Србија је једина земља на Балкану која није национална

Srbija je jedina zemlja na Balkanu koja nije nacionalna

21 juna 2015

TurlakovSlika 67Piše: Slobodan Turlakov

To je rezultat 5.oktobra, bez izuzetka. Doduše Koštunica je tvrdio da je on umereni nacionalista, što, naravno, nije omogućilo stvaranje nacionalne države, kakve su sve ostale u regionu. I normalno, to ga nije sprečilo da ne uvede Bolonjsku deklaraciju u obrazovanje, koja je, u dotle primereno školstvo, unela haos. Omogućio je Dinkiću da rasproda, bud zašto, sve što je u privredi vredelo, što je značilo nezapamćen broj nezaposlenih, sa svim posledicama, koje su se, sa kasnijim vladama, uvećavale, da bi sa poslednjom postale primerene, u negativnom smislu, za sve ostale države. Čak i za Grčku, koja iako prezadužena, ima svoju nacioanlnu viziju, koja se ovde i ne nazire, a kamoli primenjuje.

Kad to tvrdimo, mi, sa žalošću, priznajemo da je za današnje stanje u kom se nalazi Srbija, u prvom redu kriv sam narod, tj. ona polovina koja je izašla na izbore, i svojim glasom omogućila (uglavnom) bivšim radikalima da dođu na vlast. Oni su je, svojim krajnje neodgovornim shvatanjem države i puteva njenog spasa, doveli do toga, da u svim oblastima javnog i državnog života uporno drži donje pozicije, u poređenju sa ostalim država, ne samo, regiona.

Prosto je neshvatljivo da su oni koji su godinama bivali uzdanica Srbije i Srba, takoreći preko noći, postali njeno ruglo, jedna gramziva gomila, koja sem svoje lične koristi ne vidi nikakav drugi razlog učešća u vlasti. Otimačina, pljačka, korupcija, nepotizam, neodgovornost…caruju na sve strane, kao da su borbom za vlast, najpre zasnovanu na moralnim principima, a potom pretrčavanjem kod tzv. naprednjaka, stekli pravo na sve ono što naopako čine i što će činiti, ne ograničavajući trajanje svoje bahate vlasti, nikakvim vremenom. Prosto kao nekakvo nasledno pravo, spahijsko i plemićsko.

Ovi ljudi, po celom preseku vlasti, postali su pravi gangsteri, ni priznajući svojim postupcima i ponašanjem, nikakvo zakonsko obuzdavanje, utoliko pre što su zahvatili i tužilačke i sudske organe, a ne samo državnu upravu. Nema dana kad se ne pojave dokazi takvog vladanja, iako se cenzurom i ograničavanjem slobode štampe, ne saopštavaju sve pojave onog što čini ovu zemlju sigurnim kandidatom burne propasti.

Sve se ispolitizovalo, sve je u službi ove vlasti, pa čak i pravo da ne poštuje ni zakone koje je nametnula svojoj Narodnoj Skupštini, zaokupljena jedino brigom da u svemu udovolji zahtevima i uslovima svojih zapadnih sponzora.

Sve ovo o čemu govorimo, utoliko je nemoralnije i bednije, kad se zna prošlost ovih koji su na vlasti. Mogu oni da pričaju svašta, da izmišljaju svakojake priče, ali kad se sagleda katastrofa koja vlada i koja će vladati, jasno je o kakvim se tipovima radi, da su oni zapravo i ušli u politiku, svejedno na koja vrata, da bi ostvarili sve ono što danas imaju, svoj san o vlasti, svejedno uz čiju pomoć i uz kakve sve uslove, koje njihovi moralni „principi“ dozvoljavaju i pravdaju. U tom okviru i na tom pravcu, ono što se odnosi na narod je nevažno i zanemarujući, već i zato što sve poluge, kojim se jedan narod podjarmljuje, drže u sopstvenim šakama.

To i takvo podjarmljenje naroda nepoznato je u našoj istoriji, iako je bilo svakojakih nemoralnih i egoističkih ponašanja.

Ali, nepoznato je i takvo mirenje naroda sa takvim ponašanjem vlasti, pa čak i stranaka, koje nisu ušli sa njima u koaliciju. Šta više, svojim politikanstvom, koje ne podrazumeva nikakvu akciju, oni sve ovo što se zbiva – omogućavaju, izmišljajući i osnivajući nove stranke i partije, od kojih gotovo da ni jedna nije nacionalna.

Doduše, vladajuća stranka je sebi nadenula ime Srpska napredna stranke, ali od samog svog početka, ona ni jednim svojim aktom, nije pokazala da je – srpska, ni – napredna, pa čak ni – stranka. To je jedna kompanije, jedno preduzeće, koje je, iako je imalo skupštinsku apsolutnu većinu, nije htelo da samostalno vlada, već je tražilo one koji će im omogućiti ono što su imali nameru da čine, obećavajući i njima da će imati od toga sopstvene koristi.

I ono što su nameravali, mora im se priznati, ostvarili su. Nikad Srbija nije imala veću i razgranatiju administraciju, imala je samo sedam, odn. osam ministara, od kojih je jedan bio predsednik vlade, mahom ministar inostranih dela, sa nekoliko poslanika na strani, sa brojnim nacionalnim institucijama, s razgranatim školstvom i pristojnom kulturom, sa privredom koja je sve to omogućavala, a i vojsku je imala, naoružanu i izvežbanu, te je čak pobedila 1912. vojnu silu otomanske carevine, za nepunih mesec dana.

U poređenju sa onom Srbijom, današnja Srbija nema ništa. Ali zato ima brojne nevladine organizacije (NVO) u službi zapadnih sila, sa kojima treba sarađivati, kako bi strani sponzori bili nakloljeniji ovoj Vladi.

Zar je onda čudo što ih ova vlada finansira iz deficitarnog budžeta, sa više para no što daje nauci. Šta više, premijer u njima vidi garant političke stabilnosti, koja mu je važnija od nauke, pa ih je ovih dana pozvao sve redom na zajednilčki sastanak, radi „unapređenje uzajamne saradnje“. Tražeći od njih da „preporuče sve ono što je neophodno promeniti, da bi taj odnos bolje funkcionisao. A sve u cilju političke stabilnosti, kako bi mogli brže da se razvijamo“.

U stvari, kako bi opstala njegova vlada.

Ovih dana se naveliko priča o engleskoj Rezoluciji povodom 20 godišnjice srpskog „zločina“ u Srebrenici. U stvari, reč je o tome da Srbija prizna te zločine, i da pošalje svoje zvanične predstavnike u Srebrenicu, na svečano obeležvanje tog jubileja.

Toma Nikolić je taj poziv odbio, čime je u priličnoj meri poništio onu svoju spremnost da kleči u Srebrenici, čime je hteo da prizna svoju grešku, sa samog početka svog predsedničkog mandata, kada je i taj zločin odbacio, kao i onaj u Vukovaru, koji je čak nazvao srpskim gradom, što je izazvalo nemačku poslanicu Doris Pak na oštru reakciju, koju je on kasnije usvojio i time što je izjavio da će klečati pred nedužnim srebreničkim žrtvama njegovih sunarodnika.

Vučić se, za sada još nije izjasnio, mada je rekao da će odluku o tome da li će ići ili neće, doneti – Srbija!

Nema sumnje, i on hoće da se zaboravi da je malo posle Nikolića, izjavio da su njegovi sunarodnici počiinili „strašan zločin“.

I kako onda, kad je to izjavio, nije tražio odluku Srbije, već je sam izjavio ono što je rekao, bio bi red da i sada sam odluči. Ali, kako i da li sme da rizikuje političku stabilnost, koja mu je , kao što smo videli, sada najvažnija, koju je ponovio i na konferenciji počasnih konzula, tj, da je „Uloga Srbije da čuva mir i stabilnost“, što je i Kirbi pre izvesnog vremena ovako formuliosao: „Srbija je jemac evropske bezbednosti“!!!

(Doduše, naš toliko isticani prijatelj Kirbi, kao da se malo primirio posle Vučićeve „nedefinisane“ posete Americi.).

Tek, sad je trenutak da se prisetimo, da je pre nekoliko godina, u vreme Tadića, srpska Narodna Skupština donela svoju Rezoluciju o Srebrenici, priznajući njom da se tamo dogodio zločin, koji su Srbi počinili.

Naravno, Englezi se ovog puta ne prave Englezima, već kažu da njihova Rezolucija, koju treba da donese Savet bezbednost UN, ima svoju „inspiraciju“ u srpskoj, Tadićevoj, Rezoluciji.

Što je tačno.

I niko to ne pominje. Samo je pomenula ruski i srpski akademik , dr Jelena Guskova, na čemu joj beskrajna hvala, jer je svojom izjavom ukazala na to kako je trebalo da reaguje SANU, čiji je inostrani član; pa, dakle, i Skupština, i Vlada i sve stranke koje ih podržavaju i čine. Ona je rekla da se Rezolucijom osuđuje sav srpski narod, a rekla je i to da se Rezolucijom osuđuje svako poricanje genocida, što su u svoje vreme tražili i Čeda Jovanović i Nenad Čanak, kao osvedočeni srpski prijatelji, zapadne orijentacije.

Međutim, kad bi ova sadašnja srpska Narodna Skupština bila srpska, tj, oni koji njome vladaju, a to znači SNS i SPS, ona bi poništila Rezoluciju Tadićeve Narodne Skupštine, a donela bi i Zakon kojim se dozvoljava i podržava negiranje nepostojećeg srpskog zločina u Srebrenici, što su mnogi strani istraživači, na čelu sa advokatom Karganovićem, utvrdili i potvrdili.

Umesto da se srpska Narodna skupština u tom smislu izjasni,

Vučić najavljuje izjašnjavanje njegove Vlade o tom problemu, pa dakle i o tome, da li će zatražiti od Rusije upotrebu svog prava veta na englesku Rezoluciju, što je Lavrov, ruski ministar inostranih dela, obrazložio kao nužnost.

Čeka nas grdna sramota, čak i u slučaju ruskog veta, jer će EU tada stupiti na scenu i tražiti srpsko priznanje engleske Rezolucije, van Saveta bezbednosti. Mi ne sumnjamo da će odgovor Vučićeve vlade na ovaj pritisak EU, biti negativan. To će se pravdati kao put za otvaranje pregovora oko spornih poglavlja, pa će tako poglavlja, koja ne mogu biti otvorena, posebno o sudskim pitanjima, ispasti važnija od onog što može biti i biće večna osuda srpskog naroda.

Da su bar tražili da se poveže slučaj Srebrenice sa uništenjem čitavih srpskih sela oko Srebrenice, od strane muslimana; drugim rečima, da se prizna pravo osvete kao pravo na pravdu.

Biće što će biti, ali mi bismo postavili javno pitanje Dačiću i Palmi, šta sad misle o svom izglasavanju Tadićeve Rezolucije o srpskom zločinu u Srebrenici. Posebno bismo pitali Palmu, čijim je glasom Rezolucija dobili 126.-ti glas i tako postala zakonska. Šta on misli o sebi i svom glasu, da li sme da stane pred svoje Jagodinčane sa zastavom svoje stranke – Srpsko jedinstvo – da pokuša da se opravda da je to učinio za dobro njihove Jagodine.

Sumnjam da će taj nekadašnji taljigaš, kome je Dačić , isto tako jedan sumnjivi tipus, pomogao da postane današnji Palma, smeti da bilo šta u tom smislu učini. Jer, i sam je svestan, da ga ni svi njegovi akva-parkovi i veštački vodopadi, ne bi mogli oprati, i učiniti nevinim.

Koliko bi danas naša situacija bila bolja, da se Palma držao svog obećanja da neće glasati, Englezi ne bi imali izgovor da su se naslonili na srpsku Rezoluciji, i sve bi bilo drugačije.

Prokleti svi bili!

P.S.

Gornji tekst pisan je pre Vučićeve izjave da je „spreman da ode u Srebrenicu i oda počast žrtvama, ako Bošnjaci budu želeli… „Kao premijer sam spreman da pognem glavu i pokažem kakav odnos mi Srbi imamo prema nevinim srebreničkim žrtvama… Srpski narod da bi dokazao svoju veličinu, mora da poštuje tuđu patnju i tuđi bol.“

Hoće li već jednom, srpski narod poštovati sopstveni bol i sopstvenu patnju? Hoće li nešto učiniti da nađe premijere koji će i sami poštovati srpski bol i patnju, ili će i dalje trpeti ovakve tipove na svom čelu, koji će u ime Srba, a za svoj opstanak na vlasti, priznavati zapadna podmetanja i laži???

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *