Srbija između „evroromantizma“ i „evropragmatizma“

Srbija između „evroromantizma“ i „evropragmatizma“

5 juna 2013

Dragomir-Andjelkovic-ProfilPiše: Dragomir Anđelković

Ovih dana nam sa brojnih „evropskih“ adresa stiže poruka: „Srbija je zaslužila datum početka pregovora sa EU“. No, takve reči nam još nisu upućene iz Berlina, koji ima najveću težinu kada se radi o našoj „evropskoj budućnosti“. To, s razlogom, kod mnogih generiše strahove da će nam ponovo izmaći karta za (predvorje) EU, odnosno da će za nas, neprincipijelno, po ko zna koji put skočiti njena cena, tako što će nam biti isporučeni neki novi uslovi.

U takvim okolnostima valjalo bi, konačno, da hladne glave a sistematski razmislimo o odnosu naših političara pa i društva u celini, prema evropskim integracijama. Neću sada da ulazim u to da li put ka EU i članstvo u toj uniji realno može da nam donese neku značajniju materijalnu i civilizacijsku korist. Pođimo od toga – iako se sada već nedvosmisleno radi o nečemu što je hipotetičke prirode – da je tako. U kontekstu toga, hajde da se osvrnemo na naša očekivanja od EU i stav prema njoj.

Makar donedavno, većina Srba je godinama bila, na neki način, „evroromantična“. Dominantan deo pripadnika te kategorije olako je doživljavao Uniju kao nekakvu „rajsku dolinu“, u koju samo treba da se ušunjamo, pa će nam „dobri“, bogati evropski srodnici, dati sve što naše napaćene duše žele. Ostatak „evroromantičara“ išao je još dalje. Tu se već radilo o iskrenom ili pozerskom ideološkom „evrofanatizmu“: uverenju i još češće PR ubeđivanju ostatka nacije da za nas „EU nema alternativu“, odnosno da se radi o središtu najuzvišenijih vrednosti (tzv. „evropske vrednosti“), koje, takoreći, grešna bića volšebno pretvaraju u nekakve zemaljske anđele.

Iz toga su proizašle „mantre“ – uporno korišćene od strane raznih političara, NVO aktivista, medijskih delatnika – koje su češće proizvodile negativne emocije u vezi sa EU, nego što su građane Srbije uveravale u njenu moralnu superiornost. Uostalom, oni su od Unije, kao što je već rečeno, pre svega očekivali neki vid materijalnog boljitka a „evroideološke“ tirade shvatali su kao otužno opravdavanje cene koju za to moramo da platimo. Srećom – a ako i izraziti zagovornici ulaska u EU bolje razmisle, čak i po njihovu ideju – navedenih „mantri“ je sve manje.

Ekonomska i sa njom skopčana duhovna kriza Zapada, te, na drugoj strani, transformacije na našoj političkoj sceni, koje su dovele do toga da u evropski tabor uđu i oni koji su mu se donedavno protivili, u velikoj meri su razvejale „evroromantičrske“ iluzije. U društveno-političku modu ušao je „evropragmatizam“. Uostalom, samo na osnovu njega mogu se i opravdati pomenute ideološke metamorfoze. I da je stanje u EU „ružičasto“, teško bi neko ko je do juče bio protiv evropskih integracija mogao da objasni svoj, naprasno rođeni, „evrofanatizam“. Drugačije stvari stoje kada je novo proevropsko opredeljenje bazirano na pragmatizmu. Otuda, sve češće nam se iz redova vlasti poručuje: „EU nije cilj već je samo sredstvo“. Drugim rečima: cilj našeg društva je da Srbiji i njenim građanima bude bolje, a evrointegracije su samo put ka tome.

Po mom mišljenju, bez obzira na motive, to i jeste ispravan pristup. Krajnje je vreme da Srbi u nečemu postanu Slovenci. Oni su, kako je jedan njihov političar rekao, na Jugoslaviju gledali kao na konja koga treba što bolje iskoristiti, pa onda nastaviti dalje na neki drugi način. Zasigurno sada takav odnos imaju i prema EU. Lepo je dok od nje ima neke koristi, a posle toga – „kud koji, mili moji“. Opet, da nije krize i novog, željom da se dođe na vlast, impulsa evrointegracijama od strane od strane onih naših političara koji nemaju „evrofanatično“ nasleđe – Srbima bi pretilo da upadnu u neki novi vir „bratstva i jedinstva“. Ovaj put evropskog a ne jugoslovenskog, ali jednako opasnog za naš identitet i interese.

Paradoksalno je ali je tako, spletom (ne)srećnih okolnosti, možda se, bez obzira na našu olaku sklonost poistovećivanju, od nove identitetsko-interesne erozije spasemo i ako uđemo u EU. Ipak, promene u tom pravcu mnogih iz redova onih koji bitno utiču na svest građana, te rapidno umanjena nadanja većine Srba da ćemo biti preplavljeni „evrodarovima“ – samo su naizgled dovoljni razlozi da bi konstatovali da je odmaklo naše pomeranje ka „evropragmatizmu“. Njega uistinu nema bez produktivnog – i to u praksi a ne samo u sferi reči – poimanja „evropeizacije“ Srbije. A ona je istinska jedino ako podrazumeva, naravno na realan način prilagođeno našim mogućnostima, usvajanje svega onoga što je napredne evropske zemlje učinilo takvima. Da bi se u klasičnom smislu „evropeizirali“ moramo da se menjamo na bolje. A to možemo, samo ako naša društveno-politička elita bude imala hrabrost koja joj je do sada falila, da se tim poslom istinski pozabavi umesto da nam demagoški priča „evroromantičarske“ ili pak nove, „evropragmatične“ bajke.

Da li ćemo dobiti famozni „datum“ ili ne, hoćemo li konačno ući u EU ili se to nikada neće desiti – manje je bitno. Mnogo je važnije da li ćemo ozbiljno i istrajno početi da sređujemo svoju „kuću“. Za to je svakako pogodno i iskustvo uspešnih članica EU. No, njega imajmo u vidu na način koji doprinosi da nama bude bolje a ne gore. Važan činilac toga je i težnja ka umirivanju strasti i prevazilaženju podela u srpskom društvu, umesto njihovog nepotrebnog izazivanja. Drugim rečima, „evropeizirajmo“ Srbiju u duhu onoga oko čega, makar u teoriji (dok se ne dodirnu nečiji interesi), gotovo da postoji društveni konsenzus, kako bi našu privredu učinili sličnijom npr. holandskoj a pravni sistem nemačkom. Gej parade i drugo što izazva izlišne bure i na međusobne sukobe troši našu nacionalnu – i tako već ne baš preveliku energiju – može da sačeka neka druga vremena.

Ako se baš pokaže da su i to uslovi za EU, a „vajda“ od članstva u toj Uniji pokaže se realnom, onda ćemo se baviti njima. Sada je prioritet sve ono što je potrebno da postanemo napredno društvo, bar onoliko koliko su Francuska ili Engleska bile 50-ih godina prošlog veka. Naravno, neko će reći da je takav pristup odraz nipodaštavanja „ljudskih prava“. No, to je već deo „evrofanatičnog“ asortimana. „Ljudska prava“ su suviše kompleksna da bi se svela na jednu interpretaciju. Nekritično zalaganje za njih, što čine mnogi „evrofanatici“, neretko je baš ugrožavanje takvih prava mnogih građana Srbije. No, to je već druga tema.

Sada je bitno da konstatujemo da je „evropragmatizam“ shvaćen na pravi a ne marketinški ili drugi jednostran način, višestruko koristan za Srbiju. Doprinosi njenom svestranom razvoju i bez dobijanja „datuma“ i nastavka EU integracija, a i kompatibilan je tome ako, kojim slučajem, Berlin poveruje srpskim suzama i obećanjima. Uz to, istinski „evropragmatizam“ bitno ublažava „evroskepticizam“. I oni kojima su se smučile izlizane „evropske mantre“, i te kako veruju u dobar sistem. Ako on postane sinonim za EU, srpsko društvo će se mnogo mirnije kretati u njenom pravcu, čak iako bude prisiljeno da prihvata i ono što većini građana Srbije smeta.

Zato se manimo istrošenih evropskih i drugih ideoloških bajki, a počnimo ozbiljno da radimo u prilog dubinske, na klasičan način shvaćene, evropeizacije naše države. Tada ćemo lakše i u EU – ako „ona“ i „mi“ procenimo da se to obostrano isplati – a mnogo boje ćemo živeti i bez članstva u Uniji, ako se pokaže da je ono iz nekog razloga za nas nerealno ili štetno. Promislimo o svemu tome dok iščekujemo „datum“, te se nemojmo bespotrebno razočarati ako ga ne dobijemo, niti se olako obradovati ako nam ga daju.

Ključ našeg napretka je, da to još jednom ponovim, već sada kod nas, a ne u Berlinu ili Briselu – samo ga još nismo na pravi način uzeli u ruke, čak i kada o njemu pričamo. Ne zavaravajmo se, jedino ako uspemo da uspostavimo jasna i efikasna pravila „igre“ i na osnovu toga vratimo poverenje u sistem – i bez kretanja ka članstvu u EU, kao i sa njim – biće nam bolje!

(Danas)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *