Srbija između NATO-a i ekonomije

Srbija između NATO-a i ekonomije

9 avgusta 2013

zeljko-cvijanovic-vPiše: Željko Cvijanović

Dva krupna momenta obeležiće odnos Srbije i anglo-američkog Zapada u narednih godinu dana. Prvi će proizlaziti iz odnosa Zapada prema današnjoj Srbiji, odnosno kako je on vidi, a drugi iz onog što taj Zapad danas u svetskim i lokalnim okvirima jeste.

Reč je o dve notorne stvari. Prva je ta da je sa novom srpskom vladom dodatno radikalizovan jedan ionako ekstreman trend u Srbiji, započet 2009. godine. Do tada, naime, postojao je neki minimum operativnog obzira zapadnih zemalja prema srpskim vladama – brige da bi, ako od njih bude previše zahtevano i ako budu izložene prevelikom pritisku, na njihovo mesto mogli da dođu radikalniji elementi ili da se sama vlada okrene Moskvi. Od 2008, kad su socijalisti ušli u vladu sa Tadićem, i 2009, kad je SNS napustila pozicije radikala, razlozi za obzir Zapada gotovo da su nestali.

Tadić to nije razumeo ni 2009. ni pre dve godine, kad mu je Angela Merkel u Beogradu zahtevala da raspusti srpske institucije na Kosovu. Tadić je zavapio da će, ako to uradi, izgubiti izbore. Merkelova je ostala posve hladna na taj argument koji je ostavljao utisak tri godine ranije. Jer te 2011. Nikolić i Vučić već su čekali u predsoblju.

Od tada zemlje Zapada ne pokazuju bilo kakav takt prema vlasti u Srbiji: zahtevaju sve i hoće odmah. To se nabolje pokazalo kad su SNS i SPS prošlog aprila pristale na dotad nezamislivo povlačenje srpske države sa Kosova.

Drugi momenat povezan je sa opadajućom snagom Zapada. Naime, Zapad, SAD pre svih, još uvek je dovoljno jak da svojim oružjima – tvrdim i mekim – može da razori većinu zemalja na globusu. I, naravno, dovoljno moralno slab da bi to zaista i učinio. Sa druge strane, Zapad je suviše slab da bi u bilo kojoj od razorenih zemalja uspeo da nametne svoj red, neophodan za izvlačenje koristi iz prethodnih razaranja. Da nije tako, ne bi se „Afričko proleće“ već merilo godinama, nego bi zapadne zemlje u miru vadile naftu iz Iraka i Libije, dok bi Egipat nastavio da se stara za to da se arapski svet ne pobuni.

Primenjen u Srbiji, prvi momenat kaže da Zapad neće imati nikakvu prepreku da od Nikolića, Vučića i Dačića zahteva sve što želi, bez bojazni da bi to Srbiju moglo da okrene na antizapadni pravac. Drugi momanat, međutim, kao svest o opadajućoj snazi, intenzivira prvi nalažući zapadnim prestonicama da Srbiju što pre dovedu u stanje iz kog je povratak više nije moguć.

ZAŠTO NATO

Koja je to tačka u kojoj je Zapad do sada pokazao najviše takta u Srbiji, čak i prema Tadićevoj vladi? Nema sumnje, to je ulazak Srbije u Alijansu. Iako o tome glasno ne govore, i Vašington i Brisel veoma su svesni svog zločina prema Srbiji i osetljivosti građana prema tom pitanju. Otud je vojni deo evroatlantskih integracija u Tadićevo vreme, iako aktivan, bio skriven, bez viška spoljnih manifestacija. To se najbolje očitovalo u izjavama Meri Vorlik, koja je, ne jednom, izjavila da su vrata NATO otvorena za Srbiju, ali da NATO ima razumevanja, da ne žuri, da sve zavisi od Srbije itd.

Hajde sada da vidimo koja je to tačka zapadne integracije Srbije sa koje joj neće biti povratka. Nije to ni kraj tranzicije, ni potpuno ovladavanje srpskim društvom, čak ni ulazak u EU. To je ulazak u NATO. To je trenutak u kome će Srbija definitivno preći na stranu svog neprijatelja i u kome će Rusija definitivno okrenuti leđa Srbiji a svoje rakete put nje.

Ima li Zapad razlog da nastavi sa ranijim taktiziranjem u vezi sa srpskim ulaskom u NATO? Sve manje, i ta promena brzine na Zapadu očituje se u dva momenta. Prvi je sam briselski sporazum, iz koga viri jedan deo, poput, automobilske kuke, za koju bi se moglo zakačiti srpsko članstvo u NATO. Naime, reč je o garancijama bezbednosti koje je zajednica srpskih opština dobila od NATO. Drugi momenat je izjava od pre mesec dana Adersa Foga Rasmusena, generalnog sekretara NATO, koji je „uveren da je budućnost Srbije u strukturama Evropske unije i NATO“. Još je rekao da je Srbija „ključni igrač u regionu“ i da je u EU i NATO čeka „najveća strategijska perspektiva“. Pa je rekao i to da NATO na Kosovu „neće preuranjeno smanjivati trupe“, ali i da će „jednog dana svakako morati da okonča tu misiju“.

Šta nam to govori? Da je NATO jedina garancija opstanka Srba na Kosovu. Da Srbiju sa NATO čeka „najveća strategijska perspektive“, što bi, pretpostavljam, unajmanjem moglo da znači da će se zaustaviti teritorijalno rastakanje Srbije. E sad, NATO, koji garantuje bezbednost Srbima na Kosovu u zamenu za pristanak na kosovsku nezavisnost, isto tako može da garantuje teritorijalnu celovitost Srbiji sa Vojvodinom i Raškom u zamenu za srpski ulazak u to društvo sa velikom kilometražom zločina. Na stranu da li se takvim garancijama može verovati, neće li to biti veoma jak argument za ulazak Srbije u NATO, utoliko pre što bi vlast koja na to pristane mogla da kaže kako je zaustavila beskrajno rastakanje Srbije? To će, naravno, biti najjači mogući argument za ulazak u NATO, utoliko jači što Rasmusen između redova provlači da ponuda neće trajati beskrajno dugo jer će NATO „jednog dana svakako morati da okonča tu misiju“ (na Kosovu).

Dakle, pokušajmo da zamislimo kako se dižu Vojvodina i Raška oblast, kako se u svemu, po običaju, prepoznaju prsti zapadnih zemalja i kako, rastočene državne institucije, jednako po običaju, nemaju odgovor, uvećavajući kod građana osećanje nesigurnosti i poniženja. A zamislite onda Rasmusena ili nekog sličnog kako dolazi u Beograd sa ponudom – ulazite i NATO i sav ovaj košmar može da nestane preko noći. Ko bi od političara bio protiv, ko bi propustio nešto što bi moglo da liči na prvu srpsku državnu pobedu posle dugo vremena, da li bi i tada ulazak u NATO podržalo samo 15 odsto građana? Trijumf realpolitike, zar ne?

ZAŠTO EKONOMIJA

Srpska nacionalna politika već više od dve decenije deluje ne samo reaktivno već i prekasno, onda kada neka od najgorih rešenja koja nam se nude više i nisu najgora. Postoji li neko rešenje za to?

Postoji, ali ono nije ni u sutrašnjem suprotstavljanju NATO, a nije ni u isključivom fokusiranju na Kosovski problem, kome su svi koji danas bi da brane Srbiju toliko primaknuti da ne vide širu perspektivu i činjenicu da Kosovo u Mitrovici danas mog da brane samo oni koji tamo žive. I ono i sve ostalo brani se na drugom mestu. Gde?

Srpska ekonomija danas je oblast u kojoj se čak jasnije nego i na Kosovu ogledaju odnosi Srbije i zapadnih zemalja. Padom snage, već od 2008. godine, kolonijalni apetiti zapadnih zemalja prema Srbiji se ne povećavaju – veliki su sve vreme – ali se i na tom polju prave uštede, pa se skraćuje vreme procesa. Kolonizatorski diskurs postaje sve brutalniji, naravno, praćem jednako brutalnim akcijama. Kako je na ovom sajtu već više puta pisano i kako o tome u svom poslednjem tekstu piše Nebojša Katić (vidi ispod: Ili će se Srbija sukobiti sa strancima ili ostaje na dnu Evrope), ekonomija je oblast u kojoj zjapi najveća taktička greška u ponašanju Zapada prema Srbiji.

Naime, zapadne zemlje ne samo da neće obnavljati srpsku privredu nego neće dozvoliti ni Srbiji da je obnovi sama iz svojih nevelkih resursa. Otuda srpska vlast ili će, ako zaista krene u obnavljanje ekonomije, doći u sukob sa strancima ili će, ako nastavi da bude slepo poslušna prema strancima, doći u ozbiljan sukob sa građanima. Taj sukob mogao bi da bude ozbiljniji utoliko što današnja vlast ima poverenje jednog dela građana kao neka vrsta poslednje nade. To poverenje građana utoliko je za vlast rizičnije što nije bazirano na liku te vlasti niti na njenim rezultatima, nego na obećanjima. Zato to poverenje može da bude i veoma intenzivno, ali ne može da bude duboko. Utoliko je i pretnja vladi veoma intenzivna, s tim što je ona i duboka.

Šta to znači? Bude li slobodna Srbija čekala da svoju priču razreši na Kosovu ili u odnosu sa NATO, moći će da reaguje tek kada bude prekasno. Prihvati li fokusiranje ekonomije u prvi plan – što je neoprezno učinila vlast – ona će ubrzati procese koji će pre ili kasnije, na ovaj ili onaj način dovesti do konflikta – ili onog između vlasti i naroda ili između vlasti i stranaca, odnosno njenih domaćih predstavnika oličenih u ološ-eliti. Jer ništa danas kao ekonomija ne pokazuje suštinsku konfrontaciju građana Srbije i interesa zapadnih zemalja, gde se stvari za vlast ne mogu završiti dobro, budući da je na brisanom prostoru na puškomet i jednom i drugom akteru. Na kraju, ništa danas kao ekonomija ne pokazuje da današnja srpska realpolitika ne može dati rezultat i da svako rešenje za Srbiju podrazumeva neku vrstu otpora.

(Standard.rs)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *