Srbija je kolonija sa malim šansama za promenu

Srbija je kolonija sa malim šansama za promenu

30 decembra 2013

Nebojsa-KaticPiše: Nebojša Katić

Ovo je izvod iz dugog razgovara-intervjua koji je sa mnom vodila profesorka dr Radmila Nakarada. Intervju je napravljen septembra 2013. Kraj godine mi se učino kao dobar trenutak da neke delove tog intervjua postavim na blog, naravno uz dozvolu dr Nakarade. (N. Katić)

Naša država kao da propada, tone. Zašto?

— Drama Srbije je pre svega uzrokovana njenom nesposobnošću da upravlja sobom. Srbija sobom ne upravlja prvenstveno zato što to ne ume, a u drugom koraku i zato što joj to i sa strane nesporno otežavaju. Uprkos inostranom moćnom faktoru, krivica za propadanje Srbije ide pre svega na raboš nekompetentne i lenje elite, koja je pokazala mali intelektualni, a ogroman udvorički i narcisoidni potencijal.

Upravo zato što je nesposobna i nekreativna, takva elita ima snažan instinkt samoodržanja. Štiti se zatvaranjem debate, posezanjem za lakim odgovorima, klanovskom atomizacijom, provincijalizovanjem javnog prostora, umiljavanjem inostranim sponzorima, na jednoj, ili primitivnim, površnim nacionalizmom, na drugoj strani.

Srbija nikada nije bila miljenica istorije i to je van svake sumnje. U tezama o nepravdama istorije više je nego zrno istine. Međutim, ista ili slična objašnjenja svaka nacija može naći i time pravdati svoje neuspehe. To je infantilni prilaz stvarnosti – Srbija mora sazreti i stati pred ogledalo. Njoj su potrebni odgovori i promena, a ne jadikovke i izgovori koji opravdavaju status quo.

Dok ovo ne spoznamo, dok ne priznamo sopstvenu odgovornost za stanje u kome smo i dok se sa tim ne suočimo, ne možemo napraviti ni korak dalje. Uvek će nam biti kriv neko drugi, uvek ćemo poraze romantizovati i gurati u mitsku sferu, ne učeći iz njih ništa. To je doživljaj stvarnosti kojom dominira usud, slično kao u grčkoj mitologiji.

Ključno pitanje koje sebi moramo postaviti je da li smo mi subjekt ili objekt istorije. Preciznije – imamo li kapacitet da od objekta istorije, a to smo sada nesumnjivo, postanemo njen subjekt?

Koje su osnovne (ekonomske) prepreke transformacije srpske države od slabe (neuspešne) u funkcionalnu?

— Transformacija se ne može obaviti bez temeljne analize uzroka krize. Kada je o ekonomiji reč, u centru transformacije bi moralo biti definisanje mesta i uloge države u ekonomskom sistemu.

Moj pristup državi je konzervativan i možda najbliži nemačkom razumevanju države, pogotovo onakvom kakvo je zastupao kontroverzni Karl Šmit. U tom konceptu država je uvek jaka, stoji iznad društva i u stanju je da u zavisnosti od situacije neutrališe, kontroliše ili harmonizuje pojedinačne, grupne, korporativističke interese, kao i da svoje građane zaštiti od „drugih“. Ovo podrazumeva da uvek postoji državni interes, koji nadilazi interese grupa i njihove kratkoročne ciljeve.

Kvalitetna administracija je prva, možda i ključna brana od političke demagogije i voluntarizma. U praksi, ona je snažnija i od tzv. demokratske kontrole. Japan je i ovde najbolja ilustracija modela.

Svestan sam da je u ovakvom shvatanju države previše metafizičkog idealizma, da se na ovim premisama lako sklizne u autoritarizam, ali na suprotnoj strani, na strani slabe države samo su pustoš i entropija. Zvučaće paradoksalno, ali upravo je snažna država potrebna i demokratijama, jer one uvek koketiraju sa demagogijom, sa kratkoročnim interesima i sa moćnim lobijima.

U uspešnim državama u razvoju najkvalitetniji intelektualni kadar je zaposlen upravo u državnoj administraciji. Hod ka dnu se ne može zaustaviti bez okupljanja kadrova na meritokratskom, a ne na partijskom principu.

Kao korak u tom smeru, imalo bi smisla napraviti i elitnu školu za državnu administraciju po modelu francuske ENA, na primer. Odnekud se mora krenuti.

Spoljne prepreke razvoju i progresu su manje nego ranije. Globalizacija je dovela do lakog transfera tehnologija, internet i minijaturizacija u tehnologijama su drastično smanjili troškove tehnološkog sustizanja i doveli do toga da su i tehnologija i informacije pod rukom, i dostupnije nego ikada ranije.

Unutrašnje prepreke su mnogo veće i, kada sam govorio o stanju elite, jasno je da upravo tu vidim veliki zid. U ovom trenutku se ne vidi ko bi mogao biti agens promene u Srbiji. Bojim se da promene mogu biti inicirane samo katarzičnom ekonomskom krizom, gorom i dramatičnijom od ove u kojoj je Srbija danas, posle koje bi mogao uslediti društveni konsenzus. Kriza je više nego izvesna, ali je sporno da li ona može biti i katarzična.

Postavlja se i pitanje da li je katarza moguća u sistemu bez ideologije, bez ikakvog sistema vrednosti, bez ideja koje promovišu neki od oblika idealizma. Upravo taj otklon od idealizma, dnevno i uporno izrugivanje idealizmu u bilo kom obliku, strašan je faktor socijalne apatije i demobilizacije.

Duboko sam razočaran pasivnošću Crkve, njenim nedopustivim koketiranjem sa vlašću, njenim samozadovoljstvom i društvenom pasivnošću. Crkva ima ogroman prostor za delovanje i niko je ne ometa u tome. Veliki broj građana ima potrebu da čuje reči blagosti, ljubavi i smisla, ali na toj strani su muk ili, u najboljem slučaju, rutina.

Isto bih rekao i za Akademiju i akademike. Njih kao da ne dotiče ono što se oko njih zbiva. Da li je zaista sve na prodaju i da li integritet ima tako nisku cenu?

Ako bi kakvim čudom i došlo do katarze i preokreta, postoji problem koji je sada gotovo nerešiv. Najopasniji, daleko najopasniji od svih loših trendova u Srbiji je demografski. Na jednom kraju imamo veoma nizak natalitet, a na drugom emigraciju. Broj stanovnika u Srbiji se svake godine smanjuje za oko 30 do 40 hiljada ljudi. Ono što pretekne odlazi u inostranstvo i trajno se iseljava. Takav odliv kvalitetne radne snage i fertilnog kapitala Srbija ne može ni izdržati niti amortizovati. U tome je klica konačne propasti.

Neverovatna je opuštenost kojom na ovaj najveći dugoročni problem gleda domaća javnost, koja je pri tome i sretna što je emigracija tako velika jer šalje novac u Srbiju.

Napraviću malu digresiju. Emanuel Tod, francuski demograf i sociolog do čijeg mišljenja držim, prorekao je propast SSSR znatno pre nego se on i dogodio. Njegova analiza nije bazirala na kritici socijalističke privredne strukture, nedostatka privrednog dinamizma ili visokih troškova naoružavanja. Tod je najveću slabost ruskog društva video u njegovom demografskom propadanju. Rusija više ne može povratiti status velesile jer ima mali broj stanovnika.

Istorija i budućnost pripadaju fertilnim narodima – oni pobeđuju, i onda kada su u drugim domenima slabiji. Konačno, ima li jasnije demografske poruke od kosovske?

Šta su realne perspektive za srpsku državu? Da li one nagoveštavaju nastanak nekog novog oblika države koji nije postojao?

— Najrealnija, iako najneprijatnija perspektiva Srbije je da nastavi da tavori kao do sada i da ide putem Rumunije ili Bugarske, na primer. U tom scenariju Srbija će imati moderno evropsko zakonodavsto, ali neće postati moderna evropska država. Članstvo u EU bi omogućilo lakši protok ljudi i roba, ali ne mnogo više od toga. Promene su spore, formalne i kozmetičke. Odliv radne snage bi se nastavio, implozija stanovništva bi bila još izraženija, Srbija bi nastavila da živi velikim delom od pomoći emigracije. Sve suštinske slabosti društva bi ostale nepromenjene ili bi boljitci dolazili tako sporo da iz perspektive kratkog ljudskog života ne bi značili puno.

Moguća je i promena po modelu Mađarske, ali se bojim da je malo verovatna. Poslednjih dvadeset godina su dovele do iscrpljivanja i letargije. Oni koji bi morali biti agens promene žive previše dobro da bi imali potrebu da bilo šta menjaju. Previše je kvalitetnih ljudi napustilo Srbiju i nikada se neće vratiti.

Nadam se da grešim. Nekada do promena dolazi čudom, upravo onda kada se sve čini izgubljenim, i u tome je misterija istorije. U svakom slučaju, ne bih voleo da se drama Srbije razrešava na ulici. To nikome dobro donelo ne bi.

Što se nagoveštaja o nastanku nekog novog oblika države tiče, oni su odavno tu. To bi se grubo moglo nazvati država bez države, država kao provizorijum, ili država kao hologram.

Bauman kaže da je danas sudbina čovečanstva u pitanju, da se približavamo ivici provalije, da je budućnost nepredvidiva, velika nepoznanica. Ukoliko je to tačno, kako uopšte možemo o sudbini vlastite države/društva smisleno da razmišljamo?

— Države se razlikuju upravo po tom odnosu prema budućnosti. Moćne države analiziraju izazove budućnosti i pokušavaju da suze prostor nepredvidivog. One druge, bez moći ali i bez vizije, pasivno čekaju da se budućnost dogodi.

Ponekad izgleda da, uprkos razvoju znanja, slepilo dominira i da se jasne opasnosti globalno ignorišu. Bojim se da je to ipak samo privid i da centri moći planiraju budućnost sa punom svešću o globalnim opasnostima. Kada su informacije i kvalitetne analize u pitanju, ostatak sveta strahovito, decenijama zaostaje za najmoćnijim državama, njihovim analitičkim centrima i službama. Ove države uveliko oblikuju budućnost po sopstvenoj meri, dok se ostali batrgaju pokušavajući da reše probleme sadašnjosti ili prošlosti, poput Srbije.

Nažalost, to oblikovanje budućnosti ne počiva na idejama humanizma i univerzalizma, već, kako je to uvek bivalo u istoriji, na egoizmu klasa i grupa, na verovanju da se do sigurnosti stiže preko leđa drugih ili kroz sukob sa njima. Retorika se možda promenila, ali su bazni principi ostali isti. I prirodom i društvom vlada princip slepe sile.

Kada govorimo o sudbini vlastite države, upravo ove činjenice bi morale da dovedu do unutrašnje mobilizacije, do sinergijskog napora kako bi se odmakli od provalije. Pitanje nije da li se može uspeti ili ne jer na to pitanje samo budućnost može dati odgovor. Pitanje je da li dajemo sve od sebe da uspemo, da li mobilišemo sav intelektualni potencijal koji imamo, ili sami dobrovoljno skačemo u provaliju, ili dopuštamo da bez otpora u nju budemo gurnuti.

Srbija nema institucije koje bi se sistematski i temeljno bavile strateškim analizama i izazovima budućnosti. Uz to, potkupljivost intelektualne elite i njena nezainteresovanost za budućnost države je danas dostigla razmere kakve nikada nije imala u modernoj istoriji. Kombinacija ove dve pojave duboko obeshrabruje.

Da li je Srbija izgubila, ili gubi, sve pretpostavke autonomije, tj. “strukturalne kapacitete za autonomijom”? Kakva tvorevina, tip društva na tim premisama nastaje? Kako bi vi definisali karakter srpske države?

— Srbija je danas kolonija, i to se teško da sakriti. Gotovo da su svi najvažniji atributi kolonije tu. Svi ključni ekonomski resursi se daju ili prodaju strancima, i to se proglašava vrhuncem mudrosti i fantastičnom ekonomskom strategijom. Ne morate biti marksista, pa zaključiti da, ako ne upravljate ekonomijom, tada se i osnovna podloga vaše državnosti gubi.

Sada imamo i novi fenomen, a to je da se strancima poveravaju državni poslovi i da se stranci pozivaju da kreiraju domaću ekonomsku politiku i time manje ili više direktno upravljaju državom. Fascinira ovako dobrovoljno prepuštanje suvereniteta. Srbija je u tom smislu avangardna.

Politiku Srbije usmeravaju i određuju stranci, otvoreno, bez skrivanja. Oni ispostavljaju političke zahteve, a odskora oni insistiraju i na mentalnom reinženjeringu nacije. Poziv domaćih političara da se Srbi menjaju samo je eho zahteva koji dolaze sa strane.

Pri tome, nije sporno da se nacija mora stalno preispitivati i „popravljati“ ako želi da opstane. Ova vrsta adaptacije nam u prošlosti nije išla od ruke. Sporno je što tražena prepravka nije u interesu Srbije i njenih građana, već u interesu prihvatanja stereotipa koji se nameću o Srbima. Dakle, priznajte da ste ružni, prljavi i zli, kako bi retrospektivno opravdali sve ono što smo vam radili, ne poslednjih dvadeset, već poslednjih sto godina. Srbija tako mora prihvatiti ulogu žrtvenog jarca evropske politike. Ovo ne znači da je Srbija uvek bila nedužna žrtva, kako sebe često voli da vidi, ali Srbija svakako nije najveće evropsko zlo, kako se danas sugeriše.

Kako je srpska država u praktično kolonijalnom položaju, logično je da u njoj niče i cveta kompradorska elita. Ona obuhvata sve pore društva i tom korozivnom procesu kao da nema kraja.

Prostor za pobunu je veoma mali. Svako ko ne pristaje na ovakvo stanje skloniji je da napusti Srbiju, nego da se žrtvuje u borbi neizvesnog ishoda i sa malo saveznika. Tu se takođe vidi i veliki skriveni efekat globalizacije – ona je neka vrsta sigurnosnog ventila – pacifikuje društvo i pruža šansu da se lični život popravi bez socijalne pobune, iseljavanjem. Time se i može objasniti proces propadanja Istočne Evrope, koji prolazi gotovo bez pobune.

Do danas su se sve stranke već okušale na vlasti, a srpska politika se nije bitno menjala, bez obzira da li ju je vodila leva ili desna, nacionalna ili mondijalna opcija. Efekti su pogubni i Srbija je van sumnje neuspela država, a u iskrenijem iskazu možda i antidržava.

U kojoj meri je karakter (predatorski?) nacionalne političke elite od odsudnog značaja za takav ishod, a u kojoj meri smo nadigrani posledicama neoliberalne globalizacije i interesima najmoćnijih? Drugim rečima, da li je postojao manevarski prostor za razvoj koji nije iskorišćen zbog karaktera elite, njene koruptivnosti?

— Iako ne potcenjujem njenu moć, mislim da je globalizacija samo delimično odredila poziciju Srbije. Bez obzira na moć globalizacije, nisu sve države u stanju u kome je Srbija danas. Uzroci našeg posrtanja su dvojaki i vezani su za istoriju i geopolitički prostor.

Zašto je elita takva kakva jeste, loša i korumpirana? Mogući odgovor je ponudio Konstantin Leontjev još u XIX veku. On misli da je veliki problem većine istočnoevropskih naroda što su ostali bez aristokratije i staleža. Ako se ide linijom takve argumentacije, onda je Srbija padom pod tursku vlast izgubila aristokratiju i izgubila podlogu za kasnije stvaranje staleža. A na tome je počivala društvena organizacija, disciplina i zdrava geneza nacije. Aristokratija je bila nosilac samosvesti, samopoštovanja, časti, i ona je temelj na kome su nastajale uspešne države.

Srbija je u 19. veku bila vođena snažnim nacionalnim idejama. To je pomoglo i procesu oslobađanja i širenja Srbije, ali to nije bilo dovoljna za izgradnju čvrste društvene strukture. Neprekidni ratovi i stalne političke promene, kao i promene državnog okvira, onemogućile su i to zakasnelo stvaranje zdrave nacionalne elite i korporativističke društvene strukture. Današnje stanje srpske elite je kraj jednog haotičnog i relativno kratkog procesa.

Sudbinu države ne određuju kratki periodi nacionalnog zanosa niti je određuju veličanstvene ratne pobede. Sudbinu države određuju oni dugi, neherojski i monotoni periodi mira, u kojima se država gradi, uređuje i sazereva.

Drugi, još teži problem je što se srpski duhovni prostor i njegov geopolitički prostor ne poklapaju. Srbija je na periferiji dva sveta – Istočnog i Zapadnog rimskog carstva. Ta podela je, sve sam sigurniji, tako dramatično, gotovo metafizički duboka, da je ni proces evrointegracija ne može izbrisati.

Za zapadnu Evropu je integracija istoka nužno geostrateško zlo. Istok će u tom smislu ostati „drugost“ dostojna prezrenja. Ni procesi na istoku Evrope, to treba jasno i iskreno reći, ne pomažu da se percepcija promeni. Zapitajmo se šta je to što u vrednosnom i idejnom smislu Istočna Evropa nudi? Čime to istok Evrope danas može da imponuje?

Srpski duhovni prostor je određen slovenstvom i pravoslavljem. Slovenstvo odavno nije nikakav integrativni faktor, dok je pravoslavlje sistematski ubijano i spolja i iznutra. Ako je Rusija mogla biti centar istočnog sveta, jedne logične celine, ta mogućnost je nestala raspadom SSSR i ulaskom Rumunije i Bugarske u EU i NATO. Grčka je, naravno, ušla mnogo ranije.

Srbija je tako ostala bez strateških opcija. Opasna je iluzija da se Srbija može snažno osloniti na Rusiju i da je to alternativa. Rusija je prokockala imperiju. Ostala je usamljena i u borbi za goli opstanak. Za Srbiju ona je i predaleko, a svaka geografska veza je prekinuta. NATO je svuda, i oko Srbije i oko Rusije. Konačno, slaba i bez izlaza na more, Srbija bi za Rusiju bila više glavobolja nego važan saveznik.

Uzgred, Srbija nikada i nije bila istinski proruski orijentisana iako se takvom na zapadu percipira. Sve dok ta neutemeljena percepcija opstaje, Srbija će biti tretirana kao neprijatelj, kao „udarna igla Rusije na Balkanu“. S druge strane, Rusija bolje poznaje Srbiju i svesna je da Srbija nikada neće biti njen pouzdani saveznik. Ova ruska rezerva prema Srbiji datira još iz XIX veka, a događaji od 1948. godine pa sve do 1992. su to još jednom potvrdili. Sve ovo može objasniti anemičnu politiku Rusije prema Srbiji.

Sve ovo navodim kako bih ukazao da su geostrateške alternative drastično sužene. Evropska orijentacija je zato logičan ishod iako je daleko od idealnog. Ovaj moj proevropski stav ne podrazumeva i evropsku orijentaciju po svaku cenu.

U pregovorima sa EU se mogu i moraju praviti kompromisi, ali država mora imati jasne crvene linije koje neće prelaziti. U ime evropske budućnosti se ne može pristajati na potpunu ekonomsku, kulturnu i socijalnu destrukciju.

Neutralnost bi mogla biti privlačna, ali to Zapad neće tolerisati upravo zbog proruske percepcije Srbije. Neutralnost se toleriše samo onim državama koje su čvrsto istorijom, verom i bićem deo zapadnog sveta.

Pod kojim pretpostavkama Srbija može da povrati deo svog razvojnog potencijala i političke autonomije ili smo mi nepovratno skliznuli u zavisnost i ne-razvoj?

— Ne verujem u ekonomski oporavak bez promene socijalne i ekonomske matrice, kao i bez širokog društvenog konsenzusa. Ako nema ujedinjujućih, mobilizatorskih društvenih ideja, ako sistem vrednosti ostaje kakav jeste, Srbija će ostati poražena zemlja, poražena na svim frontovima.

Ako se želi preokret, mora se pokušati spasiti ono što se spasiti može, i tu je neophodan konzervativni pristup. Temelji društva bi morali počivati na porodici i školi, kao i na nemilosrdnom uspostavljanju čvrste društvene discipline. Ovde mislim na slepo poštovanje zakona i na nultu toleranciju u njegovom sprovođenju. Sve institucije države bi morale slati istu poruku – rad, učenje, solidarnost, disciplina, skromnost, odricanje i spremnost na žrtvu.

Država bi morala stvoriti okvir za obnovu tradicionalnih vrednosti i u tom procesu bi javni prostor morao biti, ponavljam, bez milosti očišćen od destruktivnog dejstva tabloida, farmi, velikog brata i primitivizma koji se promoviše. Ovaj proces se mora delom obavljati kroz arbitriranje države, kroz zabrane i represiju. Delom se i poreska politika može koristiti kao dobar instrument kontrole javnog prostora. Podsećam da je Jugoslavija imala instrument koji smo zvali „porez na šund“. Loša literatura, muzika, novine na primer, podlegale su posebnom porezu na promet koji je šund činio skupim.

Kada je ekonomija u pitanju, država se mora vratiti u ekonomski centar i mora aktivno usmeravati ekonomsku politiku. Javna preduzeća bi morala ostati u državnom vlasništvu, morala bi se profesionalizovati i morala bi se koristiti kao instrument razvoja.

Bankarski sistem bi morao počivati na domaćim bankama, a Narodna banka bi morala prestati da štiti inostrane interese. Predugačak je spisak onoga što se ne radi, a što bi se moralo uraditi.

Da li verujem da je preporod na pomenutim pretpostavkama moguć? U ovom trenutku svakako ne, ali budućnost ume da iznenadi, i ne uvek i nužno neprijatno.

(Blog Nebojše Katića)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *