je reč o namenskoj proizvodnji, iz Srbije je, samo u toku 1941. godine, iz Vojnotehničkog zavoda u Kragujevcu u Nemačku odvučeno 268 vagona sa 4.488 mašina! U martu 1943. odvučeno je još 43 vagona mašina, a u aprilu još 37 vagona mašina. U drugoj polovini 1943. iz Kragujevca je odvezeno još 94 vagona mašina, iz Vojnotehničkog zavoda u Čačku 96 vagona mašina, iz Zavoda u Obiliću 88 vagona, iz Zavoda u Ravnjaku kod Kruševca 140 vagona, iz Vojnotehničkog zavoda u Lazarevcu 75 vagona, iz fabrike „Vistad“ 84 vagona itd. „Bila je to najorganizovanija pljačka tuđe imovine do sada zabeležena u istoriji“ (ovde, str. 106).

U svim vazalnim evropskim zemljama planirano je da se ukloni svaka konkurencija privredi Rajha, kako bi se obezbedila „apsolutna prevlast nemačkih koncerna“ (ovde, str. 200). Preostala industrijska postrojenja u Srbiji, recimo, data su na upravu i korišćenje rukovodstvu 29 velikih nemačkih firmi, a celokupna proizvodnja bila je namenjena za Rajh, tako da „za potrebe Srbije i srpskog stanovništva nije ostajalo skoro ništa“ (ovde, str. 108). Jedino investiranje bez ograničenja bilo je u razvoj saobraćajnih veza, no one su služile prvenstveno za efikasnije izvlačenje sirovina za Großgermanisches Reich (ovde, str. 188).

Iz Srbije je, uz rude, za Grossdeutschland masovno odvoženo žito i drvo. Već 19. juna 1941. objavljeno je da seljaci moraju da predaju za otkup svo žito osim 30 kg pšenice ili 60 kg kukuruza po članu domaćinstva (ovde, str. 117). U 1942. Srbija je morala da isporuči 320.000 tona pšenice, 600.000 tona kukuruza i 90.000 tona ovsa, raži i ječma (118). „Otkup“ sve robe plaćan je novcem koji je Srbija isplaćivala kao kontribuciju za sopstvenu okupaciju (119-120), tako da je Nemačka svu robu iz Srbije doslovce dobijala besplatno.

Zbog izvoza drveta (ali i zbog aktivnosti pobunjenika), Srbija je, iako pokrivena šumom, praktično ostala bez ogreva. U Beogradu se čak razmišljalo „da se poseku Košutnjak i Avala, kako bi se spasilo stanovništvo grada od nastupajuće zime“ (123).

Ipak, uz sve to, u Nemačkoj je procenjivano da je zapravo „radna snaga s Jugoistoka (Evrope) najvrednije izvozno dobro koje nam ove zemlje već sada, a posebno posle rata, mogu dati“ (ovde, str. 255). Balkan je posmatran kao „neiscrpan rezervoar radne snage“ (257), koji je Rajhu mogao da obezbedi „preko tri miliona radnika“, od čega bi bar 1,5 miliona bili sezonci (do deset meseci godišnje; 255). Rat je ometao veći izvoz radne snage u Rajh, ali je samo iz Srbije na rad u Nemačku otišlo (ili oterano) 80.000 radnika (268).

Najzanimljivije je da je ceo ovaj kolonijalni poredak u Evropi, za neograničenu eksploataciju tržišta, radne snage i sirovina, trebalo da bude maskiran pričom o „zajedničkoj evropskoj budućnosti“ i Evropi „od Švedske do Balkana“ (352). Kako bi se smanjio otpor potčinjenih naroda, još 1940. preporučeno je da se umesto izraza „nemačka privreda velikog prostora (Grossraumwirtschaft)“ govori „uvek i jedino o Evropi“ (151). „Nemačka ne traži da gospodari državama“, isticano je u propagandi, već navodno samo to da Evropa bude „ekonomska celina“ u kojoj bi se narodi „ekonomski upotpunjavali“ (155). Ovo „upotpunjavanje“ postalo je realnost, nakon što je Nemačka srušila gotovo sve unutarevropske (zwischeneuropäischen) granice (288).

I sam Hitler zapravo je bio veliki evropejac, jedino što je on stavljao znak jednakosti između „evropskog“ i „opštegermanskog“ (31-32). Aktuelni rat u Evropi, naime, Nemci nisu videli kao čisto osvajački, već kao oblik velikog ekonomskog prestrukturiranja. „Ovo nije rat za presto i oltar“, objašnjavao je Gebels (31. 5. 1942) – odnosno, nije rat oko toga ko će da vlada narodima i koje će oni religije da budu – već je ovo, podučavao je Reichsminister für Propaganda, „rat za sirovine“, pošto mi Nemci „želimo jedino da inkasiramo“ (150).

Jasno je da bi u takvom poretku Srbija bila tek marginalna kolonija, ništa više do nemački magacin iz kog se, po potrebi, uzima jeftina radna snaga, hrana i sirovine.

* * *

Siguran sam da su se kod čitaoca, dok je prolazio gornjim delom teksta, javljale paralele sa savremenim prilikama, kako u geostrateškom[3], tako i u ekonomskom pogledu. Rusija se (zasada) spasla – mada Zapad nije odustao od ambicije da je kao državu rasparča, a kao kulturu potčini (po uzoru na aktuelnu vatikansku formulaciju „posvećenja Rusije neporočnom srcu Marijinom“). Ali, današnja Srbija, očigledno, nije previše daleko od položaja koji joj je bio namenjen nacističkim planom B.

Promena svesti, ograničeni suverenitet, dezindustrijalizacija, priručni izvor dopunske radne snage, jeftine sirovine, podatno tržište, nezaštićeni radnici, besplatni rad „domorodaca“ (dotiranje stranih investitora)… Sve je to i danas aktuelno i o svemu tome sam pisao u svojim tekstovima: Razumeti šta smoKolonijalni establišment u SrbijiKolonijalna poliarhijaOpslužujuća inteligencijaSrbija – „teritorija“ oko koje se navlače Nemačka i Hrvatska

Tome bih sad dodao samo uvid vezan za aktuelni talas masovnog odlaska u Nemačku. Nemcima je, kako kažu, trenutno potrebno 1,4 miliona radnika, a naši ljudi su na ceni jer se lako uklapaju i asimiluju. Međutim, ne čini li vam se kao da u Srbiji danas postoji nekakvo skriveno Ministarstvo za iseljavanje i propagandu odlaska u Nemačku?

Ne samo da Nacionalna služba za zapošljavanje regrutuje radnike i šalje ih u ovu zemlju, već „poslodavci iz Nemačke i njihovi lokalni agenti neskriveno vrbuju nesvršene srednjoškolce direktno po učionicama, a sve uz saglasnost prosvetnih vlasti“. Uostalom, ko je kriv Srbiji što ima godišnje na 100.000 stanovnika čak 17 svršenih studenata medicine, a sirota Nemačka tek 11.

Posebna priča je otvorena propaganda za iseljavanje koju, recimo, neguje Danas u rubrici ljupkog naziva „Naši ljudi u svetu“. Na to je već skrenuo pažnju Zoran Ćirjaković, ukazavši da je ova rubrika „pretvorena u kampanju za okretanje leđa Srbiji“. Sami naslovi iz nje o tome govore: „Odlazak iz Srbije nije bio lak, ali je bio neophodan“, „Uz sve promene, život u Dubaiju je neuporedivo bolji nego u Srbiji“, „Nedostaje mi Srbija, ali Austrija mi je pružila sigurnost“, „Nije do nas, sistem nam je truo“, „Mi, Srbi, znamo da se snađemo i zaslužimo poštovanje“, „Ljudi iz Srbije su naučeni da budu snalažljiviji nego ‘normalan svet’“, „Rekla sam zbogom ovoj Srbiji, ali ljubav prema državi je i dalje tu“…

„Uparena sa kolumnama brojnih mrzitelja ove zemlje“, primećuje Ćirjaković, „sramno spinovana svedočanstva odbeglih oblikuju sliku Srbije kao gadne, nepopravljive dušegupke u kojoj nikakav napredak nije moguć“.

Tako, mladi migrant, A. Kosanović, politikolog, kaže da „normalan čovek ne može da podnese količinu užasa i primitivizma od ljudi koji vedre i oblače po Srbiji“, te da je, zbog toga „prosečan Srbin izuzetno siromašnog duha (?!), u moralnoj krizi i izjeden teškim životom“. Njegova koleginica, M. Pantić, čak ocenjuje da „u Srbiji sve mora da se gradi iz temelja (?!), nema ni metar prostora da se bilo šta popravlja“ (?!). Sličnu kampanju vodi i Slobodna Evropa (vidi, recimo, ovde).

Danas se sam hvali da je omiljeno jutarnje štivo hrvatskog ambasadora. Možda i zato što taj list nikada neće postaviti pitanje, recimo, zašto u Srbiji posluje dvesta hrvatskih firmi, a srpskih u Hrvatskoj ima – osam? I da li je baš neophodno da naša deca uče iz udžbenika hrvatskih kompanija, jedu hrvatske mesne prerađevine, slade se hrvatskim konditorskim proizvodima, piju hrvatsku vodu… – dok se obrnuto, naravno, ne bi moglo ni zamisliti.

Ali, Danas je svakako omiljen list i nemačkog ambasadora. U njemu je denkverbot svaka tema koja bi mogla da probudi i najmanju svest o kolonijalnom položaju u kome se nalazi Srbija, a pogotovo o mogućim putevima izlaska iz te pozicije (o nekima od njih pisao sam ovde i ovde).

„Najveći uspeh (neo)kolonijalizma je da ubedi ljude da ne postoji“. Zato je prvi korak ka emancipaciji da razumemo prirodu atlantističkog duha, zatim da prepoznamo strateške interese Zapada, te da se sami sebi, a i jedni drugima, zareknemo: nećemo dozvoliti da nas uklone s Dunava (kako bi ovde doveli neko drugo, pogodnije stanovništvo); i ne, nećemo dozvoliti da budemo tretirani, ili da sami sebe tretiramo, kao da smo – crvenokošci.

Himler je svojevremeno ukazivao da je „srpski narod izgrađen stolećima u ustancima“, te da s nama treba uvek biti na oprezu. Jer, ma kako da izgleda poražen, „Srbin ostaje Srbin“ (ovde, str. 90).

Mi samo treba da ostanemo Srbi. Da li je to toliki problem?


[1] Dunav je i inače bio glavna saobraćajnica za prevoz masovnih roba  (Massengüter) – nafte, drveta žita i ruda, ne samo jer je putna mreža tada bila slabije razvijena, već i zato što je prevoz rečnim putem bio daleko jeftiniji u odnosu na drumski i železnički saobraćaj (ovde, str. 277; 286). Recimo, Dunavom se u Rajh dopremala sva nafta iz Ploeštija (Rumunija), koje je tada bilo glavno naftonosno izvorište u Evropi (278). Zato je Hitler govorio da „Đerdap, zbog obezbeđenja plovidbe, treba da bude stavljen pod zaštitu Vermahta i pod njom da ostane za sva vremena“ (283).

[2] Poznato je da su Nemci cenili Srbe kao ratnike i da su ih zato videli kao mogući opasan remetilački činilac svog novog poretka. Hitler se vajkao da je pokušavao da pridobije Srbe „obećavajući im Solun“, a „ništa od njih ne zahtevajući“, da bi onda planuo da „nikada nije bio tako zgranut u svom životu kao 27. marta“, kada se jednostavno pokazalo da su „Srbi samo banda zaverenika“ (89).

Nojbaher svedoči da je u vrhu Rajha dominiralo mišljenje da „Srbi kao večiti izazivači nereda moraju biti što više stešnjeni i pritisnuti“ (89). Kada je predložio Hitleru 1943. da se Crna Gora priključi Srbiji, ovaj mu je odgovorio da su „Srbi (u istoriji) pokazali da imaju državotvornu snagu, i dalekosežne ciljeve koji dosežu do Egejskog mora“, te da ne treba dozvoliti da „narod, s takvim političkim osećanjem za misiju, postane premoćan na Balkanu“ (90).

[3] „Kada se pogleda karta današnje Evropske unije, ona neodoljivo podseća na najdalji domet nemačkih vojnih snaga tokom Prvog i Drugog svetskog rata, pogotovu na istočnim frontovima. To što su neke pravoslavne države, kao što su Bugarska i Rumunija, već u Evropskoj uniji, ne mora da znači da tu imaju mesta i druge pravoslavne države. Njihovim prijemom u EU ostvaren je stari nemački strateški cilj uspostavljanja kontrole nad Balkanom. Ne treba zaboraviti ni činjenicu da su ove dve Srbiji susedne države bile nemački saveznici u Drugom svetskom ratu a Bugarska i u Prvom svetskom ratu“.

 

izvor:  

KOMENTARI



Jedan komentar

  1. Cp6a says:

    E jesi bio tadićevac, ali si se, na sreću Srbije, doveo u red. Članak je odličan i za srbski mamurluk bolji od rasola. Uglavnom se znalo odnekud za to, al' ono malo teže - "a gde to piše?" nam daje ovaj članak. Samo napred.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *