Србија је поново пред мучним избором

Srbija je ponovo pred mučnim izborom

12 juna 2015

zeljko-cvijanovic 565Piše: Željko Cvijanović

1.

Previše je za četvrt veka ostalo za Srbima istorije da bi danas ijedno rešenje bilo prosto; ne mnogo manje istorije čeka ih u naredna dva meseca da bi išta moglo da bude lako i jednoznačno. Zgušnjavanje je apsolutno: Slobodanu Miloševiću je za put od Dejtona, gde je postao „faktor stabilnosti“, do Rambujea, gde je postao „faktor razdora“, trebalo više od tri godine. Aleksandru Vučiću, aktuelnom „faktoru stabilnosti“, do njegovog Rambujea biće potrebno ne više od tri nedelje.

Rambuje u srpskom političkom iskustvu nije tek istorijski događaj koji je prethodio agresiji NATO na Srbiju, već živa paradigma novije političke istorije. Rambuje je drugo ime za izbor koji to nije, to je mesto na kome treba da isporučiš ono što ne možeš dati da ti se ne bi dogodilo ono što ne možeš preživeti. Kako smo do toga došli i da li smo iz toga ikad izlazili (1914, 1941), priča je malo duža, prevazilazeći svaku našu ličnu ili političku omrazu, ne ostavljajući nevinim nijednu od naših politika.

2.

Tu „paradigmu Rambuje“ brutalno je opisao Danijel Server, tip koji je već više od 20 godina zadužen da američke poruke Srbiji prevodi na jezik razumljiv svima. U svojoj poslednjoj poruci, formiranoj u žanru cinične pretnje pod imperativom „ili-ili“, Server suprotstavlja raspoložive srpske opcije kao opozitne parove. Srbija, kaže, mora da izabere između razvoja i „neutralnosti“, kako on naziva održavanje dobrih odnosa Beograda sa Moskvom. Naravno, izostaje odgovor na koji način se saradnja sa Rusijom protivi razvoju Srbije. Možda Rusija ne plaćaju robu koja im se isporučuje? Može biti da Srbija gubi u povlaštenim ekonomskim poslovima sa Rusijom? Možda ruski gas ima ta prirodna svojstva da može da učestvuje u razvoju Nemačke, ali ne i Srbije?

Nema tu mnogo logičnih objašnjenja zašto nas saradnja sa Rusijom odvlači od razvoja, sem onog pretećeg – da će se neko, ako nastavimo sa Moskvom, potruditi da bude baš tako. Što nas opet preko „paradigme Rambuje“ vraća 15 godina unazad i, prema pouzdanom svedočenju Vilija Vimera, govori o američkim namerama da Srbija bude „trajno isključena iz razvoja“.

„Sloboda medija“ ili autocenzura „prorežimskih urednika“, sledeći je Serverov opozit, koji podrazumeva da ovdašnje medije mogu da akaju samo stranci, i tu „prorežimski uradnici“, a i režim s njima, nemaju šta da traže. Ima još: ne ruski gas, već iz Katara, Libije, Azerbejdžana, Hrvatske, Izraela i Kipra, uz vetrenjače, naravno. NATO, a ne „protivljenje stanovništva“; izvinjenje u Srebrenici, a ne Dodik; priznanje Kosova, a ne „bezbednosni rizici“.

Na kraju, pored svih tih opozita, Server, isporučujući cenu svoje benevolencije, formira i osnovni opozit, onaj zbog koga je i nastao ceo njegov tekst. Na jednu stranu je dakle smestio Vučića, koji je „pružio jedan nagoveštaj svetlije budućnosti“, a na drugu Vučića, koji je „u prošlosti izgovorio nešto što smatram odvratnim“. Odakle Server gradi nadu da se Vučiću slična odvratnost da na te zahteve odgovori negativno ne može ponoviti. Jasnije ne može.

3.

Američka formula završetka ovdašnjih poslova, započetih 90-tih godina, staje u jednu rečenicu: arhitektura Balkana mora se završiti bez dogovora sa Rusima, i bez njihovog ozbiljnog prisustva. A to znači nastavak širenja Albanaca. To znači formiranje Hrvatske kao predvodnika regionalnih političkih procesa. To znači likvidaciju srpskog pitanja na svim teritorijama koje nisu predkumanovska Srbija. To, konačno, znači potpunu unutrašnju razgradnju Srbije.

Već smo raspravljali o tome da srpski otpor tome ne može proći bez destabilizacije države, što preko albanskih terorističkih potencijala, što preko domaće pete kolone u vlasti i van nje, što preko ovih jadnih medija. Pitanje je, međutim, da li je srpski pristanak na to moguć na miran način? Trenutno, možda da, ali saglasnost sa uslovima koje je Vučiću predočio Server dovela bi do potpunog unutrašnjeg razaranja društva, utoliko dubljeg koliko bi izostala svaka pomoć sa Zapada, a, kako vidimo, o pomoći se i ne razmišlja. To razaranje društva bilo bi praćeno adekvatnim razaranjem političke scene i dubokim raskolom unutar celog jednog pozamašnog političkog korpusa koji je svoju ideju poslednjih godina gradio na premisama kako se zapadnim moćnicima ne možemo direktno suprotstavljati, ali treba čekati povoljnu priliku za formiranje nacionalne politike. Sve što je prorusko u Srbiji biće tučeno i progonjeno, isto onako kako su danas napadnute sve srpske stranke koje pokazuju nedvosmisleno razumevanje za Rusiju. Konačno, na ulicama će se pojaviti klinci koji ubijaju za deset evra, a odmah za njima i oni koji to isto čine u ime političke ideje.

Jednostavno, to se ne može mirno završiti.

4.

Na jasnu Vučićevu odluku – pri čemu će, a to je važno, to biti odluka možda više lična nego državna – neće se predugo čekati. Ceo taj splet zahteva ima dve bitne karakteristike. Prva, on isključuje onu vrstu kompromisa gde je moguće izabrati i ispuniti polovinu zahteva, a drugu polovinu odložiti i tako kupiti još neki trenutka mira. I, druga, taj korpus uslova ima jedan oštar simbolički špic na svom vrhu, i on se zove Srebrenica.

Ukoliko Srbija pristane da prećuti britansku rezoluciju u UN i ukoliko se ne prodere do neba, zahtevajući od Rusije i Kine veto u Savetu bezbednosti, biće to ne samo znak o njenom mirenju sa zapadnom interpretacijom Srebrenice već o njenom pristanku da živi sa svojom istorijskom krivicom i sa svim onim što iz te krivice proizlazi. A ni to neće ići.

5.

Rambuje onda nije mogao da prođe u miru božjem, kako god da se završio. Ne može ni sada. Stranci veruju da su za sebe stvorili povoljne prilike u Srbiji, gde polovina javnog mišljenja pristaje da žrtvuje Srbiju samo da umlati Vučića, dok bi druga polovina isto žrtvovala Srbiju, samo da ga spasi. Eto konsenzusa.

Teško vreme nam ne gine, i tada se, ko razume, pristupa promeni registra. Tada se ne postavlja pitanje o našim prilikama, nego o našim dužnostima. A, kad govorimo o odbrani otadžbine, pitanje da li to činimo sa vlasti sa kojom možemo da je odbranimo ili ne, nije nevažno, ali ni opredeljujuće.

(Standard.rs)

KOMENTARI



Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *