Srbija između dva oslonca

Srbija između dva oslonca

27 marta 2014

iskenderovPiše: Petar Iskenderov

Aleksandar Vučić, šef SNS, pobednik na vanrednim parlamentarnim izborima u Srbiji, već je obećao da će se nova vlada zemlje u svojoj spoljnoj politici pridržavati kursa evropskih integracija i saradnje sa SAD, Rusijom i Kinom. Teško je ne primetiti da slična koncepcija nije ništa drugo nego ideja o 4 stuba srpske politike (Vašington, Brisel, Moskva i Peking) koju je svojevremeno prezentovao Boris Tadić. Međutim, u ovom trenutku u okvirima ovog četverougla dolazi do ozbiljnih pomeranja, koja stvaraju mogućnost Beogradu za vešto manevrisanje – razume se, ukoliko postoji politička volja.

O kakvim pomeranjima je reč? Samit SAD-EU u Briselu 26. marta, sa učešćem predsednika SAD Baraka Obame, predsednika Saveta EU Hermana Van Rompeja i predsednika Evropske komisije Hoze Manuela Baroza, treba da reši dva ključna zadatka u odnosima Brisela i Vašingtona – prvi je, davanje novog impulsa transatlanskim integracijama, a drugi, korekcija pozicije po pitanju Ukrajine. Međutim, rešavanje oba problema nosi u sebi uzajamno isključivi karakter, koji stranama ne obećava toliko integracijske procese, koliko obećava narastanje protivurečnosti.

Da počnemo sa stvaranjem te same zone slobodne transatlanske trgovine, kojima su se poslednjih meseci bavili predstavnici SAD i EU. U ovom trenutku su ekonomski odnosi između SAD i EU zaista najrazvijeniji na svetu. Ukupna robna razmena između njih, iznosi više od 2 triliona dolara. U Evropskoj komisiji prognoziraju da će potpisivanje transatlanskog sporazuma svake godine evropskim proizvođačima donositi više od 60 milijardi eura. Po ocenama Brisela, stvaranje slobodne zone spoljne trgovine između SAD i EU, dovešće do pojeftinjenja proizvoda, kao i do efikasnije raspodele resursa, što će sa svoje strane sniziti cenu za krajnjeg potrošača. U Briselu su već izračunali da će rast BND EU porasti za 0,5%.

Očekivalo se da će odluka o principijelnom „voznom redu“ za stvaranje buduće transatlantske zone slobodne trgovine biti usvojena na drugoj rundi pregovora u novembru 2013. godine. Međutim, finansijski problemi u evrozoni, približavanje izbora za Evropski parlament i što je najvažnije – skandal oko prisluškivanja razgovora evropskih zvaničnika od strane američkih specijalnih službi – srušili su planirane rokove. U savremenim uslovima nije bilo moguće rešiti ni jednu od ključnih protivurečnosti između SAD i EU – finansijsko-monetarni problem, valutni par evro-dolar i njegovu dinamiku – “primamljivo parče” za mnogobrojne igrače na globalnim tržištima. Ne čudi da uzajamni trgovačko-ekonomski odnosi kako SAD i EU, tako i u široj globalnoj razmeri, više podsećaju na valutne ratove, nego na valutno partnerstvo.

Ni još uvek maglovite perspektive regulisanja pravila budžetno-finansijske delatnosti u Evropskoj Uniji, ne daju pravo na optimizam učesnicima pregovora između SAD i EU.

Na talasu tih špijunskih i valutnih nesuglasica između dve strane Atlantika, evo baš na vreme stiže i ukrajinska kriza, koja je suštinski “preformatirala” evropsko geopolitičko prostranstvo. Umesto aktivnih napora za političkim regulisanjem problema, SAD i EU ignorišući osioni nacionalizam u Ukrajini, svu krivicu su svalili na Rusiju i pokušali da se “integrišu” pod znamenjima antiruskih sankcija. Ali ako Obamina administracija na ova dešavanja gleda samo kao povod da se pokaže spoljna čvrstina uoči približavajućih narednih predsedničkih izbora, to pitanje za Evropljane ima mnogo oštriju formu. Međusobni robni promet između Rusije i EU, zavisnost evropskih država od dostavki ruskih energenata, ruski turisti i investitori – sve su to isuviše ozbiljni faktori da bi se uvodile sankcije protiv Moskve na jednu komandu sa druge strane okeana.

Tu je i geopolitički značaj Ukrajine za EU – jednačina sa više nepoznatih. Zbignjev Bžežinski, bivši savetnik predsednika SAD za nacionalnu bezbednost, izjavio je još 1997. godine da bi nezavisnost Ukrajine navodno “lišila Rusiju njenog dominantnog položaja u Crnom moru”. Događaji iz poslednjih nedelja teraju da se ova izjava preispita. A ono što ostaje neosporno – to je ranjivost EU pred socijalno-ekonomskim problemima u Ukrajini. Po svedočenju Noama Čomskog, stručnjaka sa Masačusetskog instituta za tehnologiju: „Ukrajina postepeno istiskuje zemlje južne Evrope sa pozicija glavnog izvoznika jeftine radne snage u zapadno-evropskim državama, što, uzgred, dovodi do toga da se njena sopstvena ekonomija lišava visokokvalifikovane radne snage.“

Uzgred, tokom 2013. godine u Rusiju je došlo 3 miliona Ukrajinaca u potrazi za poslom. I ako se sada na inicijativu Kijeva i Brisela, Ukrajina ogradi vizno-trgovačkim barijerama od Rusije, kuda će poći ta 3 miliona? Očigledno u EU, dodatno otežavajući ionako složene odnose u evrozoni i jačajući radikalno-nacionalistička raspoloženja na kontinentu.

Posebnu tačku za EU predstavlja ukrajinska energetika i dostavljanje enregenata preko te zemlje. Tranzit kroz Ukrajinu je politički rizična i ekonomski ne baš rentabilna stvar, kao što je korišćenje ruskih gasovoda “Severni tok” i “Južni tok”. Prilikom pumpanja gasa preko teritorije Ukrajine, 13% ukupne količine gasa ostaje Ukrajini u svojstvu plaćanja tranzita, a još otprilike 7% se rashoduje na održavanje pritiska u cevima (na rad turbokompresora i na neizbežne tehnološke gubitke). Što se tiče gasovoda GUEU (Gruzija, Ukrajina, EU) koji je svojevremeno razradila EU, koji je trebalo da poveže Azerbejdžan, preko Gruzije po dnu Crnog mora sa Feodosijom na Krimu ili Konstancom u Rumuniji i dalje za Evropu – to u ovim okolnostima više liči na geopolitički vic, nego na ozbiljan vodič za akciju u tom pravcu.

Ni nada za snabdevanjem energentima iz SAD nije opravdana.Kako je ovih dana priznala Dženifer Psaki, zvanična predstavnica Stejt Departmenta, njena zemlja ne može pomoći EU u diversifikaciji svojih izvora radi snabdevanja gasom – u krajnjem slučaju, ne u skorije vreme. “Mi ne možemo pružiti hitno rešenje” – izjavila je ona na brifingu u Vašingtonu i dodala: “Kod nas nema svega što je tehnički neophodno kako bi startovao izvoz u Evropu”. Uprkos činjenici da je predsednik Saveta EU Herman van Rompej izjavio da lideri EU nameravaju da preduzmu korake da se smanji „naša energetska zavisnost od Rusije.“

Tako da ne treba da čudi što će se sadašnji samit SAD-EU samo u “opštim crtama” dotaći problematike dostavke gasa u Evropu i Ukrajinu. Prema svedočenju anonimnih izvora iz Brisela, “ne treba očekivati nikakva čudesna rešenja…”. Međutim, da li će se “čudesna rešenja” pronaći i po pitanju drugih parametara odnosa SAD-EU? Što se tiče “gasnog rata” između zemalja EU i Rusije, na koji računaju mnogi u Briselu i Vašingtonu, malo je verovatno da će se on razgoreti, pošto su obe strane veoma zainteresovane za saradnju u energetskoj oblasti – svedoči Žerar Mestralje, šef GDFSuez, jedne od najvećih energetskih kompanija u Evropi. “Uopšte ne verujem da će bilo koja strana, ni EU ni Rusija, biti zainteresovana za prekid odnosa”. Tako da se trgovačko-ekonomska povezanost Rusije i EU može pokazati jačom od osovine Brisel-Vašington.

(Fondsk.ru)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *