Srbija je danas uslovljena sa stvarima na koje se obavezala Tadićeva vlast

Srbija je danas uslovljena sa stvarima na koje se obavezala Tadićeva vlast

3 jula 2013

2013-07-03-23-30-31-1128267369241540195Piše: Boris Begović

Boris Tadić se oglasio. I to jasno i glasno: „U trenutku kada Vlada Srbije medijski slavi dobijanje nepostojećeg datuma…“ Pa sledi: „Srbija, nažalost, juče nije dobila datum za početak pregovora.

“ Konačno: „Javnosti se, takođe, potpuno nepotrebno medijski plasira zabluda o tome kako će EU otvoriti pregovore sa Srbijom bezuslovno, što je, naglašavam, apsolutno netačno.

“Da li je to tačno? Ukoliko se, na u Srbiji uobičajenim načinom zaključivanja, to proverava pitanjem ko je to rekao, malo je verovatno. Pokazalo se da mnoge stvari koji je navedeni rekao nisu tačne. Poput one da status Kosova i pristupanje Evropi nisu povezane stvari. A dobro se, kao predsednik države, razumeo i u organizovanje medijskog slavlja ili šta je već u medijima bilo potrebno. No, ukoliko se na prethodno pitanje odgovara tako što se pažljivo čita šta u dokumentima piše (slovo zaključka Evropskog saveta), pa se potom analizira politički kontekst u kome je o tom sadržaju odlučeno (duh zaključka), proizlazi da je Tadić u pravu.

Idemo redom. Tekst zaključka Evropskog saveta, član 19, glasi: „Odlučeno je da se sa Srbijom otvore pregovori o pristupanju. Prva međuvladina konferencije održaće se najkasnije januara 2014. Pre toga, Savet (ministara) će usvojiti okvir za pregovore što će potvrditi Evropski savet na svojoj redovnoj sednici o proširenju.“ Dakle, nigde kondicionala, sve futur! Tako posmatrano, odluka je bezuslovna. Ali zašto onda Evropski savet, za koji se zna da se sastaje u decembru, ne pre, mora bilo šta da potvrđuje? Da je odluka zaista bezuslovna, onda, jednostavno, ne bi bilo poslednje rečenice. Ali je ipak ima. Zašto?

Zbog toga što je dan ranije nemački parlament usvojio deklaraciju kojom se stavlja do znanja da „…prva pristupna konferencija između Srbije i EU u januaru 2014. godine može da se održi tek kada Evropski savet ustanovi i potvrdi potpuno i trajno sprovođenje preuzetih obaveza koje proističu iz sporazuma Beograda i Prištine“. Tamo bar znaju kada zaseda Evropski savet. Da ne bude nesporazuma postarala se nemačka kancelarka, kako u svom obraćanju Bundestagu („tek kada se u decembru potvrdi napredak u sprovođenju dogovorenog, moguće je da se u januaru održi prva konferencija“), tako i na Vidovdan, na konferenciji za štampu u Briselu („implementacija će biti odlučujuća“). Dakle, tačno je da nema novih uslova (formalno priznavanje Kosova, na primer), već je uslov samo primena onih uslova na koje se Srbija, još u vreme Tadićevog punog političkog zamaha, obavezala.

To, međutim, ne znači da novi uslovi neće doći. Iza eufemizma iz deklaracije Budestaga, „pravno obavezujućeg sporazuma“ između Beograda i Prištine, koji je nešto razjasnila kancelarka („puna normalizacija odnosa“ pre konačnog ulaska Srbije u EU), stoji obaveza formalnog priznavanja Kosova od strane Srbije. I razmena ambasadora, a ne oficira za vezu. Možda će dodatna obaveza biti da srpska ambasada u Prištini bude baš u Bulevaru Bila Klintona. A o obavezama u vezi sa zemljama zapadno od Drine zasad nije bilo reči. Što ne znači da neće.

Pa dobro, zašto se onda u zaključcima Evropskog saveta upotrebljava futur, a ne kondicional? Jednostavno, da bi se udovoljilo svima onima koji imaju političku potrebu da se ponose bezuslovnošću datuma. Pri tome se daleko više mislilo na visoke zvaničnike Evropske komisije, kojima je jako bitno da posle serije neuspeha imaju makar nekakav uspeh i koji ne žele da se stvori utisak da Hrvatska dobija sve (članstvo), a Srbija ništa. I o visokim zvaničnicima onih zemalja članica koji su, svako iz svojih razloga, insistirali da Srbija dobije bezuslovni datum. I njima treba omogućiti da ovo što je usvojeno proglase za svoju pobedu i da se pohvale kako su upravo oni, odnosno njihova zemlja, bili odlučujući u tome. Najmanje se mislilo o našim političkim prvacima, perjanicama evroentuzijazma, mada će im se dopustiti da taj futur javnosti objašnjavaju kao dokaz o bezuslovnosti toliko željenog datuma. Mada još uvek nisu pronašli odgovor na pitanje zbog čega će sve to potvrđivati Evropski savet.

Neverovatno, ali istinito: Boris Tadić je u pravu, bar u pogledu onih rečenica citiranih na početku teksta. Poput onog dečaka čobanina iz narodne pripovetke, koji je u svom selu tako uspešno dizao lažne uzbune, sada kada govori istinu, niko mu ne veruje. Tadićevo nasleđe je diktatura političkog marketinga, medijskih kampanja, spinovanja (valjda se to tako kaže) i svega drugog što svi mi u Srbiji danas proživljavamo i što nas sve više udaljava od – stvarnosti.

(Politika)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *